Богохулна јесте, уметност – није

За „Печат“ из Фиренце Снежана Симић

Реакције које су у Србији забележене поводом недавно одржане изложбе „Ecce homo” , а које су  неке кураторе друштвене с(а)вести  надахнуле да поставе  дијагнозу о „незрелости српског друштва“, у великој породици европских цивилизованих држава не да су само већ виђене, већ су и све учесталије

Да ли акције и реакције, које су се поводом изложбе Ecce homo догађале у Србији, припадају сфери већ виђеног, познатог и предвидљивог или се пак „на Истоку“, различито дакле од Запада, догодило нешто узнемирујуће ново, нешто што је неке кураторе друштвене с(а)вести приморало да оправдано поставе озбиљну дијагнозу о „незрелости српског друштва“?
Пођимо од чињенице да је исцрпно извештавање српских медија о проблемима поводом одржавања изложбе Ecce homo у Београду давало разлога за контроверзне закључке. Мање познати, али свакако парадигматични детаљи у том смислу су изјаве забележене на видео снимку Радија „Слободна Европа“. Реч је коментарима присутних угледних званица: једна је оценила да „ова изложба о нама говори нешто апсолутно страшно, да као лакмус раздваја створења једне планете, националне, и друге, грађанске планете у космичкој колизији“, која се, ето, дешава баш на Балкану. Друга посетитељка се пак упитала да ли би у било којем друштву, „сем џамахирије“, оваква изложба могла да буде забрањена. Уз поменути видео запис, на сајту РСЕ могло се прочитати следеће: „Као слика садашњег српског друштва, које је осудило и на ломачи јавног мњења спалило ауторку и пре него што је изложба отворена, парафраза Пилатове изјаве могла би да гласи Ecce Србија“.
Ове констатације упутиле би наравно на закључак да је поменути уметнички догађај допринео некаквој поларизацији српског друштва, које је, у тзв. џамахиријском стилу, донело „осуђујућу пресуду“ ante factum.
Са увидом који пак нуде европске уметничке сцене, а посебно италијанска, закључци који би се донели могли би јако изненадити поменуте коментаторке, али и њихове истомишљенике, којих у неким круговима београдског естаблишмента није мало.
Ако би се наиме ове премисе узеле „здраво за готово“, онда би се слично, ако не исто, могло рећи и за нека друга друштва из уважене европске породице. Као нпр. италијанско, имајући у виду да у Италији никако не протичу у блаженом миру баш све уметничке манифестације које собом носе потенцијалну богохулну клицу. Ево неколико поучних, а српским критичарима, верујемо, корисних примера из недавног живота културне сцене Италије.

Уметност и хомосексуалност Поменимо једну веома амбициозну изложбу, замишљену као највећу изложбу у Италији на тему хомосексуалности, са делима око 150 уметника, која се пре пет година, уз немало проблема, коначно, уместо у Милану, ипак одржала – у Фиренци, а коју је од зачетка пратио велики публицитет. Овај обимни уметнички подухват носио је истоветни радни назив, Ecce homo, као и знатно скромнија изложба на сличну тему, отворена у оквиру Прајд фестивала у београдском „Културном центру за деконтаминацију“, а на којој је изложено 12 фотографија шведске уметнице Елизабет Олсон Валин. Виторио Згарби, контроверзни ликовни критичар, писац и политичар, као главни организатор изложбе, на крају је променио назив изложбе у „Vade retro: уметност и хомосексуалност“.
Током припреме изложбе, Згарби, који је у то време био на месту општинског саветника за културу у Милану, суочио се са проблемима. Иако је већ раније било одлучено да приступ на изложбу буде забрањен малолетницима, општински одбор је одбио да буде покровитељ ове културне манифестације. А када је градоначелница Милана Летиција Морати, после брижно спроведене инспекције, затражила да се десетак, већ увршћених радова, уклони са изложбе, Згарби је, разљућен, одлучио да се најављена изложба откаже.
По вољи градоначелнице није, између осталих, била ни провокативна скулптура Паола Шмидлина „Мис Кити“ , мушкарца у гаћама, са женском периком на глави и најлон чарапама украшеним чипком, која је алудирала на папу Бенедикта XVI, као и „Италијанска браћа“ (Fratelli d’Italia, наслов италијанске химне), рад Себастијана Деве, где је италијанска државна застава приказана у неприкладном контексту: пољубац двоје љубавника испред заставе, као афирмација хомосексуалног поноса. После оштрог сукоба са градоначелницом, коју је назвао „часна сетра Летиција“, Згарби је, недуго затим (због новог сукоба са градоначелницом) отпуштен.
Поменута изложба, која због „средњовековне цензуре“ у Милану није угледала светлост дана, ипак је одржана неколико месеци касније у Фиренци. Без очигледних проблема, иако и овог пута без „благослова“ општинских власти. Једна занимљивост са фирентинске изложбе можда завређује пажњу: фамозна „Мис Кити“ је била сакривена иза једне беле завесе.
Нећемо погрешити ако констатујемо да се данас једно од најнепријатељскије настројених подручја, посебно у односу на Католичку цркву, налази у области савремене уметности, терену густо „насељеном“ папама окруженим фалусима (остварење америчке групе Gran Fury на Бијеналу у Венецији 1990, где се поред папине фотографије нашла слика са фалусом у ерекцији), Мадонама које плачу сперму (изложба – спектакл истоименог назива у Болоњи 2007, отказана и проглашена страшним богохуљењем), последњим вечерама са апостолима који мастурбирају (слика Алфреда Хрдличке – хомоеротична верзија Леонардове слике „Последња вечера“, присутна на изложби у бечкој катедрали 2008, која је, после бурних протеста, уклоњена), као и распетим женама Мауриција Кателана и жабом Мартина Кипенбергера (контроверзном скулптуром жабе разапете на крсту, која у једној руци држи јаје, а у другој пивску криглу, изложеној у музеју у Болзану 2008), а коју је папа Рацингер прогласио богохулном. Подсетимо да је и Кателанов рад „Девети сат“ (La nona ora – 1999, алузија на девети канонски сат) где папа Јован Павле II, погођен метеоритом, покушава да се подигне и ухвати за крст, на први поглед, безазленији од претходно поменутих дела, изазвао полемике. (Једна неоргинална „реплика“ виђена је потом, као што је познато, и у Србији, када је уметник …Грозданић сличну инсталацију направио са ликом патријарха Павла). Док је 2000. у Лондону, на изложби „Апокалипса“, дошло до (неочекиваних) протеста, у Пољској је „скандалозна“ инсталација италијанског уметника (очекивано) дубоко узнемирила бројне католичке вернике. У варшавској Националној галерији, Кателанов „посрнули папа“ је оштећен интервенцијом групе насилника, а изложба убрзо затворена.
Поред „иритирајућих“ елемената који долазе са фертилног поља ликовне уметности, ни театар није остао имун на сличне изазове. Тако је прошле зиме у Милану представа Sul concetto di volto nel figlio di Dio (у слободном преводу, „О концепцији лика у Божијем сину“), коју је режирао добро нам познати италијански уметник Ромео Кастелучи (и ове јесени био је гост „Битефа“ са представом „Црни пасторов вео“), усталасала духове и довела у питање извођење исте у позоришту „Франко Паренти“. Занимљиво је да у Риму, где је претходно изведена, представа није изазвала буру упркос чињеници да је приказана у граду – колевци хришћанства. Али је зато у Паризу, где је одиграна неколико месеци раније, распалила гнев католичких фундаменталиста, који су, прогласивши Кастелучијево остварење бласфемијом, проузроковали поприличну гужву у „Театру д(е) ла Вил“ (Градском позоришту), коју су, између осталог, зачинили и лансирањем јаја.

Снага медијске заразе Наиме, по најави поменуте представе у Милану, започела је мобилизација екстремних група из редова конзервативних католика којој су највероватније допринели и италијански медији који су данима неуморно извештавали о дешавањима која су претходила овом перформансу, упознајући јавност са „најпикантнијим“ деловима овог позоришног комада. Потенцијална публика је већ унапред, укратко, обавештена о ономе шта је очекује уколико дође у позориште: на сцени опремљеној у минималистичком духу, на којој доминира огромна репродукција Христовог лика коју је насликао велики италијански сликар Антонело да Месина, старог господина, у тешким мукама због јаког напада дизентерије, негује син. Ниједан његов куративни метод не помаже оцу, који никако не успева да задржи измет, који ће у извесном тренутку бити просут на њега. На крају, отац и син напуштају сцену, а велики портрет Христоса бива натрљан течним фекалијима.
Унапред су се огласили и критичари. За неке, Кастелучи се у представи (раније виђеној на фестивалима у Авињону и Атини) придржава канона концептуалне уметности, за друге се ради о површној провокацији, а било је и оних који су представу тумачили као горко размишљање редитеља о недостатку пијетета према људском телу које, иако на самрти, често бива принуђено на преживљавање лишено достојанства.

Хришћанска фатва Могуће је да је медијска пропаганда машинерија, са својим (не) жељеним промотивним бумеранг ефектима, утицала, с једне стране, да „ствар“ постане већа него што је у ствари била, а с друге, деловала у корист самог спектакла.
У узаврелој атмосфери која је претходила миланском дебију, где су директорки театра Андреи Рут Шама упућиване увреде, чак и на антисемитској бази, а неке религиозне организације нападале редитеља као творца бласфемног дела, званично се огласио и Ватикан оценивши да је Кастелучијев комад увредљив за хришћане. Редитељ је, међутим, поменуте нападе и осуде схватио као једну врсту хришћанске фатве, а своје противнике назвао фашистима и антисемитима, оценивши да се култура на тај начин враћа у доба инквизиције и цензуре уметности.
Позориште је одолело претњама и одлучило да се представа одржи у најављеном термину што је, ипак, резултирало појачаним мерама безбедности. Тог дана улице у близини театра биле су блиндиране. Једино они који су имали позоришну карту у руци добијали су дозволу да прођу поред полицијског кордона. Омања група активиста покрета екстремне деснице „Forca nouva“ онемогућена је у покушају да са пробије до улаза у позориште. На оближњем тргу Либија одржана је миса за групу верника лефевријана, а ту су се нашли и представници других организација: „Милиција Кристи“, „Ora et labora per la vita“…
Упркос тензијама на и око представе, на којој је, поред бројних новинара, запажен и приличан број агената у цивилу, иста је одиграна до краја и поздрављена од публике. Треба, међутим, додати да је у миланској верзији изостављена сцена са групом момака који гађају Исуса – играчке бомбе, по тврдњи Кастелучија, фекалије за ултракатолике – призор, који је, у париском театру, посебно разгневио групу бунтовних гледалаца.
Наравно, време се мења. Пре више од пола века Фелинијев филм „Слатки живот“ – горки мит о Риму из снова, који преко дана спава да би се пробудио и оживео тек увече у улици Венето – који је први пут приказан почетком фебруара 1960. године (претпремијера у Риму, премијера у Милану), изазвао је својеврсни скандал: на крају пројекције публика је пропратила филм звиждуцима, а режисера и протагонисту Мастројанија извређала називајући их „бедницима“, „развратницима“ и „комунистима“. Иако је ватикански дневник „Осерваторе романо“ оштро осудио, овај, из данашње перспективе безопасни филм (са једном бенигном стриптиз сценом), а група скупштинских посланика захтевала забрану приказивања, то није представљало сметњу да Фелинијево ремек-дело исте године освоји „Златну палму“ у Кану.