Почетна / Економија / ЗАЧАРАНИ КРУГ ПРЕВАРА

ЗАЧАРАНИ КРУГ ПРЕВАРА

Пише Момир Булатовић

Европска централна банка упумпава стотине милијарди евра у европске банке, уз наду да ће оне тим новцем кредитирати привредни раст. У исто вријеме, ММФ приморава европске банке да тај исти новац пласирају у доларски номинована улагања, односно у амерички банкарски систем. И то је један од разлога што амерички долар јача, иако би требало да постане безвриједан. У исто вријеме, еврозони пријети банкрот

Све се чешће могу чути коментари обичног свијета како нам слиједи чиста пропаст у економском смислу. Криза се, иначе, испољава управо тако што се у свакодневном животу и раду наилази на препреке које је немогуће савладати; живот постаје све скупљи, зарада неизвјеснија, а дугови се множе. Општој несигурности значајно доприносе и главни медији. Не толико колико прећуткују социјалне протесте у Европи, колико што наглашавају пријетеће наговјештаје које новим властима у Србији упућују стари центри (финансијске) моћи.
Сукоб између премијера Ивице Дачића и интернационалних српских банкара датира још из предизборне кампање. Неким новим изјавама (о милијарди евра изнесеној из земље) он је додатно подгријан. Банкари су му веома брзо „стали на црту“, затраживши да се да појашњење и изнесу докази. Они су, и овај пут, показали нервозу и контролисану срџбу, баш као што то раде њихове колеге (у ствари газде) у западним економијама. Сукоб је, наравно, још веома ниског интензитета, али нису потребне посебне пророчанске способности да се најави његово појачање. Посебно ако се има у виду посјета делегације ММФ-а у „мисији упознавања“. Управо овим поводом су државни медији ухваћени у раскораку који већ дјелује трагикомично. Њихово тежиште још није прешло на страну нових власти Србије, па и извјештавају на начин који представља наставак идолопоклонства према свему што долази из Европе и Америке. Они су пренијели ријечи упозорења и „бриге“ чиновника из ММФ-а о стању овдашње економије. Непосредно иза, повећан је ПДВ и цијене бројних услуга из јавног сектора. Општа поскупљења су само повећала постојеће недоумице и забринутост грађана.

КОРИЈЕНИ ЗЛА Када се ради о новцу и глобалном банкарском систему, требало би прво погледати шта се збива у Америци. Ако систем продукује зло, онда су његови коријени управо на том мјесту.
Најкраћи рапорт гласи – на Западу ништа ново. Предсједничка трка улази у финиш, али то нема никаквог утицаја на ово разматрање. Један кандидат, садашњи предсједник Барак Обама, несумњиво се потврдио као лојални припадник банкстера са Волстрита. Читав свој мандат потрошио је одбијајући да се суочи са елементарном истином да је свијет суочен са финансијском кризом, и да она може бити ријешена само реформом финансијског сектора као њеног првог узрочника. Умјесто тога, он се посветио реформи система социјалног осигурања, што јесте важно, али је у датим приликама од другоразредног значаја. Регулацију банкарског сектора препустио је људима од „струке и ауторитета“. Да не би било сумње, за министра финансија је поставио управо човјека из врха критиковане бранше, што је банкарима био сигнал да напуне његове политичке фондове и оставе бригу за касније.
Тако је настала (квазиинтелектуална) ујдурма под називом Дуд-Френков закон, о чему је „Печат“ писао у броју 220 („Банке побјеђују – поново?“). Тај закон је још у форми нацрта. Његов текст сада има 2.300 страна, а бројни аналитичари га иронично називају „законом са дуплим празнинама“ (double- spaced). Рупе се налазе око сваког слова и између свих редова, како би лобисти и адвокати „произвођача новца“ са Волстрита могли да штите поступке својих газда.
Реалисти би, ипак, констатовали да се појавио најбољи могући закон који новац може да купи. У његовом доношењу (расподјели колача) учествовала је америчка политичка, медијска и пословна елита, и сви дјелују задовољно. Крајњи резултат је, ипак, да над „производњом“ стотина милијарди долара не постоји више никаква контрола. Систем регулације је постављен тако да га нема. Недавни примјер засједања Комитета за банке америчког Сената, на челу са сенатором Џеком Ридом, допунска је потврда ове тврдње. Задатак овог тијела је да утврди утицај „трговине високе фреквенције“ (ХФТ) на финансијско тржиште, али и јавну перцепцију ове игре. Сви знају да је оваква трговина погубна за стабилност финансијског система, али сенатор Рид ће морати да докаже супротно. Малобројна публика која то прати, већ је спремна за добру комедију у којој „лажови лажу умјесто вас“.
Други кандидат за предсједника Америке, Мит Ромни, класичан је производ играча из сјенке Волстрита. Зато се, са оне стране Атлантика, не ваља надати ничем добром.

[restrictedarea]

МИСТЕРИЈА ДОЛАРА Прије двадесет година у бруто домаћем производу (ГДП) Америке, финансијска „индустрија“ је учествовала од пет до седам одсто (зависно од класификације шта све улази у овај сектор). На врхунцу тржишне експанзије и непосредно прије пуцања финансијског балона везаног уз пораст цијена некретнина у САД-у, његово учешће је износило између 17 и 20 одсто. Ово већ ваља запамтити. Сваки пети долар настао у најмоћнијој и најбогатијој држави свијета фактички је непостојећи. Он је посљедица замршеног финансијског инжењеринга који се, у основи, своди на бацање авиона од папира у ваздух. Америка виртуелно ствара („штампа“) трилионе долара и убацује их у сопствени и свјетски финансијски систем. Али, ти авиончићи се не враћају празни. На њима је сваки пети долар америчког националног производа. Американци су одавно заборавили како се производе бројне ствари (то раде Кинези умјесто њих). Уосталом, и зашто би се мучили када могу да штампају новац којим ће платити све те дивне предмете?
Али, зар не би требало да долар губи на својој вриједности када се тако масовно производи? Зар тржиште не би требало да реагује инфлацијом која би довела у склад реалну и виртуелну економију? Да се не подсјећамо 1993. године, када се та законитост потврдила на примјеру СР Југославије и њене хиперинфлације.
Према подацима агенције „Блумберг“, од јула прошле године до данас вриједност УС долара је порасла у односу на 16 главних валута у свијету. Индекс међународне размјене долара је, у том времену, порастао за 12 одсто. Долар се данас упоређује са корпом од свега пет валута, будући да су остале, због економске кризе, изгубиле врхунске перформансе и испале из клуба најбољих. Успут, све се ово дешавало у оквиру акције америчког ФЕД-а, изведене крајем прошле године (Operation Twist), као дијела плана да се вриједност долара одржи ниском како би се олакшала куповина акција америчких фирми. Толико о способности ФЕД да планира…
Постоје три разлога зашто УС долар јача када би требало да постане безвриједан. Ниједан од њих није везан уз тржиште, иако је довољан да осигура овај очигледни нонсенс. Први се састоји у чињеници да је криза произвела суноврат на берзама. Постоји много више продаваца него купаца, па цијене дионица стално падају. Ризици инвестирања су велики и инвеститори се опредјељују за најсигурнија улагања – куповину америчких државних записа (обвезница), што доводи до раста њихове цијене. Други разлог је у систему оцјењивања ризика улагања. Менаџери бројних фондова су обавезни да купују папире са највишим рејтингом (ААА). У руци Америке је и нож и погача, јер њене „независне“ агенције за рејтинг, све већем броју држава и банака смањују оцјену способности. За само посљедњу годину дана 11 националних валута је изгубило „risk-free“ оцјену. Годину дана од данас, можда ће их бити свега двије или три са таквим стандардом. Као када у трговини купујете јаја. Ако има стотину купаца, а свега једно јаје, јасно је да ће оно бити скупо.
Коначно, трећи разлог доводи у непосредну везу кризу евра и ЕУ, као и наше локалне кризице, са досадашњим разматрањима. Ради се о обавези да банке ускладе своје капиталне резерве са већ извршеним пласманима. ММФ тражи строго придржавање критеријума Базел III, што банке доводи у позицију да сва расположива средства (најчешће добијена од Европске централне банке – ЕЦБ) пласирају без ризика како би уљепшале своје билансе. ЕЦБ упумпава стотине милијарди евра у европске банке, уз наду да ће оне тим новцем кредитирати привредни раст. У исто вријеме, ММФ (истина у оквиру „Тројке“, али пресудно) приморава европске банке да тај исти новац пласирају у доларски номинована улагања, односно у амерички банкарски систем. Није, дакле, тешко закључити да је криза евра од глобалног значаја, али и да је узрокована свјетским финансијским системом и пресудном улогом Америке у њему. Прецизније речено, Волстрита који управља самом Америком.
Упркос свој снази и способности поткупљивања, банкстери са Волстрита имају кратки дах. Оне исте банке које су довеле свијет на ивицу финансијске катастрофе и које су, већ једном, обилато спасене државним интервенцијама и бесповратним позајмицама, захваљујући наставку финансијског мешетарења, доспјеле су у нове (старе) потешкоће. Према њиховим најавама, ускоро ће им бити потребно минимум 2,6 трилиона долара да би „осигурале“ обавезе према 648 трилиона долара вриједним финансијским дериватима које су оне саме, у потпуно дерегулисаним условима, створиле и пласирале на свјетско тржиште. Зар би требало сумњати да ће Обама или Ромни пронаћи тај новац?

ЕВРОПСКИ РАСКОРАК Европски комесари пак муче тешке муке, али и шире гвоздени оптимизам. У питању је опстанак велике идеје, па се не би требало превише обазирати на све веће социјалне протесте. У стилу својих комунистичких претходника, они одржавају дуге ноћне састанке и шаљу сигнале о чврстини својих увјерења и одлучности у акцијама. Чињенице, пак, стоје овако.
Када банке дају мање кредита, привреда се успорава и законито наступа рецесија. ЕЦБ је за ову годину предвидјела пад БДП еврозоне од 0,1 одсто, а он је већ опао за 0,4 одсто. За наредну годину је планиран раст од свега 0,5 одсто, што представља врхунац оптимизма. Криза еврозоне је одавно у фази сталног самоподстицања. То значи да свака мјера која се користи у циљу њеног превазилажења, даје сасвим супротне резултате, односно утиче на њено продубљивање.
Грчка је увела строге мјере штедње, али није ни близу да испуни строге услове које јој је еврозона поставила за задњу траншу помоћи. Тренутно, посматрачи ММФ и ЕУ оцјењују степен њеног напретка и врло је вјероватно, судећи по најавама из ММФ-а, да ће, после објављивања њихових налаза, Грчка коначно напустити евро („grexit“ ће бити комплетиран).
Шпанија, као тренутно највећи проблем еврозоне, указује на другу врсту проблема. Њене државне финансије и одлучност владе да проводи непопуларне мјере, обезбиједиле су похвалу Тројке. Али, њене регионалне и општинске власти најављују банкрот уколико не добију државну помоћ. Валенсија је у томе најексплицитнија, чиме се и у другим ЕУ чланицама отвара питање не само опстанка ЕУ, већ и самих њених држава чланица. Шпанске државне обвезнице већ су прешле камату од седам одсто, чиме се она квалификовала да тражи помоћ Европског стабилизационог механизма (ЕСМ). То је она базука из које ће Марио Драги (европски Супер Марио), први човјек ЕЦБ-а, спасити еврозону. У том фонду је планирано да буде 500 милијарди евра. Шпанији би требало сто милијарди за санацију банкарског сектора у овој и 220 милијарди у наредној години. Њен допринос фонду је 60 милијарди (и то мора да позајми), тако да она сама узима 380 милијарди. Али, веселимо се, евро је спасен… а остаје још 120 милијарди кусура.
Италија је земља којој је наметнут премијер, финансијски технократа са задатком да проведе оштру штедњу и реформу радног законодавства. Али, то није успјело чак ни њему, упркос почетној подршци или мирењу. Марио Монти (европски Супер Марио 2) ће морати да стане у ред иза шпанског колеге. Ни његова влада, за коју је све мање јасно ко је подржава, неће успјети у мисији да, ове године, смањи државне издатке за 95 милијарди евра како би успјела да исплати најмање 95 милијарди доспјелих камата на кредите. У овој земљи су избори у марту, а већ се појавио стари политички лисац, Силвио Берлускони са платформом против евра. Зато се може претпоставити да ће ЕУ хтјети да помогне свом намјеснику и да ће пронаћи тражени новац. Италији, према садашњим трендовима, тек да би остала у постојећем незахвалном статусу, до краја ове и у наредној години, требало би око 400 милијарди евра. Формула гласи: 500 минус 380 минус 400 једнако банкрот еврозоне.
Рачуница је изведена у најоптимистичнијој варијанти. Ниједна од ове двије државе није почела суштински да штеди, како јој налаже Тројка, па стога није доживјела дубљи пад у рецесију. Надаље, у њу нису ушле све остале чланице ЕУ које се већ најављују за помоћ ЕСМ-а. Све је оптимистично уколико се не погледа Француска.

Презадужена ЕУ

Европски стабилизациони механизам је политичко-технократска реакција на проблем презадужености земаља еврозоне. Он представља одлуку да се неограниченом количином новог новца, преко банкарског система, откупљују обвезнице појединих држава чланица чији је рок доспјећа од једне до три године. Али, она не узима у обзир корпорацијски и приватни дуг (задуженост грађана) унутар чланица ЕУ, који представља огроман дио тржишта дугова еврозоне. Уз то, њом се занемарује структура, односно рочност дуга насталог из државног задуживања. Према подацима Евростата, дугорочни дугови (изнад три године доспјећа) представљају од 74,6 до 98,9 одсто укупног дуга за 23 чланице еврозоне. На тај начин је ЕУ достигла проблематичан ниво укупне задужености на којем су САД и Јапан, као традиционално највећи свјетски дужници.
Невоља са којом ЕУ мора додатно да рачуна, иако се не спомиње, је да сваке наредне године нови дугови улазе у зону доспијећа од три године. Иако дјелује компликовано, једноставна истина је да се Супер Марио носи тек са незнатно малим дијелом укупног дуга везаним уз еврозону. А ни са тим остатком (готово на нивоу статистичке грешке) у односу на суму дугова, ни он, ни његова бриселска бирократска дружина не могу да изађу на крај.

КОПАЊЕ РУПЕ У свијету инвеститора, Француска изазива највећу забринутост. Нова социјалистичка влада повећала је порезе на богатство и увела посебну таксу на укупно богатство појединца. У исто вријеме, поништила је претходне, иако скромне, пензионе реформе претходне власти. Већ је примјећен масован бијег богатих Француза, што ће ову државу (у очима свих инвеститора – сличних богаташа) учинити још мање привлачном за страна улагања. Из својих нових домовина они ће узвратити ударац. Најјачи маљ у њиховим рукама је пораст цијена француских државних обвезница. Када то дилери изведу преко берзи, Француска ће упасти у дубоку рецесију и неће бити у стању да враћа своје дугове. А она је превелика да би је спасио било који стабилизациони механизам. За љубитеље ЕУ и евра, ова би чињеница могла да буде прилично значајна. При свему, положај и економска судбина Француске неће ни најмање зависити од стања њене реалне економије и напора који се улажу унутар саме земље. Ова криза је и настала и опстаје и расте управо зато што нема непосредне везе између свијета новца, који пресуђује и свијета стварања, од којег се живи.
Али, зар не може Супер Марио да повећа свој фонд? Да у њему не буде само пет стотина, него хиљаду и по милијарди? Или и више, односно онолико колико је потребно? Умјесто одговора подсјећање на америчку пословицу: „Ако си већ ископао предубоку рупу, прво што би требало да урадиш јесте да престанеш даље да копаш. Тек онда можеш да размишљаш о извлачењу.“

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Упумпава! Значи ли то да европска централна бнка штампа инфлацију?




    0



    0
    • Svako novo „upumpavanje“ znači novu neokolnijalnu žrtvu i novu američku bazu. U tom smislu jeste inflacija, ali kontrolisana i selektivna, zarad akumulacije kapitala američke privrede, koja je 95% vojna.




      0



      0
  2. Ima li taj upumpani novac neko svoje ranije pokriće u nečemu?
    Ako ga nema, onda je to onaj elektrinski novac koga ima onoliko koliko se može napisati 9-ki u polje za upisivanje brojeva – znači to je izmišljeni „novac“ koji ne postoji u nečemu pre sebe i iza koga stoji samo vera u instituciju da je tako šta zabranjeno da se radi … a ustvari se radi, i to odavno!




    0



    0
  3. Za vase obavestenje,ekonomski trendovi,proizvodnja,ulaganja,inflacija,slobodna ekonomija i svi ostali termini koji se koriste u jeziku ekonomista u sustini imaju jednog kontrolora.To je onaj koji ima najvecu batinu i koji samo pravi scenarije koje mu odgovaraju.Ko je taj ‘onaj’ lako se odgovori.Ko ima valutni monopol na naftnoj berzi.To je onaj :).Sve ostalo su madjionicarski trikovi da skrenu paznju sa velike batine.Aj ziveli




    0



    0
  4. djoka paracinac

    E to je isto raadila i USA do 2007-me kad je „tikva“ pukla i milioni preko neoci (bukvalno) izgubili sve sto su stekli i imali.
    Ali ipak ima male razlike. USA je na vreme svoj dolar napravila neunistiv pa stime i sopstvenu neunistivost, Evropa to nema.
    Kapitalizam je unistio svet samo je jos ostalo da dozivimo kraj i svi da budu „veseli“.
    Gramzivo su krali po svetu, unistavali svaki napredak …. sad je doslo vreme da vise nema mogucnosti da se krade daleko od svog dvorista pa kradja prebacena u sopstveno ili u komsiluk…..




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *