Почетна / Култура / Светло с висине?

Светло с висине?

Пише Селимир Радуловић

Поводом Петиције подршке руководству Службеног гласника, објављене на сајту „Нове српске политичке мисли“, потом и у штампаним медијима, коју је потписало стотинак српских интелектуалаца

У метежу српске револуције из 1804. године, Адам Чарторијски, у депеши коју шаље генералном конзулу у Јашију, Болкунову, вели да су Срби добродушни и неискусни у политичким (рекао бих и у иним) пословима, те да су склони грешкама које се, почесто, показују као погубне. Сетио сам се ове поруке руског министра спољних послова, не без разлога, поводом Петиције подршке руководству Службеног гласника, објављене на сајту „Нове српске политичке мисли“, потом и у штампаним медијима, коју је потписало стотинак српских интелектуалаца.
У основном тексту петиције се, с правом, подсећа на урушавање великих српских издавачких система и наводи да је „Службени гласник“ успео да избегне њихову злу судбину, остварујући уочљиве издавачке резултате у готово свим интелектуално-духовним дисциплинама, што је неспорно. Наводи се, надаље, да је реч о изузетној издавачкој кући, с добром визијом и изузетним професионализмом, и да је, као такву, што је, такође неспорно, ваља сачувати. У завршном делу текста се, као могућност успоравања (па чак и поништавања) оваквог моћног издавачког система, најављује проблем партизације и неаргументованог обезглављивања Службеног гласника, што може, наводи се, надаље, уз очевидно гротексно-смисаоно посрнуће аутора текста петиције, да кошта земљу значајног доприноса нашем друштву.

ПАРТИЗАЦИЈА И ДЕПАРТИЗАЦИЈА Уколико би, идемо по трагу текста Петиције, изигравањем начела департизације, новоуспостављена политичка воља у Србији, на чело „Службеног гласника“ именовала, например, члана Српске напредне странке, то би српско издаваштво, српску културу, па и Србију – коштало видокруга. У тексту Петиције, се, наравно, не каже да се начело партизације примењује сагласно начелу асиметричног симетризма, да важи, рецимо, само за оне који персонализују новоуспостављену политичку вољу, па је умесна претпоставка да је оно општеважеће начело. Ако је тако, да ли је неопходно подсећати на који је начин Слободан Гавриловић, бивши потпредседник Демократске странке, а садашњи директор „Службеног гласника“, дошао на ово кључно место у савременом српском издаваштву. Без намере да га, на било који начин, повредимо, ипак предочавамо да он, у времену постављења, није био истакнути издавач и интелектуалац, већ опуномоћени представник владајуће политичке воље. Шта хоћу да кажем? Начело департизације, као супротни пол начела партизације, обавезује, најпре, на смену садашњег (партијског) директора „Службеног гласника“ и, тек онда, на постављење новог, из редова еминентних издавача и интелектуалаца. У противном, на делу је наведено начело асиметричног симетризма.
Право је рећи, има још једна ствар која позицију садашњег директора „Службеног гласника“ чини још деликатнијом. Он припада, без остатка, политичкој групацији која је, у неколико минулих година, девастирала и опљачкала Србију. Та дружба у свом називу има ознаку демократска, али се, у народу, именује као жути картел, а њени предводници као жути носеви. У времену које следи, где се клупко невеселе истине размотава не олако обећаном, већ великом брзином – то може бити додатни камен око врата човека који је, захваљујући партијским пречицама, сео у столицу првог човека „Службеног гласника“.

[restrictedarea] Али, требало би рећи и ово – сама чињеница да су садашњег директора „Службеног гласника“ за то место препоручиле партијско-политичке референце не значи, нужно, да се он нелагодно осећао у тој столици, односно да свој посао није ваљано обављао, хоћу рећи да није човек без терета на леђима. Али, да ли је то довољан разлог да поверујемо, протестујући, да би долазак другог човека, који симболише нову политичку (и, не дај боже, стручну!) вољу, био почетак краја „Службеног гласника“! Иако се у тексту Петиције наводи да програм Службеног гласника није програм ове или оне партије, очевидно је (а то се у наслову Петиције оверава), ако хоћемо да мислимо целоносно, а не одломљено, да није реч о одбрани институције, већ о одбрани једног човека и, нажалост, конкретне, показало се свирепе и похлепне, политичке воље. „Службени гласник“ јесте феномен и нема разлога да га, сагласно начелу департизације, не подржимо да буде феноменалан!

ОДБРАНА СТОЛИЦЕ Наредно питање које се намеће гласи – да ли је ико из новоуспостављене владајуће политичке воље исказао отворену намеру да се „Службени гласник“, не дај боже, угаси? Право је рећи није, нити је то икоме пало на памет, али је извесно да је, где ко, помислио да се може довести у питање прва столица „Службеног гласника“. Испада, дакле, да се Петицијом подршке руководству Службеног гласника не брани издавачко изобиље „Службеног гласника“, већ једна, по нарави (политичких) ствари добрано расклиматана столица. Може се, сагласно томе, поставити и овакво питање – да ли се, дајући подршку руководству „Службеног гласника“, потписници петиције опредељују, заправо, да дају подршку једној (конкретној) политичко вољи да бира и именује, по својој мери, која може бити и идеална мера? Иако је, до јуче, изгледало да је она по мери лица Божјег, показала се и те како трошном и пропадљивом. Оваквим ставом, извесно је, потписници Петиције, то се крије испод њене површинске скраме, несвесно доводећи у питање ово светло с висине, ускраћују право новоуспостављеној владајућој политичкој вољи да бира и именује не само по својој мери, него и по мери струке, која, као и претходна, такође, може бити идеална мера. На тај начин Петиција подршке руководству Службеног гласника, постепено, прераста у бригу да се, после одласка жутих носева, сачува њихово истурено одељење – лака коњица која, још увек, јаше пределима културе, намерна да, и надаље, светли и мрачи, ометајући нас да се отмемо из преопасног загрљаја симулиране демократије и тихе окупације и изађемо из пустиње из које је ишчезла реалност.
Ако хоћемо да очистимо плеву, односно одвојимо кукољ од жита у савременој српској култури, ако смо намерни стати пред зрак Божји да, добрим делом, обеснажимо став Адама Чарторијског, с почетка текста, о нашој наивној добродушности и неискуству, да, барем накратко, угледамо лице оног што охоле обара, а кротке прославља, неопходно је да будемо обазриви у давању подршке деловима политичке конфигурације чији је Бог трбух, а слава у срамоти њиховој, једном речју – онима који су и постеље окивали сребром. Само тако ћемо умаћи искушењима пред понором који нас окружује, у којем се гнезде зла света. А шта каже Књига вековечита, као наук онима (руководству „Службеног гласника“) у чију одбрану су стали потписници петиције, кроз уста оног што мудрошћу претицаше све у Јерусалиму. У њој, наиме, стоји да сваком послу има време – време кад се рађа и време кад се умире, време кад се сади и време кад се чупа посађено, време кад се гради и време кад се разграђује, време кад се сабира и време кад се расипа!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *