Далеки Исток нова адреса за рат

Увиђајући очигледни напредак Кине и многоструки пад своје земље, амерички политичари истичу да је реч о последици „лоше осмишљене глобализације“, која је условила и поставила под сумњу њихову доминацију у свету, због чега покушавају да искористе већ познату стратегију у сламању моћи Кине – стратегију опкољавања!

Светски медији су у склопу завршетка изборне кампање у САД-у објављивали серију анализа о такозваном најгорем могућем сценарију за планету: рату САД-а и Кине. Свакако, овакве анализе биле су подстакнуте изјавама председничких кандидата, посебно Мита Ромнија, мада ни Обама није био млак. Ерик Џеј Долин за амерички „Дејли бист“ пише да су амерички избори 2012. подстакли свеколику критику Кине, која се претворила у неумерене изливе незадовољства, мржње и претњи.

ГЕОПОЛИТИЧКЕ „ЉУБАЗНОСТИ“ Поменутим питањем бавили су се и кинески листови, па се тако у редакцијском чланку кинеске новине „Хуанкиу шибао“ (од 8. новембра 2012. године) наводе екстремистички ставови председничких кандидата, односно шта су све говорили о Кини. Све се може свести, истиче лист, на потребу „дављења“ све моћније кинеске државе. У том контексту лист процењује да ће „одлучујући фактор геополитичког односа Кине и САД-а у следеће четири године бити однос Обаме према Кини“. У новом мандату Обаме требало би да се догоди увећање БНД Кине, тачније кинеско претицање САД-а по дохотку, што је „психолошка граница безбедности Американаца“. Другим речима, могу ли Американци мирно прихватити ову чињеницу? Не, ако је судити по писању америчких медија, који упорно понављају став да САД не могу прихватити спокојно да они више нису држава са највећом зарадом на планети. Амерички часописи ово су назвали „кошмарним сценаријом“ који се може претворити у рат, а руски часопис „Војни посматрач“, који се такође придружио разматрању проблема америчко-кинеских односа, доноси анализу Олега Чувакина, који констатује да се тренутно између САД-а и Кине води прави „хладни рат“.
„Хладни рат“ се догађа уз размену геополитичких „љубазности“. Последњу размену „лепих речи“ подстакло је то што је Кина 24. јула 2012. на острву Вуди, у Јужном Кинеском мору, величине 13 квадратних километара (још називаном и Јунсин и Фулам), на које су имали претензије Филипини, Вијетнам, Малезија и Тајван, саградила град и војну базу. Кина је овде населила хиљаде Кинеза. Због поседа овог острва морска територија Кине се увећала за стотине километара, али у мору нема ни енергената, ни рибе, тако да острво има искључиво војни значај. Кинеска влада је саопштила да ће „радити и на повратку под кинески суверенитет и острва Санши, важним за очување кинеског суверенитета“.
Америчка влада је на ово реаговала оптужбом „да Пекинг минира дипломатске напоре у решавању проблема у региону и намеће сукобе“, а Министарство иностраних послова Кине је одговорило да „моли САД да уважавају суверенитет и територијални интегритет државе“, док је лист „Женмин жибао“ замолио Американце „да затворе губицу“. Слично су одреаговале и друге кинеске новине.
Да Кинези озбиљно мисле да заштите своје интересе показују бројне војно-поморске вежбе, а можда су највеће недавно одржане у сарадњи са Русијом, „Морска интеракција 2012“ у Жутом мору. Руси су послали моћни одред бродова, а коментатори су закључили „да је Кина искористила Русију да покаже САД-у своју поморску надмоћ“. Упоредо са овим кинеско-руским маневрима, у суседном Јужном Кинеском мору одвијале су се поморске вежбе америчке и филипинске војске. Кинези су, поводом тога, упозорили Вашингтон и Манилу да у „реону маневара постоји могућност сукоба две флоте“. Заиста, нов начин понашања и комуницирања Кинеза са Американцима, на шта ови други нису навикли.

[restrictedarea]

МНОГО НЕРЕШЕНИХ ПИТАЊА Између САД-а и Кине има низ нерешених питања: Тајван, и делатност Далај ламе, уз подршку Вашингтона, на отцепљењу Тибета, највећи су проблеми. На то се надовезује и проблем модернизације кинеске војске која постепено, али упорно, већ притиска „америчку прву острвску одбрамбену линију“. Треће питање је раст кинеске производње, који сужава економски простор, односно одузима тржишта робe произведенe у САД-у. „У Азији је Кина центар економског поретка, а САД заузимају централно место у сфери безбедности. У таквој ситуацији није могуће избећи сукобе и обе стране се понашају тако као да су спремне да прогутају другу“. Ко ће, дакле, победити? Кинези мисле економија – истиче редакција листа „Хуанкиу шибао“. Кина већ сада представља важну светску силу која ће, благодарећи високом темпу економског и технолошког развоја, као и војне моћи, у скорије време имати особен статус. Кина, у таквим условима, не може да се суздржи од демонстрације војне моћи, што још више појачавају наговештаји да ће у блиској будућности по економској моћи претећи САД. Четврто питање је област науке и технике где ће се увећати конкуренција, посебно у сфери технологије за освајања космоса, Интернета и електронике. Кинези у решавању ових питања рачунају на психолошки фактор код Американаца, „који више немају самопоуздања и вере у себе и постају све сумњичавији“. Са сумњичавошћу се топи и водећа улога САД-а у односима са Кином. Пети проблем су острва. Наиме, Кина има бројне спорове са суседима поводом острва, а као шести проблем се намеће питање „Кинеске Африке“, тачније то што Пекинг све више сматра да има право на Африку и да је САД морају у потпуности напустити.
Потврда промене политике Кине огледа се и у сиријском рату, који је на светло дана изнео и нову стратегију Пекинга, једне од пет сталних чланица Савета безбедности Уједињених нација. Кина се заложила против решења која реализују само интересе САД-а. У одбрану својих позиција користи се фактором међународне легитимности, а све то постаје и моћно оружје у борби са САД-ом и њеним савезницима. Другим речима, Кина је јавно бацила рукавицу у лице САД-у.
Анализи кинеске моћи, између осталих, приступили су и турски листови, наравно са жељом да уз помоћ САД-а ова држава „преузме одговорност“ и на Далеком истоку. Тако турски листа „Радикал“, у редакцијском чланку каже: „Пошто има изузетне девизне резерве у доларима, Кина је и актер који је способан да омогући банкротство економије САД-а и распад светског финансијског система. Истовремено, Кини је потребно америчко тржиште да би имала адекватан раст своје економије оријентисане на извоз, што је и основ за раст моћи ове државе. Процес глобализације, осмишљен у САД-у, требало је да доведе до бетонирања доминације САД-а, а у пракси је ову државу довео у зависност од Кине, као и обратно“. Према мишљењу руског политиколога Бориса Межуева, изреченом на ТВ „Русија“, овде се појављује велика грешка, јер „у анализи америчко-кинеских односа најчешће се истичу економске везе, тачније повезаност слична сијамским близанцима, али се заборавља истаћи да у потпуности одсуствују геокултурне везе“. Да је Межуев у праву показује и понашање представника две државе, који често једни другима, што јавно, што тајно „заврћу руке“, при томе смешкајући се у ТВ камере и глумећи пацифисте и невинашца. При том, аналитичаре задивљује самопоуздање кинеских политичара.
Увиђајући очигледни напредак Кине и многоструки пад своје земље, амерички политичари истичу да је реч о последици „лоше осмишљене глобализације“, која је условила и поставила под сумњу њихову доминацију у свету, због чега покушавају да искористе већ познату стратегију у сламању моћи Кине – стратегију опкољавања!

_________________________________________________________________________
СТРАТЕГИЈА ОПКОЉАВАЊА КИНЕ
Стратегија опкољавања је током Хладног рата успешно примењена према СССР-у и сада се користи против Кине. Ова политика има и савезнике на Далеком истоку – Јапан и Јужну Кореју. Да би показали региону да је добро бити савезник САД-а, помогле су да се у ове две државе створи „друштво благостања“ и тиме их придобиле за операционализацију стратегије опкољавања Кине. Са своје стране Кина, да би избегла опкољавање, против Јужне Кореје, САД-а и Русије користи комунистичку Северну Кореју, коју подржава, чиме се ствара опасна атмосфера. Наиме, дошло је до својеврсне пат позиције, јер је Кина уз помоћ комунистичког дела Кореје зауставила властито опкољавање, али и сопствене покушаје да створи регионални блок који би се супротставио америчкој стратегији опкољавања.
Индија, без обзира на политичке и социјалне ризике због етничких и религиозних конфликата одређених заједница и група, пре свега благодарећи информационим технологијама и интензивном темпу развоја војне моћи, представља другу снагу у Азији (прва је Кина). Зближавање САД-а и Индије, у последње време, али и кораци Индије ка реализацији доминације у региону, показују да се појавио још један савезник у стратегији опкољавања Кине. Проблем за Индију у овом савезништву са САД-ом је што Вашингтон, паралелно са њим, тежи да потчини Делхи. Такозвани Азијски тигрови, државе које имају стабилан економски раст (Сингапур, Тајланд, Малезија и Индонезија) успоставили су снажне и обимне економске односе са Кином, али и са САД-ом. Вашингтон је ушао у ову сарадњу са циљем да своје економске партнере искористи за опкољавање Кине. Противуречност која се јавља за „Азијске тигрове“ састоји се у томе што су се у процесу глобализације интегрисали у светску тржишну економију и имају добре односе са САД-ом, али са друге стране, њихова друштва и култура ближи су Азији и Кини. Тако су се ове државе нашле у својеврсној политичкој, економској и културној клопци из које нема једноставног, ни лаког излаза.
На све то надовезује се питање контроле мореуза Малака, који има стратешку важност за економски развој Кине, Јапана и Јужне Кореје и може да утиче не баланс моћи у региону. Мореуз, наиме, спаја Индијски са Тихим океаном и повезује морске путеве Кине, Индије и Индонезије, чиме има значај сличан Суецком и Панамском каналу. Међутим, за разлику од два споменута канала мореуз Малака може да утиче на економски развој држава у региону, пре свих Кине, Индије, Јапана, Јужне Кореје, Малезије и Индонезије, па се процењује да је његова стратешка важност већа од споменутих канала. Стварајући савезничке односе са државама које контролишу мореуз Малака, САД намеравају да утичу на економски развој Кине.
Захваљујући напорима САД-а, у региону су створени Савет за евро-атлантско партнерство (ЕАРС) и Организација Азијско-тихоокеанске економске сарадње (АРЕС) које, без обзира на учешће Кине, на Далеком истоку представљају важне организације за реализацију интереса САД-а и њених савезника. Такође, асоцијација држава југоисточне Азије (АСЕАН), захваљујући својој структури, организује државе око мореуза Малака, а она намеће систем норми које се могу искористити, како у интересима САД-а, тако и Кине.
Контрола мореуза Малака је важан моменат (контролише Кину са југа), који може утицати да најмногољуднија држава одустане од своје стратегије усмерене на економски развој државе. У стратегију опкољавања Кине уклапају се и дејства САД-а и савезника из НАТО-а у Афганистану, јер указују на жељу Вашингтона да формира блиске односе са државама Централне Азије, али и да у њима формира своје војне базе које би требало да омогуће хегемонију САД-а у вишеполарном свету, јер ово опкољавање Кине има и споредни циљ, контролу савезника Кине – Русије.
Вашингтон нема много избора, закључак је бројних аналитичара: или да прогутају горку пилулу и помире се са доминацијом Кине, или да покрену рат против ове државе. Но, саветник Обаме за спољну политику Збигњев Бжежински сматра да постоји трећи пут: подела моћи и света са Кином, чиме би се матирала Русија. Али, то је само одлагање сукоба до „слома“ Русије, ако уопште до њега дође. После тога, опет остаје исто питање: ко је главни у свету – САД или Кина?

[/restrictedarea]