Почетна / Свет / Tешке вести за Анкару

Tешке вести за Анкару

Пише Зоран Милошевић

Питање – да ли је у догледној будућности могућ распад Турске државе одавно није хипотетично, а нови догађаји у овом делу света, посебно рат у Сирији, указују да је ово један од реалних „сценарија“

Председник Сирије Башар Асад начинио је значајан тактички потез: његова војска је напустила градове и села на северозападу државе, фактички Курдима предавши власт над територијом. У курдске руке прешле су и државне структуре у пограничним, са Турском, реонима: Кобани, Атрин, Дарик, Амуде и Ал Ајнада. Свуда се вијоре курдске заставе. Све курдске организације (укупно 12) су се ујединиле и створиле су Курдски национални меџлис (скупштину). Како пише британски „Гардијан“, сада Курдима преостаје само да заштите своју територију на којој живе, при чему, на овом простору још нема сукоба ни са сиријском војском, ни са „устаницима“. Следећи потез који се може очекивати јесте да Дамаск прогласи федерализацију државе и додели аутономију Курдима, што ће се неминовно одразити и на ситуацију у самој Турској, у којој живи бројна, вишемилионска, а обесправљена курдска заједница, која води оружану борбу за своја национална и људска права и, наравно, ослобођење из турског ропства.

ИЗГЛЕДНА ЛИБАНИЗАЦИЈА Анкара је предузела низ потеза да не дозволи уједињење својих Курда (који, иначе, да подсетимо, живе у четири околне државе: Турској, Ираку, Сирији и Ирану) са сродницима из Сирије. Но, уз ирачки Курдистан, Анкара сада има и сиријски Курдистан, што ништа добро не обећава Турској. У ближој будућности све ће се одвијати врло једноставно: сиријски Курди ће се повезати са ирачким Курдима (који имају аутономију и фактички су независни од Багдада), а чињеница је да се председник Курдске аутономије северног Ирака Масуд Барзани укључио у стварање курдске аутономије у Сирији, а на седници у Арбилу (где се разматрало функционисање нове курдске аутономије) изјавио је да подржава уједињење Курда.
Истовремено, како се и очекивало, активиран је на југоистоку борбени наступ Турске Курдске радничке партије, која већ деценијама тражи аутономију за Курде у овој земљи. Анкара на ово реагује тако што на делатност сиријских Курда лепи етикету „терористи“, јер не може се другачије схватити наступ турског премијера Тајипа Реџепа Ердо(г)-ана који медијима „доказује“ да у „стварању курдске државе на северу Сирије учествује терористичка Радничка партија Курдистана“, али, истовремено, турски министар спољних послова Ахмед Давутоглу (за кога медији у овој земљи тврде да је „најлошији министар спољних послова у турској историји“), после сусрета са представницима алијансе курдских политичких партија Сирије и Курдског националног меџлиса (скупштине) изјављује да се „Турска неће супротстављати равноправности Курда у Срији“. Самим тим, Давутоглу је признао да Анкара не само што тактички губи у сукобу са Дамаском, већ се „игра“ преноси на терен турске државе, јер се снага Курда у Турској тиме увећава.

[restrictedarea] Пред Турском се, дакле, отвара перспектива либанизације, односно понављање ситуације која постоји у Либану у којем су шиити већ саопштили да подржавају своју једноверну браћу (алавите), док сунити подржавају сиријску опозицију. То је, заправо, канал којим дотиче ирански утицај. И не само то. Ако је судити по материјалима које објављује израелска штампа, министар спољних послова ове државе Авигдор Либерман одавно држи руку „на курдском питању“, са циљем да укаже помоћ турским Курдима када дође до сукоба са Анкаром. Сам министар је на ове коментаре одговорио дипломатски „да је курдски народ вишемилионски, те да нису сви Курди у Радничкој партији Курдистана, тако да постоји простор за сарадњу“. На другој страни, сиријска опозиција (тзв. устаници) већ нуде Анкари услуге да се укључе у борбу против сиријских Курда у замену за много више оружја за борбу са владом у Дамаску. Но, за Турску овде није крај мука. Очекује се и активизација турских алавита (на власти су у Сирији), што је већ кошмар из којег Турска неће лако изаћи. Турска која је дозволила да буде уплетена у сиријску кризу под паролом „демократије и демократизације Сирије“, јер је „забринута за судбину сиријског народа“. Тако се нашла увучена у блискоисточни вртлог из којег нема ни лаког, ни безболног изласка. Све ово натерало је турске политичаре, аналитичаре, научнике и друге људе који би да очувају територијални интегритет данашње Турске да отворе дебату на мучно питање: „Како се догодило да је Турска по сиријском питању изабрала такав курс који потенцијално води губитку великог дела територије“? За сада има само два одговора. Једни тврде да се ради о стратешкој грешци, а други о издаји! Но, како год да било стварање Курдистана је извесно, било мирним или оружаним путем. Самим тим је известан и распад Турске, а то може отворити и нека друга питања.

ИСЛАМ КАО ОСЛОНАЦ Рустам Рзгојан за сајт „kurdistan.ru“ пише да је досадашња стратегија Анкаре у политици према Курдима била „разбијање курдског јединства, како у самој Турској, тако и изван њене територије“. Тренутно, Турска спроводи уједињену идеологију исламизма као унутардржавне идеологије, са идејама неоосманизма и пантуркизма, као спољне политике државе. Турска се, дакле, намерно ослања на ислам, намеравајући да га злоупотреби, јер су многи Курди, као и Турци по вери муслимани сунити, те тако желе да остваре доминацију Турака над Курдима реализацијом нео-
османизма. Интересантно је, на пример, да је турски директор за религиозна питања разрадио план, према којем је, ове године турска држава послала 1.000 мула-Курда (које је школовала по специјалном програму) на дужности имама у џамије, у делу државе где живе Курди, како би „пружили квалитетне услуге у доминантно курдским регионима“. Рзгојан каже да када се мало боље анализира синтагма „квалитетне услуге“ јасно се види да је турска држава школовала колаборационисте и „пету колону“, јер би ови имами требало да прповедају турску државну идеологију, наравно на штету интереса Курда.
Тренутно актуелни турски премијер посеже за репресијом и политиком асимилације Курда. Ухапшено је на стотине курдских политичких активиста, а турска армија уз коришћење авијације, беспилотних летелица и тешке технике се бори против курдских бораца за слободу. Интересантно је да током протекле две деценије Турци уопште нису ишли на уступке Курдима, што код ових изазива радикализацију ставова. Зато и споменути аналитичар Рзгојан мисли да је турска политика према Курдима осуђена на пропаст и да ће Анкара, пре или касније, изгубити контролу над југоистоком земље. Уколико све остане овако, за 30 година Курди у Турској ће чинити 55 одсто становништва, а већ сада значајан део турске армије чине Курди, који у датом тренутку могу бити основа не само за формирање курдске армије, већ и разбијање и деморализацију садашње армије лојалне Анкари. Поред тога, Курди имају и у бирачком телу изузетан потенцијал, па је формирање Курдистана само питање времена, али је извесно.
Има ли излаза за Турску?
Анализа понашања званичне Анкаре према Сирији и Курдима указује да се иде на радикализацију, тј. на ратну опцију, па да се у ратном метежу покуша сачувати доминација у региону. Наиме, медији су пренели вест о инциденту када је неколико граната долетело са територије Сирије и пало на територију Турске, при чему су убиле три особе (међу њима једну жену и дете), док је седам рањено. Парламент Турске је одмах донео одлуку да би турска армија требало да заштити територију државе и дозволио да „упадне“ у Сирију.

АМЕРИКА ЋЕ „ПОЈЕСТИ“ СВОГ САВЕЗНИКА Експерти, како пише Биржев Лидер за украјински сајт „hvylya.org“, недвосмислено сматрају да се ради о намерној провокацији, а историја сведочи да управо овакви „инциденти“ служе као окидач за распламсавање рата. Зато аналитичари постављају друго, много важније питање: чија је то провокација? Иако је Анкара, као и бројни западни медији, оптужила званични Дамаск за бомбардовање Турске, овај чин најмање одговара сиријском режиму, тако да би ту опцију требало одбацити. На другој страни, Турска има више потребе за организацију ове провокације од саме Сирије. Сиријске „устанике“ подржавају Турска и НАТО, дајући им логистику на својој територији (Анкара ово и не пориче). При томе, „устаници“ у Сирији имају све мање војних успеха, па посеже за терористичким актима. На пример, 3. октобра 2012. године на дан „бомбардовања“ турске територије у сиријском граду Алепо догодила се серија терористичких аката, а одговорност су преузели сиријски „устаници“. Резултат ових терористичких акција је 40 мртвих и 99 рањених. Истовремено, сиријска војска успешно онемогућава упаде сиријских „устаника“ са турске територије. На пример, само два дана касније, 5. октобра 2012. сиријска војска је уништила одред страних плаћеника (из терористичке организације „Џебхат ан-Нусра“, а међу терористима је био и популарни вођа Хамза Мухамед Акбар) који је са територије Турске покушао да уђе у Сирију. Према томе, чињенице говоре да је за „инцидент“ гранатирања Турске највише била заинтересована Анкара, те да је она и организовала ову акцију. Јер, кад на границу са Сиријом дође турска војска са тенковима, артиљеријом и другим оружјем, сиријска војска мора да пази како се обрачунава са упадима плаћеника, што јој, свакако, отежава задатак.
Но, Турска је после проглашења нове спољне политике од њеног министра спољних послова Ахмета Давутоглуа којом се прогласила надлежном за сву територију некадашње Османске империје, почела да се замера и сукобљава са низом држава (што је већ постало уобичајено: Кипром, Грчком, Израелом, Јерменијом, Русијом, Ираном и Србијом). Према мишљењу експерта за Турску из канадске академије „Masterforex-V“, Јевгенија Олховског, ови сукоби уопште не одговарају турским интересима, већ Израелу и САД-у (да се противник, Сирија, уништи туђим, турским рукама). Бурна реакција „цивилизованог“ западног света на „бомбардовање Турске“ потврђује став да је у његовој организацији, поред Турске, и овај део света и те како умешан. Одмах се огласио Савет НАТО-а, генерални секретар Уједињених нација, Европска унија и други важни политички субјекти су подржали Турску, а да није спроведена било каква истрага о „инциденту“, тако да се стекао утисак да је очекиван. На крају би требало рећи да ће и овог пута САД „појести“ свог савезника, у овом случају Турску. Када „задави“ америчког непријатеља (Сирију), Турска ће, према свим доступним анализама, престати да постоји у садашњим границама. На другој страни, турски кадрови који спроводе америчку политику на Блиском истоку, према пракси Вашингтона, персонално ће бити богато награђени положајима у наднационалним структурама.

РАЗЛОЗИ ЗА ДЕСТАБИЛИЗАЦИЈУ СИРИЈЕ

Према мишљењу Аурах Рамадана изнетом на сајту „Dipcomment“ Сирија је кључ за нови арапски гасовод, који би требало да се протеже на 1.200 км. Овај гасовод требало би да омогући доставу египатског гаса за арапски исток и Европу. Гасовод иде од града Ариш са севера Синаја до града Акаби на југу Јордана. Друга грана требало би да се протеже од Акаба и јорданског града Рихаба, који је 24 км удаљен од сиријско-јорданске границе. Трећа грана гасовода у дужини 324 км из Јордана иде до Дир Алија у Сирији и протезаће се до села Рајан. Рамадан наводи да је 2006. године договорено између Египта, Сирије, Јордана, Либана, Турске и Румуније да се гасовод уједини са „Набуком“ (нафтоводом), чиме би се повезао са континенталном Европом. Такође, постоји и договор између Египта, Јордана, Либана и Сирије да се гасовод повеже са Ирачким, са циљем извоза гаса у Европу. Од ових пројеката одустао је Египат, потом и Сирија (могуће и још неке државе), па се Вашингтон умешао да „дисциплинује“ Арапе извођењем низа „револуција“ поетски названим „Арапско пролеће“, јер је њихов гас кључан за задржавање Европске уније и целе Европе у атлантистичким структурама, тј. под доминацијом САД-а. Наравно, америчка доминација у Европи не одговара Русији, као ни самим Европљанима, па се главна геополитичка битка између два кључна светска играча, између осталог, води и гасоводима.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. U Turskoj vlada Vlada koja sluzi americkim ciljevima,dok turski narod organski ne podnosi evropljane i amerikance!Pitanje je vremena kada ce zbaciti tu kompromitovanu i prodanu vlast sa cela drzave!




    0



    0
  2. Tako im i treba nek i oni vide sta je sranje u vlastitoj kuci , pa se nece mjesati u BiH i Srbiju!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *