Почетна / Свет / Зашто је Чавес победио

Зашто је Чавес победио

пише Зоран Милошевић

На изборе је изашао рекордан број регистрованих бирача – 80,94 одсто, што се тумачи као жеља грађана Венецуеле да се не мења курс председника Уга Чавеса усмерен на снажење суверенитета и независности

Светски медији, међу њима и амерички, пренели су вест да је на изборима за председника Венецуеле, одржаним 7. октобра 2012. године, победу са 54,5 одсто гласова однео досадашњи председник Уго Чавес. Победа није дошла тек тако, јер се Вашингтон свесрдно потрудио да заједно са „петом колоном“ из региона и саме Венецуеле подржи његовог противкандидата Енрикеа Каприлеса. Становници Венецуеле показали су да се нису разочарали у свог председника, који је очувао неспорно лидерство и добио поновни мандат народа да настави са структурним реформама, које су му и омогућиле доминацију на политичкој позорници државе. Чавес ће водити Венецуелу до 2019. године, са перспективом поновног избора. Сам Чавес је говорио да је у обавези да буде на власти до 2025. године, како би реализовао „Пројект социјализма са венецуеланским лицем“.
На изборе је изашао рекордан број регистрованих бирача – 80,94 одсто, што су аналитичари протумачили као жељу грађана Венецуеле да се не мења курс председника Чавеса усмерен на снажење суверенитета и независности, као и да се настави са социјалним програмима заснованим на прерасподели дохотка од нафте у корист најширих слојева становништва. Овакав политички програм Чавесу је омогућио да не мора, да би водио нафтом најбогатију државу на свету, да ствара коалиције са олигарсима и Вашингтоном. Његов противкандидат, који је управо желео све супротно (раскид са Русијом и Ираном, отказ од латиноамеричких интеграционих пројеката, предају нафтних и водних налазишта САД-а итд), Енрике Каприлес добио је 44,50 одсто гласова.

УПРКОС ПРОПАГАНДИ Чавес се на месту председника Венецуеле налази од 1999. године и раздражује Вашингтон подршком левим политичким партијама у Јужној Америци и називајући САД империјалистичком државом. При том, он сарађује и са Ираном, Русијом и Кином, главним геополитичким противницима владе у Белоj кући, а подржавао је и Гадафија, док сада подржава сиријског председника Асада. Наравно, то, до сада, ниједној страни није сметало да тргују, па је Венецуела међу прве четири државе из којих стиже нафта у САД.
Аналитичаре избора у Венецуели сада „мучи“ питање зашто је Чавес поново победио, иако је пропаганда против њега била невиђена?!
Ако се читају западне новине, о Венецуели се несумњиво стиче мишљење да је реч о држави у којој влада диктатура, у којој диктатор седи на нафти, као и да постоји галопирајућа инфлација и велики криминал. Међутим, није баш тако. Венецуела се под влашћу Чавеса променила, али набоље! Спроведена је национализација нафтне индустрије, што је омогућило високи развој земље. Наиме, од новца зарађеног продајом нафте Чавесова влада је довршила бројне инвестиционе пројекте у сарадњи са Кином, Русијом, Белорусијом и Ираном. Изграђена је завидна инфраструктура (водоводи, путеви, изграђене су бројне образовне институције, нове фабрике, запослено је мноштво људи). Недавно је, на пример, пуштена у рад фабрика за производњу тешких камиона (по белоруској лиценци). Захваљујући повећању цене нафте од 2004. до 2007. године раст БНД је на годишњем нивоу био 15 одсто, а потом 13 одсто. Инвестиције су порасле за 80 одсто.
Потрошња за време владавине Чавеса је порасла за 88 одсто БНД, значајно је порастао извоз (88 милијарди долара 2011. године), што је за 4,3 одсто више у односу на 1999. годину када је преузео власт. Од 1999. до 2011. године девизне резерве Венецуеле су увећане за два пута, а отворено је 3,5 милиона нових радних места, док је незапосленост сведена на шест одсто. Милиони Венецуеланаца су спасени од сиромаштва и глади.

[restrictedarea]

И ДАЉЕ ЦЕНТАР АНТИ – АМЕРИКАНИЗМА Доласком на власт Чавеса омогућено је бесплатно школовање (буквално сва деца иду у школу), као и бесплатно лечење. У оквиру програма медицинског збрињавања изграђено је 6.700 поликлиника, 550 домова здравља и рехабилитационих центара, што се одразило на животни век Венецуеланаца, који се повећао за две године, док је смртност деце (до пет година старости) умањена са 21.000 на 16.000 годишње.
Ипак, разлика у подршци Чавесу се смањила са 20 процената на 10. То је и Чавесу морао да буде знак да није све ружичасто. Највећи проблем је „бекство капитала“ због владине контроле новца. Затим је велики проблем општа безбедност (становништво ово сматра највећим проблемом у држави), односно присуство криминала и корупције.
Што се тиче геополитичке оријентације јасно је да ће Чавесова Венецуела остати центар антиамериканизма, а један од главних циљева председника је увећање расхода за војне и обавештајне делатности. Такође, Чавес ће наставити да гради фабрике оружја уз помоћ Русије и фабрике за производњу беспилотних летелица уз помоћ Ирана.
Противкандидат Чавеса, Каприлес, како је писао „Гардијан“ обећавао је радикалне промене у геополитичкој оријентацији Венецуеле: прекид куповине оружја од Русије („руско оружје нама није потребно“), поновну приватизацију нафтних извора (овде Венецуела конкурише главном савезнику САД-а на Блиском истоку – Саудијској Арабији), односно раскид уговора са руским и кинеским компанијама које експлоатишу нафту, те раскид односа са Ираном и Кубом.  Каприлес је, иначе, унук јеврејских имиграната у Венецуелу, који су из Немачке побегли од нациста, а изучавао је право на римокатоличком Универзитету Каракаса и говорио је да ће, уколико победи, отпутовати на острво Маргарита у долину Светог духа да би се поклонио Деви Марији. Вашингтон је желео да уз помоћ свог кандидата Каприлеса, замени Чавесов режим и створи „Контролисани хаос“, како би извео приватизацију нафтног сектора и промену геополитичке оријентације Венецуеле.

УПРКОС „ЦРНОЈ ПРОПАГАНДИ“ Сама предизборна кампања водила се по систему бити или не бити, уз коришћење свих (не)дозвољених средстава и „црне пропаганде“. Против Чавеса су се највише експонирале САД, које не само што су блатиле досадашњег председника Венецуеле, него су све радиле на пропаганди свог кандидата Каприлеса. Пред саме изборе, пропаганда је достигла невероватне размере и оштрину (Чавес је чак проглашаван и венецуеланским Хитлером – чувена венецуеланска новина „Аналитика“, из пера Ивана Р. Мендеса), медији су трубили да у Венецуели постоји „култ личности“. Креатори јавног мњења су пред крај избора „испалили“ и најјачу клевету да је Чавес несамостална личност, „лутка у рукама браће Кастро“. Да би ова порука стигла до венецуеланске и светске јавности опет је искоришћена тамошња најпознатија новина „Аналитика“, чији је новинар Елидес Х. Рохас писао: „Чавесов оријентир је Куба, а истинити господари Венецуеле су браћа Кастро. Чавес је само експонент ових тирана“. Или: „Сваки пут када командант оптужи Каприлеса да је кандидат деснице и САД-а, он то ради искључиво да би сакрио зависност од својих господара – браће Кастро“. Истовремено, невладин сектор и тзв. агенције за јавно мњење обасипале су бираче социолошким „истраживањима“ која су говорила да сигурно побеђује њихов кандидат Каприлес. Ова америчка пропаганда је свесрдно преношена и у Европској унији, али и у другим европским државама са либералним владама, демонстрирајући не само солидарност са Вашингтоном него и са либерализмом као идеологијом.
Амерички сценарио борбе против Чавеса укључивао је, поред медија, и делатност омладине, која је у оквиру пројекта „За вашу и нашу слободу“, припремана од специјалних служби САД-а и УСАИД-а, као и свемогућих невладиних организација, да поведе протесте против „крађе гласова“ и дестабилизује Венецуелу, односно режим. Вашингтон је већ јавно обележио Чавеса непријатељем број један на Америчком континенту. Он, наиме, спроводи политички програм сасвим супротан од либералног: држава се меша у економију, сарађује са противницима САД-а, национализује најважнија предузећа и новац прелива сиромашним грађанима, како би достојанствено живели.
Ипак, сценарио са омладином није примењен, јер је противкандидат Чавеса, Каприлес јавно признао да је поражен и није оптужио режим да је „покрао“ гласове, зато што су избори очигледно организовани без значајнијих недостатака (само 15 мањих неправилности), односно по свим важећим светским стандардима и уз контролу свих политичких партија и кандидата.
Опозицији, додуше, остаје и резервна варијанта да се присталице боливаризма истисну на локалним (покрајинским) изборима, који се одржавају у децембру (избори за губернаторе и чланове скупштина у покрајинама које чине Венецуелу). Тренутно, опозиција је на власти у покрајинама Сули, Тачири, Нуева-Еспарти и неколико других. Наиме, понашање Чавесових губернатора није на висини задатка, они омогућавају корупцију, непотизам и сарађују са „петом колоном“, разбијајући режим и омогућавајући пролаз проамеричких људи на власт. Аналитичари сматрају да је Чавесова болест ослабила његову контролу Јединствене социјалистичке партије, па су губернатори постали слаба карика у систему власти у Венецуели. То значи да и после председничких избора у Венецуели политичка борба неће престати, јер ће режим морати, како пише Нил Никандров за руски сајт „Фонд стратешке културе“, да се избори, поред спољашњег, и са унутрашњим непријатељем.
А да неће бити лако, као и да борба неће престати завршетком председничких избора, сведоче западни медији, који су само дан после избора започели дискредитацију Чавеса и политичког система Венецуеле, истичући став да „није демократски да један човек води неку државу више мандата“. Истовремено, прећуткује се да је, на пример, уставом Француске или Немачке омогућено да један човек може бити биран за председника неограничен број пута.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *