Почетна / Култура / Ангажовани Андрић

Ангажовани Андрић

Пише Жанета Ђукић Перишић

Током прве деценије после завршетка рата, Андрић није био само пасивни сапутник новог режима, него у многим случајевима и активни учесник у раду политичких и културних организација

тваралаштво Ива Андрића једна је од најпроучаванијих појава српске књижевности 20. века. Већ и сам увид у најновију „Библиографију Иве Андрића“, објављену с јесени 2011. године, која садржи импозантан број од 15.631 библиографске јединице, од чега се око 11.000 јединица односи на литературу о Андрићу, речито говори да су различити аспекти његовог дела и живота били предмет великог броја књижевноисторијских, књижевнотеоријских, критичких и биографских разматрања.

УВИД У НЕПОЗНАТУ АРХИВСКУ ГРАЂУ Међутим, један сегмент Андрићевог опуса, и једна страна његовог живота, као да су остајали изван озбиљнијег интересовања научне и читалачке јавности. Прва поратна деценија, доба прекомпоновања друштвених односа и Андрићева улога у јавном и културном животу нове земље, као да су измицали систематској пажњи књижевних историчара. Управо том, релативно непознатом страном Андрићевог деловања, његовим ангажовањем у „новој стварности“ и књижевном продукцијом која га прати, бави се књига Ратка Пековића и Слободана Кљакића „Ангажовани Андрић“ („Службени гласник“, 2012).
Као што је познато, по повратку из Немачке где је био на позицији опуномоћеног посланика Краљевине Југославије, када је спознао горчину не само своје личне позиције (југословенска Влада преговарала је са немачким властима Андрићу иза леђа), већ и огромних понижења којима је била изложена његова земља, писац за време рата одбија да учествује у било којем виду јавног живота, не дижући главу са рукописа своја три велика романа који ће бити објављени одмах по ослобођењу. У једном разговору Андрић је рекао да се непрекидно опомињао Хелдерлинове мисли:„Песник треба да иде са народом“, изабравши да рат проведе у окупираном Београду.
И одиста, не само што одбија да за време рата прима пензију, већ се одлучује да не потпише „Апел српском народу“, нити да за време Комесарске управе у „Српској књижевној задрузи“, док његов „народ пати и страда“ приложи причу за „Антологију савремене српске приповетке“. О страшним данима борби за ослобођење Београда, октобра 1944. године, Андрић је оставио сведочанство у свом „Ратном дневнику“.

[restrictedarea] Пековић и Кљакић у својој књизи прате Андрића управо у времену по престанку рата, када нова комунистичка власт ужурбано и са вишком страсти и репресије васпоставља своју управу, када се суди без суђења и падају главе оних које победници сматрају издајницима. Аутори показују како бившег краљевског посланика одмазда и освета заобилазе: очигледно је новој власти Андрић био потребнији него она њему. Током прве деценије после завршетка рата, Андрић није био само пасивни сапутник новога режима, него у многим случајевима и активни учесник у раду политичких и културних организација.
Аутори књиге „Ангажовани Андрић“ учинили су, по моме суду, изванредно велики напор истражујући мало познату архивску грађу, прегледајући периодику у време док још није изишла нова библиографија Ива Андрића, износећи на светлост дана многе Андрићеве текстове који, после првог објављивања током прве поратне деценије, нису прештампавани. Они показују како је писац одговарао на захтеве тренутка, залажући се за синхроницитет између нових вредности и величине књижевног напора да им се да уметнички облик. Тако читаоци сада могу да имају увид у једног мало познатог Андрића, који, већ добрано у шестој деценији, налази енергије да посећује радне акције, руднике, железаре, фабрике, огледна добра, укључујући се у пропаганду машинерије партије на власти (члан Комунистичке партије постаје крајем 1954. године), исказујући лојалност новом систему и новонасталим друштвеним вредностима у пригодним текстовима, говорима, интервјуима, предавањима и изјавама. Као уважени судионик новог устројства, више, рекло би се, увучен у њега но што му је приступио, он путује по земљи, иде на првомајске параде, учествује на конгресима писаца и комуниста и Народног фронта Југославије. Говори о потреби ангажоване уметности, држи предавања по домовима културе, говори о значају петогодишњих планова, показујући на делу важност партиципације уметника у градњи темеља новог друштва, у којем праве револуције, како често наводи, не може бити без коренитих културних промена. У то време, на појавном плану, он као да живи једну од флоскула новог поретка да писац мора бити повезан са животом и да мора служити народу и бити његов будни, активни део.

УВУЧЕН У АГИТАТОРСКУ МАШИНЕРИЈУ Чини се да Андрић, бар јавно, не доводи у питање меру и обим свога ангажовања, радећи здушно на пословима „обнове и изградње“ културе и социјалистичког, новог човека. Трагови послератне јавне делатности осетиће се и у књижевној продукцији, пре свега у преовлађујућој социјалној и „револуционарној“ тематици једног броја његових прозних остварења, о чему са пажњом и скрупулозношћу говоре аутори књиге „Ангажовани Андрић“.
Тако, на једној страни имамо низ публицистичких радова некњижевне провенијенције пропагандног карактера, у којима је ангажовани писац увучен у агитаторску машинерију, левичарском реториком, сасвим у складу са совјетизацијом друштва и уметности, настојао на новим друштвеним вредностима и моралу, говорећи и о узајамном односу и нужном прожимању живота и уметности. С друге стране, у једном делу Андрићеве фикционалне приповедачке прозе, прве деценије после краја рата који је донео прекомпозицију друштвених односа у оквиру које је социјална једнакост била императив, очигледан је књижевни заокрет у социјалну тематику. Реч је о остварењима у којима су очигледни дубоки трагови стања, атмосфере и идеја новог доба: ту су београдске „ратне“ приче, које кореспондирају са споменутим „Ратним дневником“, те приповетке у којима се недвосмислено и више него непосредно инсистира на вредностима новог поретка (један број тих прича штампан је у збирци „Нове приповетке“ из 1948. године). Чак и када својом прозом одлази у даљу или ближу прошлост, писац, на трагу соцреализма, акцентује питања социјалне правде или, пак, наглашава последице трагичних неспоразума и међунационалне и међуконфесионалне мржње и противречности. С треће стране, пак, појављују се и приповетке и критичко-есејистичка проза без видљивог и директног уплива друштвених промена.
Вредност књиге Ратка Пековића и Слободана Кљакића није само у богатству и разноликости прикупљене, до сада непознате грађе, већ и у интерпретацији и контекстуализацији Андрићеве књижевне продукције: у друштвеном, социјално-политичком раму, они сагледавају Андрићево књижевно дело, разумевајући га и као резултат деловања специфичних биографских околности.
Пековићева и Кљакићева књига „Ангажовани Андрић“ придружује се напорима наше културе да ода пошту једном од највећих српских писаца. Поводом сто година од рођења Симе Матавуља, Иво Андрић је записао да обележавања годишњица имају „ту добру страну да у читалачкој јавности и у сваком појединцу обнове лик писца чију успомену славимо“. Тако и књига „Ангажовани Андрић“ данас, сто двадесет година од када је, у предграђу Травника, рођен један од највећих писаца српске књижевности, доприноси да дело Ива Андрића буде видљивије и јасније осветљено.
Реч на промоцији књиге „Ангажовани Андрић“,
27. септембра 2012. године

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *