Сви минуси „Ђилас Плуса“

Пише Златко Богатиновски

Када се одмери шта је све фамозни „Бус Плус“ донео, а шта однео Београђанима, стиче се права слика представа о овом очајном примеру такозваног јавно-приватног партнерства, и добија јасан одговор зашто би га требало укинути

Стара индијска пословица каже: док се слонови бију, страда трава. Најновија тајкунска свађа, да не кажемо слоновска, између Драгана Ђиласа и Млађана Динкића, око ПДВ-а и „Бус Плуса“, подсетила је на то ко су код нас слонови, а ко трава, и то фино покошена. До корена. Па ко преживи до следеће године, нека прича.
Два будућа „нобеловца“ закачила су се око поскупљења цене карата за јавни градски превоз и још једном нам показала каква је ноћна мора „Бус Плус“ за Београђане. На врло нетранспарентном тендеру за увођење система електронске наплате, „Апекс солушн технолоџи“ је добио београдски „посао столећа“ вредан минимум 400.000 евра месечно чисте зараде. Ем велики новац, ем монополски положај конзорцијума приватних фирми предвођених „Апексом“ који је обезбеђен корупцијом. И тај монопол није довољан, већ се злоупотребљава кроз непотизам, запошљавање рођака и чланова породица.
„Бус Плус“ је вишеструко лош систем. Прво, наноси материјалне штете грађанима. Нова правила рада државног предузећа (ГСП) наметнута од стране приватне фирме („Апекс“) довела су до још већих гужви, због чега људи касне на посао ризикујући да због тога буду кажњени смањењем плате, суспензијом или отказом.

НОЋУ НЕ ВАЖИ Систем наплате је непоуздан јер су картице склоне размагнетисању, дешава се двоструко наплаћивање услуге када се провуче картица и немогућност увида у стање на рачуну при електронској допуни картица. Даље, месечна карта уопште није права месечна карта, јер не важи пуних 30 дана. Ако се купи карта средином месеца, важи само до истека календарског месеца, а не равно 30 дана, како цена наплате и логика налажу, и као што је случај у многим светским градовима. Такође, цена карте је иста и за једну станицу и за 23 станице дугу вожњу, уместо да је временски одређена на два сата за више вожњи, као што је опет свуда у свету. Сем тога, у поређењу са ЕУ, једино у Београду месечна карта не важи за ноћне вожње (пет сати по 30 дана, укупно 150 сати мање), већ је у ноћном саобраћају двоструко скупља. А тај ноћни превоз врше углавном приватници. Стицај околности или „паковање“ екстразараде?
Буџет ГСП-а је оштећен, и то драстично, ставком уговора од 8,5 одсто провизије на продате карте. Како се ГСП финансира од новца грађана који плаћају порезе, рачуне и таксе, тај новац иде директно у џепове приватника. Од продатих карата „Бус Плус“ добија месечно поменутих 400.000 евра, које неће утрошити на квалитетнију услугу превоза, већ искључиво за још бољи систем наплате, јер је очигледно да је једино то важно.

[restrictedarea]

БЕНЗИН ДОЛЕ, ЦЕНЕ ГОРЕ Иако су прве Ђиласове изјаве биле да ће карте и да појефтине ако се „Бус Плус“ покаже „ефикасан“, карте су поскупеле. Ђилас каже да је разлог поскупљење горива, а Динкић да је градоначелник „искористио прилику и под плаштом ПДВ-а“ подигао цену превоза да би покрио губитке ГСП-а, као и да ГСП добија гориво по нижим ценама. Успут је „опалио шамар“ Ђиласу изјавом да су губици ГСП-а од 10 милијарди динара неодрживи и да износе „две трећине губитака Железница Србије, које су много већи систем од једног градског комуналног предузећа“.
Друго, ако је обрада личних података са персонализованих картица суштинско задирање у приватност, на шта је указао и Повереник за информације од јавног значаја Родољуб Шабић тиме што је већ једном привремено забранио обраду тих података због неадекватне заштите, онда „Бус Плус“ крши основна грађанска права Београђана. Поред тога, контролори заустављају аутобусе и осионо избацују грађане из превоза, иако за то немају никакво законско покриће јер правилник приватне фирме не може да покрива овако општа овлашћења, за то морају да постоје посебни градски акти који нису донесени. На основу података „Бус Плуса“ укидају се и линије на којима нема довољно очитавања, али и стајалишта, како би се обезбедило да сви путници прођу контролу. Овакве одлуке би по закону требало да доноси Дирекција за јавни превоз, а не „Бус Плус“.
Треће, на делу је брутално кршење радничких права запослених у ГСП-у. Возачи ГСП-а су приморани да раде за „Бус Плус“, иако нису додатно плаћени за то. Због правила да за улазак путника отварају само предња врата, на мети су и незадовољних путника и нелегалне контроле, али и казни, уколико се ова наметнута правила не поштују. Приморани су да продају карте док возе, што је против саобраћајних прописа, јер кондуктери који би требало да продају карте у возилима не постоје. Ко ће да их плати на ову „оскудацију“, а могу и да буду, као некада давно кад их је било, и културни према путницима, за разлику од контролора и Комуналне полиције. Зараде возача су ниже, јер су раније добијали проценат од продатих карата у возилима, који је значајно умањен или га нема.
Велики број контролора је био буквално уцењен да пређе у „Апекс“. При том су сви запослени, контролори, као и возачи, морали да потпишу „анекс уговора“ који крши Закон о раду. У „Апексу“ сада постоје две групе контролора: запослени за стално и „хонорарци“ који раде на одређено, до шест месеци. И једни и други имају исто радно време, број радних сати, иста задужења и овлашћења, али „хонорарци“ и 30 одсто мању плату. Овакав однос према запосленима је потпуно нелогичан, али и дискриминаторски и нелегалан.
Приватност радника ГСП-а је битно нарушена јер су подаци око 7.000 запослених у ГСП-у, без њиховог знања, искоришћени за израду „Бус Плус“ картица које би радници користили.
Ђилас је још изјавио да се 200.000 београдских ђака вози бесплатно. Ако ђачка легитимација кошта 300 динара, коме иду ових 60 милиона?
Пензионисани радници ГСП-а су, слично колегама са железнице, имали бесплатне карте за превоз. Сада немају.
Иначе, цена месечне карте у земљама ЕУ је мања од пет одсто просечне плате. У Немачкој, на пример, и радници на „минималцу“ могу да је купе. У Србији је највећи број плата између 15-25.000 динара, а многи раде и за 12.000. Па ако је маркица 3.200 динара, месечна плата 15.000, онда је маркица 21.3 одсто од плате; ако је плата 20.000, онда је 16 одсто; ако је 25.000, онда је 13 одсто. Само ако је плата већа од 60.000, цена маркице је по европским стандардима. Очигледно је на делу „драње коже“ најсиромашнијих грађана.

А НОВИ САД? Поводом неувођења оваквог „Бус Плуса“ у новосадски ГСП, поставља се питање како је могуће да постоји систем наплате карата домаће производње за Нови Сад, а не постоји за Београд? Зашто у Новом Саду систем наплате може бити у власништву ГСП-а, а у Београду не може? У Новом Саду ће сав приход од наплате карата убирати искључиво ГСП, у Београду „Апекс“, који ипак упорно учествује на свим неуспелим новосадским тендерима, као што је учествовао на београдским.
Када је Ђилас изјављивао да је цена инсталирања целог система 12 милиона евра, паметни људи из ГСП-а су му рекли да они могу за тај новац да поставе наш систем. На то је градоначелник одговорио: „Одакле ми 12 милиона?“ Успут је изјавио баш он да је процењени приход за Турке чак 600.000 евра месечно и да је уговор на 10 година, што је планирана зарада од 70 милиона евра. Нека је инсталирање система 12 милиона и одржавање 10 милиона (а није), ко ће да узме 50 милиона? Срби неће. Или ипак хоће, али само неки. Са Турцима, наравно.
Осим тога, ако је приход 600.000 евра месечно, ето Ђиласу 12 милиона евра за паметан кредит који би се отплатио за непуне две године, а Београђанима и Србији би остало 50-60 милиона евра, уз употребу домаће памети и додатне зараде на њој.
Врхунац ове ироније је Ђиласово саопштење да ће субвенције за ГСП за 2012. бити 100 милиона евра. Субвенције су неповратне. Има 100 милиона, а нема 12? Или Ђилас све нас прави будалама, или је Динкић у праву кад му каже то што му каже.
Очигледно да је „Бус Плус“ очајан пример такозваног јавно-приватног партнерства које је преплавило Србију последњих година. Пошто није никакав добитак за Београд, већ скандал и срамота коју би требало што пре укинути, поставља се питање казни и смењивања оних који су одговорни за његово увођење.
И још једна „ситница“. Злоупотреба контроверзно основане Комуналне полиције, као јавне службе која у корист приватне фирме обавља улогу својеврсног „утеривача дугова“, подигнута је на „виши ниво“ врло стручним пребијањем путника Дражена Цимбаљевића. До данас се није сазнало ко га је тукао, али зато знамо да су први пут у Србији монополисти добили своје параполицијске органе. А знамо и ко их је правио.

[/restrictedarea]