Волтер Богданић – НОВИНАРСТВО ЈЕ ЗА ТВРДОГЛАВЕ

Разговарао Никола Врзић

Сматрам да имам право на информацију, и добићу је на један или на други начин. И верујем у то сваким делом свог бића; вероватно сам зато и успешан

Недавно је у Београду, први пут после пола века, боравио Американац српског порекла Волтер – Волт Богданић, новинар „Њујорк тајмса“, једини новинар који је три пута у својој каријери добио „Пулицерову награду“ за истраживачко новинарство. У Београд је дошао да би примио још једну награду, награду „Карић фондације“; кроз осмех, на почетку разговора за „Печат“, каже, видимо се поново кроз педесет година…
Са Волтером Богданићем разговарамо о томе постоји ли слободно новинарство, откривамо како се новинарска слобода у САД-у разликује од оне у Србији, са каквим се проблемима у свом раду суочава један амерички новинар истраживач…

Функционише ли данас истраживачко новинарство, барем када су у питању „велике теме“? На пример, оружје за масовно уништење у Ираку…

Истина је да су неки и то истраживали. Али они су радили за публикације које нису тако утицајне.
У сваком случају, то су били веома тужни дани за америчко новинарство; нисмо били агресивни као што је требало да будемо у преиспитивању званичне верзије.

Зашто нисте? Које је објашњење?

Патриотизам; погрешно усмерени патриотизам. Мада, мислим да је патриотизам рећи истину.
Било је пуно љутње у САД-у због оних који су погинули у Светском трговинском центру, и људи су желели да учине нешто тим поводом. А, знате, у свакој је земљи тешко извештавати о нечему што иде против онога што је перципирано као национални интерес.
По мом мишљењу, прво морамо да будемо новинари, па тек онда патриоте. Уосталом, најбоље ћете послужити својој земљи ако објавите истину, све и ако се на кратак рок то не чини тако. А зато се, они који су на власти, толико и труде да контролишу медије. Зато ми и морамо да будемо независан глас.

Да ли је, у данашњем свету, могуће говорити о слободном и независном новинарству, када исти или слични финансијски интереси стоје иза водећих медија и политичара који доносе одлуке?

Мислим да је на сваком новинару понаособ да одлучи како ће извештавати; сигурно је да компаније које запошљавају новинаре и саме имају своје мишљење, али дефинитивно је на новинарима да поштују сопствене етичке норме. Што се мене тиче, радим оно што мислим да је исправно, тако и извештавам, а имам срећу да ми моји послодавци дозвољавају да извештавам о ономе до чега дођем. Тако да се у мој рад нису мешали уопште. Неко други можда има таквих проблема, али их ја нисам имао у компанијама и новинама у којима сам радио.

[restrictedarea]

Шта би се десило ако бисте током свог истраживања наишли на информације који би биле компромитујуће за великог оглашивача увашим новинама? Или је „Њујорк тајмс“ превелик да би га уценио неки оглашивач?

То може да буде део објашњења. Али такође мислим и да је у питању традиција тих новина; зато се новинари толико и труде да се запосле тамо, зато што знају да ће издавач и компанија стати иза њих. Знам, наравно, и за другачије примере, у неким другим медијским компанијама…
У „Њујорк тајмсу“, наравно, знају да би их одређена прича могла стајати неких оглашивача, али такође знају да управо зато људи и купују новине, зато што мисле да ће добити фер и поштену верзију.

Како сте, уопште, одлучили да се бавите баш истраживачким новинарством?

Радозналост ми је у природи, а имам и оно што ми новинари називамо „ниским прагом огорчења“; што значи да нас љути када видимо да ствари нису онакве какве би требало да буду, кад страдају људи који не би требало да страдају, када видимо да систем не функционише као што се рекламира. И онда покушавамо да тај бес, ту љутњу трансформишемо у конструктивну активност, разоткривајући оно што не ваља, уз наду да ће нешто добро проистећи из тога. Да ће доћи до неке промене.

Да ли сте имали таквих сатисфакција у свом досадашњем раду?

Да, зато и настављам да радим то што радим. А радим то већ 40 година.

Добили сте три „Пулицерове награде“ за истраживачко новинарство; нико други није то постигао. Шта вас чини толико другачијим од ваших колега, које се такође баве истраживачким новинарством?

Можда радим вредније, можда сам тврдоглавији; можда не прихватам „не“ као одговор. Својим студентима на Универзитету „Колумбија“, на првом часу, увек кажем „не прихватајте ‘не’ као одговор“. Многи новинари, када потраже информацију па је не добију, и не покушавају да се изборе против тог одбијања, окрену се и оду. Ја то, пак, схватам као изазов; сматрам да имам право на информацију, и добићу је на један или на други начин. И верујем у то сваким делом свог бића; вероватно сам зато успешан.

Имате, као важну алатку, и Закон о слободном приступу информацијама.

Да, то је корисна алатка, али је такође влада често злоупотебљава да одложи изношење неких информација, некад га користе и да би успорили неке истраге, тако што не одговарају одмах или траже, рецимо, хиљаде долара унапред за бесмислене трошкове копирања… Закон, као сваки закон, може да се изокреће да би био од користи људима на власти. Али имамо велике користи од тог закона, које сам и сам искористио.

Реците нам нешто о највећим препрекама на које сте наилазили у свом раду?

Претње тужбом на суду. То су велике претње, веће него претње оглашивача. Понекад, кад извештавате о великим компанијама, оне имају скупе адвокате који могу да застраше медије претећи да ће их тужити. И то се догађа често.

Дешавало се и вама?

Да, јесте.

И, шта се десило?

Истина, на крају, увек победи. Макар у филмовима.
Да, претили су ми, добијао сам тужбе, али ако сте пажљиви у свом извештавању, на крају, то ће и победити. Тако је било у мом случају.
У земљи као што је Србија, где два или три човека, уз то политички активна, контролишу практично читаво тржиште реклама, можемо ли уопште говорити о отвореним и објективним медијима?
То јесу озбиљне препреке. На новинарима је, попут вас, да се супротставе таквој ситуацији, и да то радите конструктивно, тако што ћете убедити ваше уреднике да је у њиховом дугорочном интересу да дозволе новинарима да раде свој посао, јер ће, на крају крајева, људи због тога и куповати ваш лист. Разумем притиске оглашивача, али, знате, време се мења, и у време Интернета свако може да покрене онлајн публикацију.

Значи ли то да Интернет постаје острво слободе?

Он може то да буде. И да изврши притисак на водеће медије, ако већ они превасходно не служе својим читаоцима. Интернет јесте ново оруђе. У Америци постоје онлајн публикације око којих се окупљају велике групе људи, њихов рад и не кошта много, а инспирисали су водеће медије да боље раде свој посао.

Злоупотребићу овај разговор једним личним питањем. Истраживао сам убиство нашег премијера Зорана Ђинђића, због тога су ме оба српска удружења новинара и наградила. Истовремено, због те истраге која се многима није допала, трпим и непрестане медијске нападе, а имао сам и крајње озбиљних проблема на мом претходном послу, пошто су се променили власници компаније за коју сам радио. Какав савет имате за оне који покушавају да открију истину и настрадају због тога?

Не одустајте. Не предајте се. Не препуштајте се. Ако једне новине неће да вас подрже, а ви радите вредно и можете да документујете оно што тврдите, неко други хоће. Јер ће увек бити тржишта за истину, и за храбре новинаре који се труде да разоткрију непочинства. То није лак пут, и не заврши се увек онако како бисмо желели, али део карактера новинара истраживача је тврдоглавост.
Сви смо имали сличних искустава, у мањим новинама у којима сам радио доживео сам да не добијем подршку коју сам желео. Али нисам одустао. То ме је натерало само да радим још жешће.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar

    ПОшто је Волтер избегавао да истражује контраверзне теме које су задирале у суштину проблема америчке спољне политике, зато је и успеваао да добије Пулицерове награде. Волтер се није уопште изјашњавао о ратовима на Балкану. Његов брат, Џорџ Богданић, је направио фантастичан филм ”Југославија – рат који је могао да буде избегнут”, због кога је скоро банкротирао. Наравно да Џорџ није могао да добије америчке награде за тај филм, јер је у филму раскринкао западну политику против Срба. И сада Карићи дају награду Волетар, који солидно живи и прима награде, а нигде не помиње Србе, а не његовом брату Џорџу, који је збао брањења Срба банкротирао. Предлажем Печату да такође направе интервју са Џорџом.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *