Да ли је могућ живот без европских експерата

Пише Драгомир Антонић

Сад једини у свету имамо и десет европских заповести. На Божје смо одавно заборавили

Око нас експерти. Међународни, регионални, домаћи, финансијски. Где год да погледаш  неког експерта видиш. Нема истраживачке области ако нема експерта. Нема другог знања до експертског. Нема мишљења ако није од експерта. Искључиво на линији Евроунијаћења. Експертизе, пројекти,  капацитети, корпорације, модели управљања, бизнис планови, одрживи, неодрживи. Свега ту има. Мед и млеко.
Оно јест да на пијаци нема или је енормно поскупело: од зелени, преко зимнице, до свежег меса. Наводно нема више домаће стоке, јер нема сељака, па кланичари не могу да кољу због чега су им неупослени капацитети, а повећани трошкови, што у невољу доводи продавце у месарама који немају робу за продају грађанима, а коју грађани опет не могу куповати зато што динар слаби, а евро јача, што реална примања чини мањим, а робу које нема скупљом.

НЕМА ВИШЕ ДОМАЋЕ ПАМЕТИ Ово је препис разговора или сучељавања чињеница угледних (нема више неугледних) „европских експерата“ кланично-тржишно-економске професије на телевизији са националном фреквенцијом.
Знам да ништа нисте разумели. Нисам ни ја
Нисмо експерти.
Нема више домаће памети. Нити домаћих знања. Свака ситница мора имати „ европски печат“. Од формулара, преко израде разноразних пројеката, до изградње мостова и путева, све нам морају препоручити и одобрити странци,  и то европски, јер у противном стране банке неће дати новце. Сад једини у свету имамо и десет европских заповести. На Божје смо одавно заборавили.
Више нам не важе написане биографије, већ морамо имати CV. Кога нешто упиташ он  одговори: пошаљи  CV. Појавиле су се и агенције које вам, за новце, могу написати CV, гарантују да ће бити написан потпуно у складу са европским конвенцијама. Пеглања и преправки биографија било је и у ранијем времену, али тад се радило појединачно и у име виших, националних интереса. Није се од сваког тражила дотерана биографија, већ само од одговорних другова без којих нам не би било напретка.
У том силном напредовању кад смо већ далеко одмакли, а тамо где смо стигли нисмо пронашли оно због чега смо напредовали, одједном смо приметили да нам је било боље да нисмо кренули ка прогресу.

[restrictedarea] Ми стигли, а прогрес није оно чему смо се надали. Нема прогреса, али нема ни регреса (за летовање, зимовање, огрев, школске књиге…), што нас је тешко погодило. Све је испало „обећање лудом радовање“. Поједини схвативши мане напретка су одлучили да се врате у стање пре прогреса. Није нешто нарочито, али може се живети. Дошавши у села одакле су кренули схватише да су се и ту многе промене десиле. Куће још увек стоје, њиве  запарложене, воћке неорезане. Није идеално, али уз мало рада и много знања све се може поново довести у ред. Богу хвала, нешто се новаца сачувало, па ће се преживети док не стигну први плодови са имања.
Е, ту се јави први велики проблем. Има новца, има воље и имања, али нема знања. Како орезати воће, кад посадити поврће, чиме нахранити свиње, краву, козу, кад орати, а кад ливаду покосити. Како кокошке сачувати и натерати да јаја носе на одређеном месту. Кад квочку насадити да пилиће излеже. Чешкање по глави, магловито присећање како су то наше бабе и деде, мајке, тетке, стрине радиле. Сад смо ми у њиховим годинама, шеста деценија је одавно начета, а ми не знамо ништа од оног што су наши очеви и дедови сваког дана радили. Радили су, својим очима смо гледали, чак и помагали кад би нас неким обећањем намамили. Али нисмо се трудили да показивано стварно научимо.

ПОНОВО ЖРТВЕ Гледали смо напред. Далеко ван нашег села или варошице. Мисли и погледи су нам били уперени ка велеградским светлима где тече мед и млеко, а забава никад не престаје.
Знања која смо стекли у великим градовима не вреде нам много у селима. Не вреде више ни у граду. Коме је потребан оматорели стручњак за самоуправна акта, радничке савете, економику социјалистичких предузећа. Коме су потребни словослагачи, произвођачи писаћих машина, управни радници, мајстори за поправку пенкала…
Поново смо у кратком животу жртве идеолошких и технолошких револуција. Од социјализма, до нечег што би требало да буде капитализам прешли смо док трепнеш оком. Школовани смо у социјализму, а сад би требало да заслужене плодове (пензије, уштеђевине, непокретности) уживамо у капитализму. Требало би, али неће моћи.
Не дају бивши другови и њихова деца. Они којима су била пуна уста социјалистичке правде и суверености постали су барјактари приватизације (сад све излази на видело) или доларског нео-либерализма. Завршивши курс у Кумровцу, стекли су услов за летње курс студије на Џо Бајден- Сопрановом факултету. Завршивши студије и добивши звање капетана уз логистичку подршку ментора размилели су се по свим важним позицијама у земљи Србији. Њихов мото је једноставан: Отели смо што смо могли, али нећемо стати док још има нечег што се може отимати! Преварише их само резултати избора. Неће бити лако њих се отарасити или стрпати у изолацију где је одавно требало да буду.
Шта нама који имамо само биографије преостаје? Да будемо „глупи“ као козе или  паметни као „европски експерти“ домаћег порекла? Доказано је да козе нису глупе, већ спадају у виспрене домаће животиње. Брсте само здраво младо лишће и лековите траве које неће пасти овца или крава. Зато се козје млеко сматра лековитим. Сир такође.
Кад све знамо нема нам друге него удруживати се и обновити знања која смо имали. Није ред да ми будемо необразованији од наших дедова и баба. Читајте деци родољубиву поезију, чувајте козе и научите како се насађује квочка. Ко то научи има ће пилића напретек. Биће независан, слободан и здрав. Без европског експерта. Чувајте и волите Србију. Заслужила је.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Kako ste smeli i da pomislite,gospodine Antonicu,da mozemo da zivimo bez jevropskih “eksperata”!?Nema nama zivota bez njih,i ako nas ne prime u tu grobnicu morati cemo da izvrsimo kolektivno samoubistvo(po mogucnosti iz zasede)!Ova zemlja nije nikada ranije zivela,niti ce,ako ne postane clan eu !

  2. РАДОСЛАВ

    Док су Срби веровали у ДЕСЕТ ЗАПОВЕСИ БОЖЈИХ имали су Државу мој
    Зорбасу. Када су се окренули према Западном материјализму (КОМУНИЗМУ) ми губино СОБСТВО СВОГА КОРЕНА. Знам мора се радити и
    стварати како материјална добра исто тако и ДУХОВНО уздизати од
    похлепи лихварске-зеленашке политике која је део код човека који
    није духовно свестан ЗАЈЕДНИШТВА у свом народу. СОЈ,СОБСТВО су
    корен српског опстанка међу народима.

  3. Екперти су наш неуротски оклоп,ко ће нам набијати неурозу кад они оду? Зар да будемо нормални?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *