Почетна / Култура / ЧЕДОМИР ПОПОВ (1936-2012) – Омаж великом историописцу

ЧЕДОМИР ПОПОВ (1936-2012) – Омаж великом историописцу

Чедомир Попов – историчар који се својим делима уврстио у сам врх наше науке, задужио је и нашу науку и културу преданим радом на српској енциклопедистици. Том по обиму огромном и веома захтевном послу он је посветио око две деценије свог живота

Комеморативним скупом, одржаним у среду, 7. новембра ове године у „Српској академији наука и уметности“ у Београду, ова висока институција националне науке и уметности одужила се свом недавно преминулом члану, академику Чедомиру Попову. О животу и делу изузетног научника и ствараоца том приликом су говорили академици Василије Крестић, Љубомир Максимовић, Зоран Ковачевић, Љубодраг Димић. Уз велико уважавање укупног доприноса Чедомира Попова националној историографији, енциклопедистици и култури, подсећајући и на чињеницу да је он био овогодишњи лауреат награде „Печат времена“, признања које наш лист додељује за науку и друштвену теорију (за ауторово дело „Грађанска Европа (1770-1914) III – Друштвена и политичка историја Европе (1871-1914)“ штампано 2010. године у издању „Завода за уџбенике“), објављујемо део излагања академика Василија Крестића посвећеног преминулом колеги.

* * *
Чедомир Попов је oбјавио више од 500 научних, стручних, публицистичких и полемичких радова, међу којима је 17 књига (14 самосталних и три у коауторству). Приредио је три зборника политичких списа и био је уредник многих књига и едиција код више издавача. Од 1970. до избора за председника „Матице српске“ био је члан редакције „Зборника Матице српске за историју“. Од 1985. до 1989. био је главни уредник „Југословенског историјског часописа“.
За дописног члана „Вој-вођанске академија наука и уметности“ изабран је 1981, а за редовног 1987. Члан САНУ ван радног састава постао је 1989. После обједињавања САНУ и ВАНУ 1992. године ушао је у радни састав „Српске академије наука и уметности“. Од 1994. до 2002. био је председник новосадског Огранка, члан Извршног одбора и Председништва САНУ. За председника „Матице српске“ изабран је 2008. године и на том положају налазио се до смрти.

[restrictedarea]

Најважнији научни радови академика Попова су књиге: „Француска и Србија 1871-1878“; „Од Версаја до Данцига“; „Грађанска Европа (1770-1914)“, у три тома; „Аутономија Војводине – српско питање“ (у коауторству са Јеленом Попов); „О историји и историчарима“; „Велика Србија, стварност и мит“ и „Источно питање и Српска револуција 1804-1918“. Један је од писаца више поглавља у петом и шестом тому „Историје српског народа“ у издању „Српске књижевне задруге“.
У обављању бројних разноврсних и одговорних научних послова током више деценија, од којих многих у самој „Матици“, Попов је доказао да је успешан организатор, да је руководилац који уме да осмисли научне задатке, али и да их на најбољи могући начин оствари. Он је био пун такта и стрпљења, никад искључив и свадљив, увек спреман на дијалог, са јасним намерама, циљевима и визијама. Конструктиван и мисаон, логичан и уверљив увек је добродошао у свакој средини у којој је деловао. Широко образован и инвентиван, он се, као историчар, својим делима уврстио у сам врх наших историописаца. „Матицу српску“ и „Српску академију наука и уметности“, њихово функционисање, место које имају и које би морале да имају у нашем друштву, њихове задатке и циљеве, како у прошлости, тако и данас, Попов је савршено добро познавао и све је чинио не само да им сачува, већ, ако је могуће, и да им подигне углед у средини у којој је много тога склоно урушавању.
Чедомир Попов задужио је нашу науку и културу преданим радом на српској енциклопедистици. Том по обиму огромном и веома захтевном послу он је посветио око две деценије свог живота. Од 1991. постао је главни уредник „Српског биографског речника“, капиталног пројекта „Матице српске“. Од 2004. године до данас објављено је пет томова тог речника, који, кад буде приведен крају, имаће око 30.000 биографија људи који су својим животом и радом заслужили да буду увршћени у тај драгоцени корпус добро знаних и мање познатих личности.
Од првог дана кад је покренуто питање рада на „Српској енциклопедији“ Попов је био у групи академика, који су желели што пре да започну послове на том изузетно значајном научном и културном пројекту. У периоду од 1995. до 1999. налазио се на челу тима научника који је радио на припреми „Азбучника“ за енциклопедију. Кад је „Азбучник“ био састављен, постао је први председник Уређивачког одбора који се састојао од 24 научника. Захваљујући његовом умећу да руководи научним пословима, да налази најбоље начине у сарадњи са људима, да зна да их подстиче и обавезује на савесно обављање преузетих обавеза, рад на „Српској енциклопедији“ се уходао, јер су, захваљујући Чедомиру Попову, савладане многе препреке које су стајале на путу том пројекту прворазредног националног значаја.
Као афирмисани научник, са великим угледом у друштву, Попов се није устезао од јавних наступа у којима је отворено, без политикантских калкулација, износио своје ставове о многим актуелним питањима нашег времена. Једно од таквих питања је данашња аутономашка политика. Као историчар он је то питања добро проучио, одлично га је познавао и о њему је писао и јавно говорио. Он није био против аутономије Војводине. Сматрао је да Војводина може и да би требало у извесним областима да има одређена аутономна права, али да та права може да остварује само у оквирима Србије. Нимало случајно није истицао да је питање аутономије Војводине српско питање. Због тога је оштро осуђивао заговорнике војвођанског етатизма који се не задовољавају само трагањем за његовом историјском заснованошћу, већ покушавају да му нађу оправдање и у тобожњој „реалности“ постојања или бар настајања посебне „војвођанске нације“. Те тобожње реалности, којима војвођански етатисти, боље рећи сепаратисти, желе да створе посебан војвођански идентитет, Попов је знао да жигоше не само као историјски ступидне, већ и као веома штетне по националне и државне интересе Срба и Србије. Са пуно историјског основа и здраве политичке логике тврдио је да ће у Војводини Мађар остати Мађар, Словак ће остати Словак, Румун ће остати Румун, а једино ће се од Срба регрутовати Војвођани, као нова нација. Војвођанин по рођењу и старини, али Србин по осећању, са јаким државотворним уверењем, из професионалних обавеза и моралних обзира Попов није могао, а ни хтео да прећути етатистичка настојања у подривању територијалног интегритета Србије и растакању духовног јединства Срба, утолико пре што је био свестан да се иза тих себичних и каријеристичких намера неких појединаца или група, увек крије неко са стране ко нашем народу и нашој држави не жели добро.
Друго актуелно питање којем је Попов посветио и научну и јавну пажњу је питање све учесталијих оптужби о такозваној великој Србији и наводним великосрпским претензијама. Научне одговоре на то питање дао је у својој књизи „Велика Србија, стварност и мит“. Том књигом показао је и доказао да званична српска политика, за разлику од неких Срба појединаца, никад у својој прошлости није имала великосрпске планове и циљеве, штавише да је у појединим историјским тренуцима одбијала да прихвати такве понуде појединих великих сила. Добро познајући историју Европе и њену себичну нововековну политику према Балкану и балканским народима, посебно према Србима и Србији, Попов је и најновије оптужбе о тзв. великосрпској политици и великој Србији посматрао и оцењивао у том контексту. Стога што је у тим оптужбама историја нашег народа безочно фалсификована, а Срби и Србија сатанизовани, Попов је ту политику разобличавао као опасну антисрпску намеру којој је циљ да наруши територијални интегритет наше државе. Због тога је, говорећи о тој теми и пред Хашким трибуналом, на њему својствен духовит начин поставио реторско питање: „Колико би Србија требало да буде мала да не би била велика?“
Врстан историчар, одличан организатор и руководилац, Попов ће бити упамћен као частан патриота, као борац против свих деструктивних снага које су растакале и које растачу наше српске националне и државне интересе. Због свих сјајних особина којима је располагао и које су га красиле, због свега што је и како је урадио, Попов неће недостајати само његовој породици. Његов одлазак искрено ће ожалити све његове колеге које су с њим годинама сaрађивале. Недостајаће он и „Матици српској“ и „Српској академији наука и уметности“, у којима је заузимао угледно место и којима се својим радом поштено одужио.
Из говора академика Василија Крестића

_______________________________________________________________________
Од 1963. Попов је члан сарадник и стални члан сарадник „Матице српске“. Осам година, од 1991. до 1999. био је потпредседник „Матице српске“. Од 1982. до 1991. био је управник Рукописног одељења. Више година био је секретар Лексикографског одељења и главни уредник капиталних пројеката: „Српски биографски речник“ и „Српска енциклопедија“. Због рано испољених организационих способности обављао је разне одговорне дужности. Био је председник Савета за културу града Новог Сада (1961-1964), члан разних научних тела и асоцијација у Покрајини Војводини, Републици Србији и СФРЈ. Био је један од оснивача, затим стручни секретар, а од 1972. до 1974. године и директор Института за историју Војводине. У једном сазиву био је члан Управног одбора „Српске књижевне задруге“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *