Далеко од комерцијалне струје

Пише Дејан Ђорић

Поводом изложбе под називом „Светлост“ (траје од 9. до 23. новембра), која је приређена у новoм и угледном излагачком простору– београдском холу Народне банке Србије на Славији

Изложба Саше Монтиља (1978, Београд) под називом „Светлост“ може се видети од 9. до 23. новембра у холу Народне банке Србије на Славији, новoм и угледном излагачком простору који је пре неколико година отворен изложбом Оље Ивањицки.

БЕОГРАДСКИ ПОГЛЕД НА СВЕТ Премда један од млађих, Монтиљо је брзо постао истакнут сликар о чему сведочи и монографија која прати изложбу. Припада малобројним у новијем српском сликарству који су овладали стилом магичног и визионарског реализма. Занима га судбина наше планете, еколошке промене током њене историје, њихово предвиђање и визија живота у другим условима. Његово је сликарство иреално, припада паралелном или будућем свету, земљи коју не препознајемо или некој другој планети. Истовремено је та визионарска екологија реалност, а слика прецизан опис онога што се догађа и што ће се вероватно догодити. Сликарство је за њега, као и за авангардне уметнике стање свести, остварење идеја, а вишем, наднаравном свету, интелигентно супротставља неисцрпност материјалног. Сликар поставља многа питања, али, за разлику од других, трага за одговорима.
У промишљању опуса овог земунског сликара, требало би се зауставити на одређеним, за његово дело кључним појмовима. Као још неколико млађих мајстора модерног реализма, Монтиљо је, настојећи да што боље прикаже свој свет, још на почетку каријере овладао сложеном сликарском техником, детаљним изразом који је у занатском смислу близак хиперреализму. Изложба „14 магичних. Мајстори прецизне фигурације“ означила је улазак у јавни живот овог вида уметности, око којег ће се водити многе полемике. Творац термина је Ђорђе Кадијевић, најугледнији београдски критичар старије генерације, који се десетак година касније оградио од уметника које је раније подржавао. Били су то почеци једног ликовног феномена, условно названог „Београдски поглед на свет“, крунисаног великом изложбом и књигом, који ће означити пре свега сликарски отпор агресивној неоавангарди, што је посебност српске ликовне сцене на прелому два века. Монтиљо је један од уметника који су нешто касније устали у одбрану ликовних, а не најшире схваћених визуелних вредности, истакавши у својој генерацији окренутој експерименту слику као вечни узор. Општи план борбе две парадигме, две школе мишљења и стварања у српској уметности, одредио је и његово дело. Међу млађима је указао да су путеви сликарства вечни и непредвидљиви, да слика не нестаје после идеолошког диктата, нити се повлачи пред новим изражајним формама, као што су перформанс, инсталација, видео уметност, фотографија, асамблаж и компјутерска графика. Један је од неколицине који верују у магију слике и у стању су да је на прави начин бране, па су му зато ближи стари мајстори него садашњи идеолози смрти сликарства, што нимало не значи да је његово дело естетски застарело.

[restrictedarea]

ФАНТАСТИКА И ЊЕН ПОДЖАНР Представљајући у ликовном смислу нови свет, Монтиљо је пошао од идеје која не потиче из наше уметности. У питању је „магични реализам“, форма коју су поједини модерни реалисти искористили да се удаље од хиперреалног. Термин су, међутим, не знајући на шта се историјски односи преузели и злоупотребили и сликари чије се дело не може у том смислу одредити. Потиче из периода између два светска рата и односи се на сликарство неколицине мајстора који су надреалну атмосферу изразили крајње реалистичким средствима. У питању је најпре Француз Пјер Рој, у Италији данас заборављени Карло Гваријенти, у Белгији Јос Алберт, а у Енглеској сада у односу на друге такође запостављени сјајни Мередит Фремптон. У Немачкој су сликари те врсте били бројнији, чинећи покрет „Нова стварност“, за авангардисте одвећ традиционални, а за нацисте и сувише смели и критички. Међу њима је мање познати Вили Милер-Хуфшмид довео реализам до високе уметничке вредности. У српској уметности магични реализам се појавио много касније, а претече су Милан Милетић, Зоран Настић и Владимир Пајевић. У том изражајном и идејном оквиру кретао се на почетку и Саша Монтиљо. Магична атмосфера његових првих слика изазивала је задивљеност код публике.
Убрзо се отворио простор за нове ликовне авантуре, Монтиљово сликарство се формално и идејно ослободило и после периода магичног реализма у његову оптику све више улази визионарски садржај, наглашени светлосни, енергетски, духовни, ритмички и скоро музички квалитети. Одмах би требало рећи да Монтиљо не припада савременим визионарима чија дела представљају за ту врсту уметности специјализовани холандски и аустралијски издавачи. Он није од сликарски вештих реалиста који настоје да на хиперреалну основу накалеме ирационални садржај, најчешће завршавајући као илустратори несвесни дубљих ликовних вредности, чије дело можда више припада примењеној уметности и плакатима за холивудске блокбастере него тајанственој, оностраној појавности древне стилске формације какве су фантастика и њен поджанр визионарска уметност. Монтиљо је сликар који се издвојио, удаљио од те савремене комерцијалне струје и тиме што је редефинисао првобитну технику која тежи манијакалној прецизности, прилагодивши је тематици својих нових слика. Његово еколошко визионарство ни са чим није условљено, он не настоји да подилази неукима и домогне се славе на јефтин начин. Свет овог уметника ликовни је одговор на савремена проучавања мора, ваздуха, земље, биљног и животињског света у условима сталне промене. Зато његове слике могу да се односе на праисторију, као и далеку будућност, у крајњем смислу он не приказује пејзаже већ испитује архетипове, симболе живота и смрти.

УВЕК ОПТИМИСТА Монтиљо природни свет схвата на другачији начин од (нео)авангардних уметника који често насилно и изван органског смисла интервенишу у природи. Најбоља илустрација те тврдње је чувени рад „Спирала Џети“ из 1970. године, ленд арт уметника Роберта Смитсона. Тај култни рад модерне није ништа више него вештачка творевина која отуђеношћу одудара од пејзажа и од свега у историји уметности, природа је као страну творевину лагано разграђује и она представља провокацију музејско-галеријског света (немогућност излагања), а не уметничко или природно дело. Још су бесмисленији покушаји нових уметника који наводно желе да „лече“ земљу. Монтиљо не покушава да допуни или измени природу, он се користи њеним моћима, ствара у складу с њом, употребљава машту као један од најмоћнијих природних израза интелигенције, прогнаног из света неоавангарде. Његов еколошки космизам може да се односи и на друге светове, не само физичке, који ће се можда открити. Разумљиво је да млади сликар жели своју визију да прикаже на најбољи могући начин и подели је с другима без двосмислености и нејасноћа. У томе му је на почетку каријере каткад помагао Ђовани Сегантин, као узор коме је посветио слику „Сегантинијев свет“ из 2003. Други су у том захтеву отишли до крајности, Милован Видак као један од магова београдске групе Медиала, зачетнице српске фантастичне сликарске школе, у свом уметничком и етичком „Кодексу“ из 1952. године као 5. члан истакао је „Овладати извођачком техником до нестварног“. Монтиљо је касније открио да свој свет може представити на експресиван начин, слободнијим потезом и разуђенијом композицијом. За своја остварења каже да је „главна тема слика ментална екологија и природа“. У фантастици су често приказиване есхатолошке и космичке визије, не само као представе из света маште. Монтиљова апокалипса је стварна, дешава се сада и овде, али сликар буди наду, указујући на свет који је преживео. Његов опус подсећа на другачије вредности визионарског сликарства од идејних, духовних или окултних, за које је Јустин Поповић рекао да су вид интелектуалног наркотика. Ирационално можда само зато што је реални свет постао фантастичнији од најлуђих уметничких замисли, Монтиљово дело подсећа на велике мајсторе ликовних онеобичења који су Месец и његову површину детаљно представили пре него што је наука овладала техничким средствима да упозна Земљин сателит. Сликареве визије су потенцијалне природе, можда у будућности неће више бити људи који ће моћи да потврде истинитост његових предсказања, али је увек оптимиста – на већини слика је човек.

[/restrictedarea]