Шта све могу два  ”ђавоља доктора” 

Пише Владислав Панов

Свеједно да ли сте опчињени ликом и делом америчког синеасте Николаса Реја,  кога је Динко Туцаковић поштено и за своју филмску причу корисно представио са свим његовим комплексностима, врлинама и тешким манама или да вас је више можда привукао контроверзни лик Ратка Дражевића, легендарног директора „Авала филма“ и патерфамилијаса нашег„црног таласа“, остварењу „Доктор Реј и ђаволи“ који о њима говори ваљало би да посветите време

После премијере на „ФЕСТ“-у (зимус), квазидокументарна драма с елементима комедије „Др Реј и ђаволи“ Динка Туцаковића је ових дана коначно доспела пред српску биоскопску публику. Ко је можда на њега заборавио или не зна за овај Туцаковићев филм, требало би да му посвети своје време и погледа га. Из више разлога. Један је да ће иако му то није била примарна намера, филм испунити срца свих они који се из разних разлога сматрају југоносталгичарима (што, иначе, постаје све присутнији тренд у нашој култури, па и свакодневном животу) пошто обрађује „компликовано“ време када је већини становника Југославије од пре пет деценија, када се и збива радња, било све далеко једноставније. Други – што се окреће истинским филмофилима не баш бројним, додуше, али довољно значајним да се макар и по цену комерцијалности њима подреди судбина једног филмског остварења без нападних и извештачених претензија и манијакалне опседнутости сопственом величином и значајем, а што је постојеће и подразумевајуће када је реч о новој српској кинематографској делатности. Треће, и не мање значајно, што је овај Туцаковићев филм храбро одустао да употреби трендовски ашов за бацање тешког блата у лица гледалаца који су, претпостављено, баш због мазохистичког порива да себе на платну гледају у том калу и дошли у биоскоп, а што је такође свеприсутна законитост српског филма.

[restrictedarea] БЕЗ АУТОРСКОГ ЦРНИЛА Дакле, „Др Реј и ђаволи“ су нешто другачија понуда. Иако садржајно далеко мање комерцијални и повлађујући најширем слоју публике од „Монтевидеа“ који је освојио Србе свих генерација испред малих и великих екрана, овај рад Туцаковића је управо њему најсличнији. Ослобођен поменутог арогантног ултимативног „ауторског црнила“ и нападања свега што је српско, што је постало професионална обавеза већине његових колега и, с друге стране, садржајно оригиналан, овај филм о данима које је шездесетих година прошлог века у Београду и на Приморју провео чувени амерички синеаста Николас Реј (по сопственом признању младалачка и животна опсесија Туцаковића), позитивно је бројање за нашу нову филмску продукцију. Не само зато што је Туцаковић са својим сарадницима додао детаље из контроверзне биографије аутора класика „Бунтовника без разлога“, али и неколико других, мање комерцијалних и широј публици драгих, међутим и те како за уметнички и социјално-политички ангажовани амерички филм значајних остварења, већ је широм отворио врата с једнако храбрим и маштовитим откривањем историјских момената наше кинематографије, макар тај квазидокументарни допринос и није сасвим историјски прецизан, већ филмски романсиран. Филм је тако добио две једнако интересантне приповедачке равни, односно теме. Једна је мистериозан Рејов боравак у Београду, а други портретисање без конкуренције најконтроверзније, али истовремено и најзначајније личности када је реч о југословенској кинематографији која је функционисала на српском тлу, оне ондашњег директора „Авала филма“ Ратка Дражевића. Да, оног чувеног партизанског Џејмс Бонда, ознаша и удбаша с „посебним овлашћењима“, који се хвалио да је у животу убио хиљаду људи и спавао с хиљаду жена (или су га други хвалили и посебно ценили због таквог учинка), али који је као директор „Авала филма“ од те установе створио југословенски „Холивуд“, а у Београд је довео највеће звезде ондашњег светског филма, било да овде нешто раде, било да присуством своје величине оставе утисак да је тадашња „црвена земља“ између Истока и Запада, ипак испред гвоздене завесе, односно без ње. А што је и практично доказао као патрон и специфични spiritus movens тадашње уметничке филмске елите „која је мислила да мисли другачије“, створивши с њима (Михиз, Макавејев, Павловић, Жилник…) чувени црни талас југо-филма који се и даље једногласно сматра најбољим и најзначајнијим периодом нашег филмског стваралаштва од када се на овом простору снимају филмови.

ПАТРОН СЛОБОДОУМЉА Парадоксално, баш како то живот воли да чини увек због тога запањеним смртницима, најригиднији представник комунистичке револуције и њене владајуће елите омогућио је да наш филм добије најхрабрији, политички и на скоро све друге начине најслободнији филмски израз не само за то, већ и свако друго време! Када погледате учинак његове десетогодишње владавине нашом филмском производњом и ове која је иза себе оставила такозвана прва демократска власт у Србији, крволочни партизански убица, како су Дражевића неки звали, био је бескрајно демократскија и за филм кориснија фигура од било ког демократе и наводног патрона слободумља, слободе и правде „новог доба“. Та неспојивост његовог лика и дела и конкретног учинка, баш као и Рејова, само у другачијем контексту (обојица су, додуше, били комунисти, али потпуно другачијег сензибилитета и практичног политичког утицаја), вешто су укомбиновани у Туцаковићевој причи због чега она има посебан шарм и аргументацију да вас увуче у свој садржај.
И свеједно да ли сте опчињени ликом и делом Николаса Реја, кога је Туцаковић поштено и за своју причу сасвим корисно представио са свим његовим нијансама и комплексностима, врлинама и тешким манама или да вас је можда више привукла још опречнија појава Ратка Дражевића, Туцаковићев филм ће имати снажне аргументе да му се посветите и да због тога не зажалите. Бриљантно глумачко издање Драгана Бјелогрлића који је тумачио Дражевића (тако уверљиво да би од његове интерпретације и сам Дражевић деловао мање упечатљиво) додатно отвара врата овог филма најширој публици и осваја му специфичан простор који би најављеном телевизијском минисеријом могао да настави свој живот на сасвим нови начин. У том ширем контексту и форми за овако две велике теме седме уметности, па и историје југословенске кинематографије, прича о два „ђавоља доктора“ добила би неопходну позорницу и далеко прикладнији простор, па би тиме на крају и њен значај био још већи.

[/restrictedarea]