Почетна / Свет / Арапско или курдско пролеће?

Арапско или курдско пролеће?

Пише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Уколико се сукоб Слободне сиријске армије, Турске и Запада прошири, то неће бити један фронт, већ десетине фронтова, и то изазива главобољу у Пентагону и окупираном Цариграду. У Сирији, наиме, мимо жеље Вашингтона, није дошло до кризе режима и владајуће БААС партије, већ етничке, религиозне и кризе идентитета свих заједница које живе у овој држави

Још једно изненађење за Турску и Запад у Сирији. Како пише Ибрахим Караоглу за турски лист „Yeni Safak“, Радничка партија Курдистана (која овде делује под именом Демократски савез) сукобила се са Слободном сиријском армијом у граду Алепу. Тако су сиријска „опозиција“ и Турска добили још једног неочекиваног противника и све се, изгледа, претвара у арапско-курдско-турски рат. Војно организованих и обучених Курда у Сирији има око 100 хиљада. Уколико се сукоб Слободне сиријске армије, Турске и Запада прошири, то неће бити један фронт, већ десетине фронтова, и то изазива главобољу у Пентагону и окупираном Цариграду. Јер, у Сирији, мимо жеље Вашингтона, није дошло до кризе режима и владајуће БААС партије, већ етничке, религиозне и кризе идентитета свих заједница које живе у овој држави. Јасно је да Вашингтон, а посебно Турска, желе да избегну и арапско-курдски и шиитско-сунитски рат. Уколико то не успеју, све ће се претворити у безнадежна лутања и нерешене конфликте за које ће бити потребне године да се реше, а управо сукоб припадника Слободне сиријске армије са Курдима сведочи да се иде у том нежељеном правцу.
Слично мисли и руски аналитичар Дмитриј Седов, који за „Фонд стратешке културе“ констатује да „протекла битка између одреда наоружане опозиције у Сирији и сиријских Курда могу бити почетак значајних промена војнополитичке ситуације у овој држави“. Наиме, у околини сиријског града Алепо, где се догодила битка, живе Курди који имају добро обучене одреде, а припадају политичкој партији Демократски савез, односно Радничкој партији Курдистана. Курди, иначе, чине 10 одсто становништва Сирије и живе на 15 одсто територије ове државе.

[restrictedarea]

КУРДСКА ГЛАВОБОЉА Сукоб између „устаника“ и Курда догодио се када су одредиСлободне сиријске армије у Алепу покушали да успоставе контролу над области Ашрафија у северном делу града. За сиријске „устанике“, који сарађују са Турском, Курди не могу бити савезници јер имају подршку владе Башара Асада, а такође се преговара и „око било којег степена аутономије за Курде у Сирији“; постоје и сведочанства да је о томе већ постигнут договор, што је нешто што дефинитивно ствара трајну главобољу Ердогану и његовој влади Турске. Уколико се, дакле, сукоб „устаника“ и Курда настави и у другим деловима Сирије, то би био велики стратешки успех Асада.

Главни противник стварања независног Курдистана је Турска, која деценијама покушава да (безуспешно) уништи Радничку партију Курдистана. Турска због Курда често војно упада у Ирак да би уништила курдске војне логоре, али није остварила неки успех. Сиријски Курди створили су Демократски савез (Курдску демократску партију), који има добре односе са Радничком партијом Курдистана. Ту је и забрањена партија иранских Курда „Пежак“ и други одреди Курда, који не улазе ни у какву организацију, већ самостално наносе ударе по циљевима у Турској, што изазива велику главобољу актуелним политичарима у окупираном Цариграду.
Овде би требало приметити да је Демократски савез у тајности потписао договор са сиријским председником Асадом о контроли североистока Сирије (о чему смо раније писали), те да се сада ради на уједињавању курдских војних одреда. Уколико се то догоди, ето независног Курдистана. Пратећи наведене догађаје, Ертогрул Озок, турски аналитичар листа „Hürriyet“, не без бола, констатује: „Ако ми нисмо могли да контролишемо досадашњу границу са Курдима дугу 400 километара, како ћемо контролисати нову од 1.200 километара?“ Другим речима, „Арапи ратују – Курди побеђују“! Ту је и нафта и нафтоводи из Киркука у Џејхан, и Курди ће ову карту искористити, а независни Курдистан неће добијати наређења ни из Анкаре, ни из Дамаска, ни из Багдада, јер има оно што му је потребно – нафту, главно оружје на Блиском истоку. Јер, ко има нафту сви му се додворавају.

ВЕЛИКИ БЛИСКИ ИСТОК У међувремену, турска влада исказује срџбу на режим Асада и прети да неће дозволити Курдима да користе територију Сирије за нападе на циљеве у Турској, и довлачи своју армију на 900 километара дугу границу са Сиријом, односно са Курдима. Курди, наравно, не обраћају много пажње на претње Ердогана и братије, већ формирају своју власт у насељима у којима имају већину на територији Сирије, омогућавајући Асаду да води успешну борбу са убаченим и локалним припадницима Слободне сиријске армије. На турским телевизијама смењују се актуелни политичари и генерали. Први прете славном турском војском која ће згромити сваког противника, а други (генерали) истичу да је војна операција против Курда у Сирији ризична и да није све тако једноставно.
Турски аналитичари су врло трезвени и уз јеку званичне турске пропаганде указују на стварност, која је сасвим другачија од оне коју слика пропаганда владајуће партије Правде и развоја. На пример, аналитичар Ерол Манисали за „Cumhuriyet“ истиче да „без независног Курдистана нема мира на Блиском истоку“. Курдско питање је двојно: повезано је са људским правима и демократијом, а на другој са тиме што би независни Курдистан био носилац пројекта позападњачења (вестернизације) региона (усвајања западног система вредности). Стварање Курдистана је важно за САД, Израел и Европску унију, али и Србију, да се поткрешу освајачка крила Турака, како никада више не би полетела у правцу Србије. Аналитичар Манисали истиче да иза пројекта „Велики Блиски исток“ стоје САД, Израел и ЕУ, те да су Курдима и „Муслиманској браћи“ дали улогу „овна“, тачније улогу разбијања режима у региону. Иако турски режими нису одобрили пројекат стварања независног Курдистана, нису му рекли ни отворено и јасно „НЕ“. Од осамдесетих година прошлог века Турска „намигује“ на Курдистан, а први је то учинио Тургут Озал рекавши: „Ако то САД желе, онда нема смисла противити се!“ Данас део утицајних турских медија у јавном мњењу ове државе шири мисао да „без Курдистана нема мира народима у региону“. Дакле, једна капитулантска мисао која отвара могућност режиму Ердогана да сагне главу пред Курдима и Вашингтоном. За сада се, познато је, турски званичници тајно (од своје јавности) састају са курдским лидерима у Ираку и преговарају. Наравно, нема информација како се одвијају преговори, само саветници премијера Ердогана говоре да „стварање независног Курдистана није у супротности са Турским интересима“.

ЦЕНА НЕЗАВИСНОГ КУРДИСТАНА И, стварно, када се погледају анализе о овом питању, попут оне Азербејџанца Рафиза Хафизоглуа, која је урађена за тамошњу „Trend News Agency“, види се да постоји турска цена за стварање независног Курдистана, а то је давање концесије на експлоатацију 50 одсто све постојеће нафте на територији Курдистана на 50 година, али курдски представник у преговорима, председник Курдске аутономије у Ираку Барзани то није прихватио, јер је новој држави потребна економска моћ. Други разлог је што Курди имају алтернативу – Сирију, која има излаз на море и тиме излаз на светска тржишта. Зато Курди неће да деле своје богатство са Турцима.
Споменути аналитичар Рафиз Хафизоглу, у другој анализи истиче да Запад жели да избегне сукоб у Сирији са Ираном, па гура Турску у сукоб. Но, да би Турска могла да се појави као регионална сила, мора да реши своје унутрашње проблеме, а они су везани, пре свега, са курдским питањем. Међутим, председник Сирије Башар Асад вешто користи „курдске терористе“, тако да ситуација, уз помоћ Радничке партије Курдистана, иде ка томе да се „Арапско пролеће“ претвори у „Арапску катастрофу“ и „Курдско пролеће“. Наиме, Турска је профитирала од „Арапског пролећа“, али све то може да се истопи, ако се оствари „Курдско пролеће“.
Да све иде у том правцу мишљења је и јерменски аналитичар Карин Тер-Саакјан за сајт „ПанАРМЕНИАН.нет“ која констатује да се „Арапско пролеће“ постепено трансформише у „Курдско пролеће“. Наиме, управо тако се може окарактерисати сукоб Курда из Сирије и турске војске. Курди су осетили да догађаји на Блиском истоку могу да им помогну да створе независну државу, те да тако сами почну да контролишу новац стечен продајом нафте, али и транспорт исте из Ирака и Сирије.
Карин Тер-Саакјан такође тврди да „Арапско пролеће“ прети да се претвори и у „Арапску катастрофу“. Наиме, за Турску главна главобоља потиче од Курда који живе с обе стране границе са Сиријом. Курди, да би формирали своју независну државу, морају разбити Турску, Ирак (што је већ урађено), Сирију и Иран. Турски ослонац на САД показао се као лоше решење, јер Барак Обама се „прославио“ тиме што је издао све своје савезнике. Сада постаје јасно да неоосманска политика „нула проблема са суседима“ представља жељу (САД) да Турска нема суседе, те да би све државе на Блиском истоку требало да буду демонтиране и утопљене у глобалистичком Великом Блиском истоку (велики халифат, односно Османска империја). Великим Блиским истоком владали би, за сада, кадрови који су по етничком пореклу Турци, а по верском муслимани (исламисти), а у суштини истински окултисти, припадници транснационалне елите.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. 1/3 данашње Турске државе може постати отаџбина за преко 20 милиона турских Курда – имају они своје Косово!А ни могућност великог Курдистана није за игнорисање!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *