ВЛАДИСЛАВ ЈОВАНОВИЋ, дипломата : „Територијални интегритет“ покрајине је правна бесмислица!

Разговарала Љиљана Богдановић

Територијални интегритет везан је само за признате, суверене државе чланице УН, а не за одметнуте покрајине, и ако би постојао неки ваљани одговор са наше стране он би морао да утврди чињеницу да је једино Србија, као чланица УН, наоружана правом на заштиту територијалног интегритета и суверенитета

За Србију као да време тешких искушења и судбоносних одлука никада не престаје. Изложена, без „права на паузу“, континуираним притисцима тзв. међународне заједнице, која јој испоставља захтеве чији је смисао, по безобзирности и цинизму, без преседана у „нормалним“ међународним односима, Србија се, после најновијих догађаја на релацији Брисел – Београд – Приштина и недавног Извештаја Европске комисије, нашла у посебној невољи. Може ли наша земља искорачити из пакла „услова које мора да испуни“ и „решења“ која у свету важе ексклузивно и само за њу, питамо господина Владислава Јовановића, искусног и угледног српског дипломату, некадашњег министра иностраних послова и нашег дугогодишњег представника у палати на Ист Риверу.

Инсистирање Запада да Србија призна територијални интегритет Косова изгледа „нема алтернативу“. Господа Лајчак, Шварценберг и Аселборн, министри спољних послова из земаља Уније, то су недавно неувијено саопштили. Њихово промишљање значења ове формулације „на скали“ је од привидно принципијелне доследности до готово бруталне једностраности. Неуобичајен језик у разговору о проблемима суверене земље?!


То би било неуобичајено да смо ми заиста суверена земља, али ми смо већ 12 година пристали на улогу подређене земље, чак епигонске, и са те позиције смо се претворили у објекат, а не субјекат у односима са другим земљама. И друге земље, пре свега западне, то су уочиле и одлично користиле и користе до данас. То значи да смо ми унапред одустали од сваког офанзивног постављања, чак ограничавамо и наше дефанзивно постављање, и више се трудимо да задовољимо очекивања, па и захтеве који долазе из западног правца, што нас даље срозава и још више охрабрује наше западне саговорнике да буду још директнији, непријатнији, окрутнији у постављању захтева Србији. Дошли смо до ситуације да нам сада помињу и тзв. територијални интегритет наше јужне покрајине, као услов за наше даље кретање ка чланству у ЕУ. То не би смели ни да помисле, а камоли да изрекну да смо ми од почетка себе третирали као суверену земљу која разговара са западним земљама, а не испуњава њихова очекивања, често и на један дилетантски, па и капитулантски начин, као што је то ранији председник урадио пре две године када је капитулирао пред Немачком и Француском и Великом Британијом у вези са нашим Нацртом резолуције у Генералној скупштини УН. Према томе, ова бруталност и дрскост је могућа јер смо ми то учинили могућим тиме што смо се тако ниско и недостојанствено, па и неодговорно према интересима сопствене земље понашали последњих 12 година.
Иначе, сама дефиниција територијалног интегритета једне покрајине је бесмислена. Територијални интегритет везан је само за признате, суверене државе чланице УН, а не за одметнуте покрајине, и ако би постојао неки ваљани одговор са наше стране он би морао да буде да се територијални интегритет Косова може третирати само у саставу те покрајине у Србији, јер је једино Србија као чланица УН наоружана правом на заштиту територијалног интегритета и суверенитета. Међутим, наши челници се још устручавају да тако одговоре зато што још имају неку наду, а ја бих рекао варљиву наду да ће даљи уступци да нас даље померају у правцу ЕУ. То је једна химера, и што пре с тим рашчистимо то ће боље да буде за нас. Хоћемо ли то учинити, видећемо. Задржавам право на наду да ће нова власт погледати стварима у очи, назвати их њиховим правим именом, и из тога извући праве закључке.

Формулација „територијални интегритет“ тумачи се различито – као индиректно признање независности или пак као формално осигурање да неће бити промена границе покрајине. Извесно је једино да није реч о пукој расправи о симболима и геслима.

То је један неприкривени начин, чак рекао бих потпуно отворен и дрзак начин да се Србија наведе на одрицање од дела свог територијалног интегритета и суверенитета у прилог једне назови државе коју су управо те водеће чланице ЕУ, заједно са САД-ом, произвеле противно свим међународним и другим обавезама које су им налагале да поштују територијални интегритет и суверенитет Србије, а не да га нарушавају. Оне су то учиниле и сада хоће да наведу Србију да због приближавања тренутка њеног учлањења у ЕУ она прогута и ову болну пилулу, и да на тај начин приближи тренутак када ће Србија и формално да прихвати ту тзв. нову реалност, што значи да дозволи тој тзв. држави Косово да несметано уђе у ЕУ, УН и све друге међународне организације.

Неуморно се понавља како „Брисел од Београда не тражи да призна Косово“. Шта је прави смисао ове фразе?

То је врхунац лицемерја, јер ово што траже од нас да нормализујемо односе са том назови државом и да поштујемо њен тзв. територијални интегритет, значи те њене границе према Србији, јесте друго име за захтев за одрицање од наше тапије на Косово и прихватање Косова као нове државе. У првом тренутку ће се то звати друкчијим именом, које би било мање изазивајуће за људе у Србији, али би са даљим померањем Србије ка ЕУ захтев за формалним признавањем био све драстичнији и све неумољивији и све хитнији, тако да смо у ситуацији да агресивном псу морамо одбити то пружање прста зато што ће сигурно тражити целу руку.

Може ли се превазићи својеврсни ћорсокак у који је Србија доведена наметањем захтева за признањем територијалног интегритета Косова?

Ми смо могли да избегнемо садашњу ситуацију да смо одмах после 5. октобра 2000. године, када смо били позивани да се изјаснимо о чланству у ЕУ, нагласили да желимо да уђемо у ту нову европску породицу народа само под истим условима под којима су то постале све друге чланице. И тада бисмо имали прилику да се ЕУ, заједно са њеним суфлером САД-ом, изјасни, јер бисмо је истерали начистац. То није учињено из два разлога; прво, јер се о томе није ни размишљало на нашој страни, и друго, јер је наша власт одувек била дубоко захвална због материјалне, политичке и пропагандне подршке коју је добијала из правца Запада ради добијања избора и доласка на власт, због жеље да им се ничим не замери, и да све чини како би показала и доказала да је дубоко захвална због тога што јој је то омогућено. Нажалост, и следеће владе које су долазиле нису се потрудиле да истерају ЕУ начистац и тек тада када бисмо то урадили добили бисмо јасну слику шта они од нас хоће, а шта ми нећемо у вези са нашим учлањењем у ЕУ. Сада је за то доста касно, али никад није прекасно. Можда и овај тренутак, када су Вашингтон и Брисел постали толико сигурни да нас малтене већ имају у џепу и да би требало само још мало јаче да нас нагазе и добиће све, да их ми у овом тренутку у једном пријатељском и конструктивном тону подсетимо да смо ми земља као и све друге, и да желимо да будемо тако и третирани. Да хоћемо да идемо у ЕУ, али само под истим условима као и све друге земље, и да их на неки начин вратимо на избор који су они својевремено нама нудили, или Косово, или ЕУ, што је била уцена коју би свака суверена земља одбацила са индигнацијом, али наше власти не само да то нису учиниле, него су затварале очи и замишљале да можемо да идемо у правцу Уније не губећи Косово, а оно је већ било у правцу губљења. Према томе, западна стратегија би се нашла на муци јер би морала да направи тај непријатни избор, уместо да ми правимо избор између Косова и ЕУ, и после првобитне љутње они би морали да дођу до неког средњег решења – за њих је Србија ипак важнија него Косово. Без Србије у систему западних организација, све што су радили на Балкану у последњих 20 година пало би у воду и они не би смели да толику инвестицију баце кроз прозор, него би се вратили проблему и почели да размишљају о неком компромисном решењу и само тада би ти разговори, технички или политички, који се сада обрћу у ваздуху, имали смисла, јер тада бисмо ми били страна у разговорима, а сада смо само притиснути објект који мора да испуњава жеље и захтеве друге стране. Зато и кажем да није прекасно; мале су шансе сада, слабије него што су биле пре 12 година, али бисмо упућивањем једног таквог питања западним центрима моћи себе рехабилитовали као суверену државу која води рачуна о себи и својим интересима више него што је спремна да угађа неправедним захтевима који долазе из тог правца према нама.

Чују се и мишљења како би преговоре требало „ замрзнути“, будући да „у овом часу не постоје услови за стабилно и праведно решење косметског проблема“.

У журби, у политици блицкрига коју Вашингтон и Брисел практикују према нама у вези са Косовом и Метохијом, њима је веома стало да што пре реше проблем Косова и Метохије, разуме се на штету Срба, а у корист те новостворене државе Косово, и да на тај начин пресеку све могуће критике и нерасположења која због тог њиховог авантуризма могу да дођу из разних земаља, укључујући и западноевропске, па имамо сада и Шпанију и Британију и Белгију, сутра ће бити и неке друге земље. Према томе, њиховим глобалним интересима одговара да се питање Косова и Метохије што пре затвори. Затварањем тог питања истовремено би убили једним ударцем три муве. Прво би убрзале, пожуриле друге земље које још нису признале Косово да то ураде одмах, јер се Србија повукла са својих позиција, што значи нема разлога за даље устручавање да се призна Косово. Друго, ослободили би пут Савету безбедности да препоручи Генералној скупштини пријем нове државе у УН, пошто би Кина и Русија изгубиле разлог који их је до сада спутавао, и треће, они би на тај начин Србију натерали да буде још понизнија, још неотпорнија у правцу кретања према ЕУ, зато што листа захтева и услова Србији тиме није и не би била исцрпљена. Наше даље уступање притисцима са Запада било би катастрофално за наше свеукупне интересе, јер та химера, Европска унија, није никаква компензација за ту врсту капитулације. Кажем химера, зато што и сама ЕУ још не зна шта је и шта ће бити. А с друге стране, пут до ње је пут од хиљаду миља. За нас ће га продужавати све док не добију и последњу концесију са наше стране. И зато бисмо морали да задржимо позитиван однос према ЕУ, јер је природно наше право да будемо заједно са другим европским земљама, али не по цену територијалног разбијања Србије, и не би требало са наше стране да кажемо не Европској унији, него да њу доведемо до тога да она нама каже не због тога што нам поставља непринципијелне, противправне и неморалне услове.

Шта би у овим околностима требало да буде садржај прихватљивог дијалога Београд – Приштина?

Никакав дијалог Београда и Приштине не може да буде прихватљив на основама које нуде Брисел и Вашингтон, јер оне нуде дијалог који се већ унапред види као крунисање њиховог успеха, са дефинитивним одвајањем тог дела наше територије и њеним не само претварањем у нову државу него и међународним признањем. Тиме бисмо ми били врло брзо доведени до фактичког прихватања нове реалности, а то би у пракси значило испуштање тапије из руку. И као што сам већ споменуо Запад, Брисел и Вашингтон, веома су заинтересовани да се то спроведе што брже. Због тога и праве ту представу, прво да се подигне на највиши политички ниво, друго, да ту буде и Ештонова, а по потреби и Клинтонова, што значи да би то био разговор у којем је троје против једног, а ми смо и пре тога девалвирани политички и стратегијски у њиховим очима – и ту се победник унапред зна. Према томе, то би била наша предаја пре борбе, и свако паметан не би у такву борбу ни улазио.

Има ли Србија данас – поводом решавања проблема Косова – иједан преговарачки „адут“, не у дијалогу са Приштином, већ са Бриселом и Вашингтоном?

Ситуација је врло сложена. Имамо цео Балкан, простор бивше Југославије, плус Албанију, који је неконсолидован. Прво, зато што је вазна разбијена и делови разбацани, и друго, зато што је Запад, произвођењем независности Косова, додатно дестабилизовао ситуацију на Балкану. Сад хоће од нас да ми то стабилизујемо на нашу штету. Међутим, цела слика Балкана не даје оптимистичку слику за будућност. Такозвани вишенационални концепт, наметан са стране, функционише више под претњом економске и политичке силе западних институција него као једно природно биће. И због тога се не изненађујем што је бивши британски амбасадор Ајвор Робертс изнео идеју о потреби нове међународне конференције, неке врсте новог Берлинског конгреса који би стабилизовао регион на други начин, укључујући и прекрајање граница где је то потребно. И моје је мишљење, од пре више година, да ствари иду у том правцу и охрабрује ме да је британски амбасадор сличног мишљења, јер у том тренутку, када буде тај нови, да га условно назовем Берлински конгрес, свака држава требало би да држи што више карти у својим рукама. Тапија на Косово је наша велика карта и преко те карте ми се у суштини најбоље боримо и за српски народ ван Србије. Ако је потребно да се право на самоопредељење призна Албанцима као део општег решења, онда се мора једнако третирати и српски народ у БиХ, као и неки други слични делови других народа. И због тога је необично важно да ми задржимо нашу тапију на Косово, да је се не одричемо и олако не дајемо у деловима или одједном. Ту и лежи опасност ових преговора у које нас увлаче, наводно техничких преговора, а видели смо како су технички јер већ обележавају границу према нама, из чега је јасно да је то само једна подвала да нас преведу жедне преко воде. Тако да, по мени, наши данашњи политичари морају да гледају далеко да би видели шта им је пред очима, и само тај поглед у даљину може да их боље заштити од грешака у близини, зато што ће западни стратези у једном тренутку морати да кажу – доста нам је са тим сталним неприликама на Балкану, дај једном већ да скројимо неку ситуацију која ће бити трајније стабилна – и тада би на сто дошла та идеја о којој Британац говори, која би и Косову дала другу димензију и сместила би га у један шири оквир који би остварењем наших националних и државних интереса пружио нове могућности.

Да ли би будући преговарач Београда требало да се рукује са Тачијем?

Није први пут да се бивши терористи пресвлаче у одело политичара и да буду као такви прихваћени у разним разговорима. Подсетимо да је некадашњи терориста Бегин, бивши председник Владе Израела, био од стране британске управе у Палестини проглашен за терористу, чак је био одговоран за убијање британских војника у хотелу, али кад се пресвукао он је прихваћен. Слично је било и са Макаријусом на Кипру и са Џоном Кенијатом у Кенији, са Мугабеом у Зимбабвеу који је био проглашаван највећим терористом, па је на крају прихваћен као саговорник са којим се постигло коначно политичко решење.
У вези са питањем Тачија, међутим, ствар је другачија. Он није само бивши терориста који се сада пресвукао у политичко одело, него је и оптужен за највеће могуће дело против човечности, а то је трговина људским органима из користољубља и мржње према Србима. Таква оптужба, која није разјашњена, не би смела да се пренебрегне ни од западних политичара, ни од наших политичара, и да се преко тога пређе, јер Тачи није председник владе једне независне државе, он је само представник албанске већине у одметнутој јужној покрајини и као такав не може да се третира једнако као други бивши терористи који су постали политичари нових независних држава, као што је Кипар или Израел. По мени, била би велика, не само политичка него и морално недопустива грешка да се то учини.

Која промена међународних околности и односа снага у свету у овом сложеном проблему може бити савезник Србији?

Срећом, данас се ситуације врло брзо мењају, односи снага нису више тако статични И дуговечни као што су били у ранијим периодима. Свемоћ Америке после окончања Хладног рата трајала је само десетак година, у последњој декади она се све више тањи. Промене су вулканске, брзе, формирају се нови центри моћи, овог пута не само политички, него и економски и финансијски, тако да је Америка и даље моћна, али није више свемоћна као почетком деведесетих година када је диктирала свима све, укључујући и крај историје, и проглашење некаквог новог светског поретка, и када је лансирала глобализацију као економску потребу модерног света очекујући од тога да ће добити само она корист. Међутим, ништа није до краја предвидљиво и та глобализација донела је многе користи мултинационалним компанијама, али је истовремено помогла и духу из боце да изађе и да постане велики конкурент – не само Кина, ту је и опорављена Русија, ту је и Индија, ту је Индонезија, ту је и Мексико. Има ту много земаља које траже бољи третман, веће уважавање и већи део колача у тој светској торти. Тако да је та промена нешто што иде у прилог и нама и другим малим земљама, и сада није више немогуће оно што је пре 20 година било немогуће или тешко могуће пре 10 година. Сада имамо много шири простор за политичко и друго маневрисање, под притисцима који настављају да нас стежу. Већ сада имамо разумевање, да не кажем и знакове финансијске подршке управо од тих нових центара, Кине, Русије, док западне земље које су досад монополисале односе са нама нису у могућности да нам пруже, чак иако би то одговарало њиховом интересу, већу финансијску помоћ. Већ то показује да нема никаквих разлога, нити оправдања да капитулирамо и да се сведемо на један немоћни објекат којим ће други манипулисати, већ да би требало да се вратимо себи, да станемо на ноге, да вратимо сопствено национално и државно самопоуздање и да као такви будемо интересантни свима, па и Западу, за једну равноправну, мирољубиву и конструктивну сарадњу.

Да ли је, као што то тврди Живадин Јовановић, Ваш некадашњи колега по функцији министра иностраних послова и диломатској професији, позиција Србије правно кристално јасна и заправо повољнија него што се званично (и јавно) сагледава и, можда, (не)разуме?

Јесте. Овде бих био слободан да подсетим на неколико тих правних ослонаца које наше досадашње власти нису уопште користили или су то учинили на веома срамежљив, па чак и погрешан начин. Погрешан начин је био обраћање Међународном суду правде за правно мишљење о нечему што је очигледно, али то је чињено вероватно и на миг наших тзв. западних пријатеља, како бисмо са главне страде ушли у слепу улицу и онда нас вратили. Да се подсетимо: не само Резолуција 1244 него и три претходне резолуције Савета безбедности у вези са Косовом и Метохијом су признавали територијални интегритет и суверенитет СРЈ, односно Србије. Значи, ми имамо ослонац у четири континуиране резолуције Савета безбедности, које су све донете у складу са главом 7, значи, морају сви да је поштују, укључујући и нас и друге земље. Друго, наш поновни пријем у УН дошао је на наговор Америке која је направила текст генералном секретару, а овај је то послао нама, нашем новом председнику, тада Коштуници, да са тим текстом затражи пријем у УН. То је процедурална техника, али суштина је да су се сами Американци у том тексту позвали на Бадинтерову арбитражну комисију и њене налазе, по којима је ранија СФРЈ нестала држава, а све бивше федералне републике добијају право на независност у својим недодирљивим републичким границама. Ми тај аргумент уопште нисмо користили. Нисмо користили ни ОЕБС који такође гарантује, преко Хелсиншког финалног акта, неизменљивост граница држава чланица, осим са њиховим пристанком. Нама су границе са Косовом изменили на силу, прво агресијом, онда политичком агресијом, тиме што су произвели независност те државе против воље Србије, чиме су прекршили тај битни принцип ОЕБС-а. Прекршили су и Повељу УН која гарантује територијални интегритет и суверенитет својих држава чланица. Прекршили су и своје принципе по којима су примали земље у ЕУ такве какве су, а не умањене за делове територија. Све те ствари нису довољно коришћене у нашим објашњењима другим земљама и разговорима са произвођачима тзв. државе Косово, него су се више трудили да се не замеримо онима који су се дебело замерили нама, јер су нам разбили територију земље, у очекивању да ће они бити благородни, па ће нас наградити тиме што ће омогућити да коначно стигнемо у ту обећану земљу која се зове ЕУ. То није била политика, то је била игра наивног детета.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *