Урушавање идеје о бољем свету

Пише МАРА КНЕЖЕВИЋ КЕРН

„Нека фатална грешка увек доведе себичне и сурове људе на врх, и све опет склизне у беду и рушевине“ – упозоравао је амерички писац  Ц.С Левис, аутор дела „Право хришћанство“, којим је и предвидео корпорацијске насилне експерименте над људима и природом

У потрази за разумевањем историјских токова и непрестаног урушавања идеје о бољем и хуманијем свету, амерички писац Ц.С Левис, аутор „Mere Christianity“(„Право хришћанство“) поставља низ круцијалних питања, закључивши да одговор лежи у нама:
„То је кључ историје. Огромна енергија је потрошена – цивилизације су изграђене – одлично осмишљене институције; али сваки пут нешто крене наопако. Нека фатална грешка увек доведе себичне и сурове људе на врх, и све опет склизне у беду и рушевине. У ствари машина се распадне зато што сте покушали да је покренете погрешним соком.“

„ИЗУЗЕТНИ СЛУЧАЈЕВИ“ Надајмо се да ће се после распада машине нашег доба, храњене ГМО продуктима и гео-инжењеринг насилним експериментима са климом, појавити нека нова форма живота и устројства цивилизације, покренуте новим соковима. А до тада остајемо препуштени баналном perpetuum mobile циклусу и елити која нам се објављује у лику и делу Била Гејтса. Према сазнањима Касадре Андерсон, овај човек са врха управо ради на формирању тима научника лобиста, да би уз помоћ владе извлачио новац пореских обвезника усмеравајући га ка кемтрејлс активностима. У тиму је и инвентивни Дејвид Кич са планом да на подручју Новог Мексика избацује из балона сумпорне честице, у циљу „хлађење планете“ (иако су клима менаџери својим активностима изазвали само сушу). Ту је и Гејтсова идеја да се направи римејк ерупције вулкана Моунт Пинатубо (1991), за шта се предвиђа засипање атмосфере са 22 милиона тона сумпор диоксида, после чега ће бити поремећено кретања облака у вишим слојевима атмосфере, што неминовно проузрокује повећање температуре.
ЕПА на ове нелогичности остаје нема, препустивши заштиту Планете УН, да бисмо после њиховог званичног преузимања контроле над геоинжењеринг истраживањима, сазнали да су забрањена „осим у изузетним случајевима“.

[restrictedarea] О каквим би изузетним случајевима могло да се ради, говори недавно објављена студија социолога Лизе Мартино Тејлор, са резултатима вишемесечних истраживања у потрази за доказима о тајним војним експериментима над Сент Луисом и другим америчким градовима 1950-1960. Лизин тим је утврдио да су поједини делови града засипани цинк кадмијумом, али још није доказана сумња да је у спреју било и радиоактивних супстанци. Њене сумње потичу из чињенице да је једна од компоненти спреја био ФП2266, познат као „Радијум 226“, произведен од компаније „УД Радијум“.
У војној архиви су пронађене фотографије о начину на који су спровођени експерименти у Корпус Кристију (Тексас). Над појединим градовима је планирано избацивање токсичног материјала из авиона, док је у Сент Луису примењена метода избацивања са кровова високих стамбених зграда. Распршивачи су у овом граду постављани и на школе, а избацивање токсичних аеросола се обављало и путем возила дуж градских авенија. Лиза Мартино моли некадашње становнике кварта да јој се јаве како би се започело са накнадним истраживањима и прикупила документација за оштетне захтеве.
Чини се да ни локални политичари нису знали о чему се ради, али је запањујуће ћутање оних који су знали. Посебно забрињавају подаци, обелодањени на захтев конгресмена Ричарда Гепарда, да америчка армија још увек врши запрашивање на разним локацијама, уз понављање мантре да су хемикалије бачене над Сент Луисом потпуно безопасне. Лиза подсећа да америчка војска никад и није бринула о таквим ситницама, захваљујући великом броју саучесника на свим нивоима, који једва чекају да буду укључени у профитабилне пројекте.
С обзиром на то да су експерименти извођени у ери Хладног рата, званична верзија је гласила да се ради о рутинској контроли загађености ваздуха и превентиви од совјетског напада. За ово запрашивање је одабрана локација у кварту са становима за сиромашне, где је живело 10.000 људи, а према Лизиним проценама, 70 одсто је било узраста испод 12 година, над којима је вршено тестирање радиолошког оружја. Извештај први пут открива улогу компаније „УС Радијум“, озлоглашене због контаминације радника у производним погонима радиоактивне боје у праху.
Ова технологија је уништила здравље и живот великог броја младих жена, запослених на фази бојења флуоресцентних сатова. Није спорно да је канцерогена флуоресцентна супстанца била једна од компоненти у једињењу, али подаци о радиоактивности су прикривени. Избегнута су и накнадна испитивања ради утврђивања ефекта по здравље радника.

ГЕНОЦИДНЕ НАМЕРЕ У Лизином извештају, објављеном на Универзитету „Мисури“, Колумбија, налазе се и опсервације битне за разумевање читавог процеса, с обзиром на то да се не ради само о Сент Луису, већ је тих година спровођен много обимнији војни пројекат за тајне експерименте над људима. Ове активности би могле да се окарактеришу геноцидом, ако узмемо у обзир то да је циљна популација било сиромашно црначко становништво, насељено у стамбеном насељу намењеном социјалним случајевима. Лизина студија истражује начине на које су наручиоци успели да укључите толики број добровољаца, иако се могло претпоставити да се ради о угрожавању људског живота. „Симптоматично је и то како су инсајдери онемогућени да известе јавност о чему се ради, као и избор специфичних механизама у циљу спречавања сваке критичке анализе. Из процедуре је потпуно избачен термин етика, а сложен процес организационих девијантности је довео до минимизирања крајњег ефекта експеримента.“
Медисон Руперт , оснивач медијске куће End the Lie („Доста с лажима“), открива детаље о „Унајтед Стејтс радијум корпорејшн“, познатој по својим активностима из 1917. до 1926. у Оранџу, Њу Џерси (САД). После почетног успеха у развијању технологије за производњу радиоактивне боје која „светли у мраку“, компанија је тужена од стране радника због последица по здравље и смртних исхода. Радницама је речено да је боја безопасна, па им је чак сугерисано да четкице влаже језиком „како би боја боље прионула за површину“. Ова процедура је довела до болести „радијумска вилица“, манифестује се болним отоком и порозношћу вилица, са коначним смртним исходом. „Радијум девојке“ су на тај начин уносиле радиоактивне честице у организам, а часовници су током Другог светског рата испоручивани војницима на фронту.
Радијум-некроза је систематски негирана од званичника из САД радијум менаџмента, као и од стране научника ангажованих од стране компаније. Медицински стручњаци су објавили своја истраживања 1925, идентификујући узрок обољења костију и апластичне анемије, са смртним исходом, на основу чега је случај доспео на суд, али је због дуготрајног негирања компанијског борда изгубљено драгоцено време, што је довело до масовног разболевања од рака костију и осталих болести везаних за излагање радијацији. Жртве су биле толико контаминиране да се радијација могла детектовати гајгеровим бројачем изнад њихових гробова. Иако се знало за токсичност ове боје, још неколико компанија је предузело производњу, а производни погони су се 1940. преместили у Њујорк.

ЖРТВОВАНЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ Компанија је основана 1914. у Њу Џерсију, а власници су били др Сабин Арнолд вон Сокоцки и др Џорџ Вилис, и носила је званични назив „Радијум луминоус материјал корпорејшн“, а главна делатност јој је била производња уранијума. Они су се 1921. удружили са „Унајтед Стејтс радијум корпорејшн“, да би 1970. променили име у „Сејфети лихт корпорејшн“, користећи своје богато искуство са уранијумом за производњу флуоресцентне боје. Сукцесорска компанија „Исолит“ и даље производи „светлеће ознаке“ користећи тритијум.
Жртвована генерација није страдала само од рада у погону, већ је компанија из Тексаса (обрађивала преко 1.000 кг руде дневно) отпадни материјал бацала у окружење. Радиоактивни отпаци се још увек налазе на локацији напуштене фабрике, означени од стране УС агенције ЕПА 1983. Процес деконтаминације локалитета и оближњих стамбених и пословних објеката трајала је од 1997. до 2005. године.
Правда је на неки начин нашла свој пут када је у новембру 1928. доктор Вон Сокоцки, проналазач боје на бази радијума, умро од апластичне анемије као жртва сопственог изума.
Да ли су „нуклеарне девојке“ жртве омашке др Сокоцког или се ради о стратегији, можемо закључити на основу декларације Рокфелеровог борда из 1906. године:„Ми нећемо покушати да стварамо од тих људи или њихове деце филозофе, професоре или научнике… Ми нећемо у њима тражити клице уметничког дара, сликаре, музичаре, нити ћемо од њих правити адвокате, лекаре, свештенике, политичаре, којих имамо довољно…“
У есеју „Цивилизација на ивици понора“, амерички писац Денијел Тејлор се пита „шта ће се десити уколико наставимо да живимо после тоталног колапса; шта ће нас инспирисати да се поново уздигнемо и изградимо нов живот, и да ли ћемо у будућности опет преузети од елита овај модел или ћемо покидати ланце?“ По свему судећи, закључује писац, наша врста је изгубила осећање за самоодржање. „У нашем окружењу се догодило да су људски предатори – одметнути од природних закона – поставили себе на позиције моћи, третирајући остале као лабораторијске пацове у кавезу… На нама је да сачувамо божанску искру људскости за будућност – свету су очајнички потребни људи, ви сте одговор!“

[/restrictedarea]