Почетна / Друштво / Србија на љубичастом каучу

Србија на љубичастом каучу

Пише Никола Врзић

Зашто је састанак Ивице Дачића и Хашима Тачија одржан пре него што је Србија планирала, какве би последице то могло да остави по наставак преговарачког процеса, и да ли је нова српска власт почела да упада у косметску замку коју јој је (п)оставила власт Бориса Тадића? У складу са три мајска захтева Мирослава Лајчака

Многи су били веома задовољни минулог петка пошто се Ивица Дачић, премијер Србије, у Бриселу на љубичастом каучу шефа ЕУ дипломатије Кетрин Ештон, храбро, изненада и без најаве састао са Хашимом Тачијем, трговцем органима киднапованих Срба који се у јавности представља као премијер независне државе Косово. Задовољна је била лејди Ештон, јер су се у њеном кабинету договорили да „наставе дијалог о нормализацији односа две стране“ који ће „Србију и Косово приближити Европској унији“; задовољан је и Филип Рикер, заменик помоћника државног секретара САД-а, јер САД и иначе „снажно подржавају наставак дијалога о нормализацији односа и решењу проблема, који ће и Републици Косово и Републици Србији омогућити напредак на њиховим европским путевима“; задовољан је и Андреас Пешке, портпарол Министарства иностраних послова Немачке, јер је „нормализација односа између Србије и Косова и стварање добросуседских односа кључни критеријум за приближавање две државе Европској унији“; Сузана Грубјешић, потпредседница Владе Србије за европске интеграције, похвалила је свог премијера зато што је „храбар, за разлику од његових претходника. Неки су се са Тачијем виђали после силаска са власти, а Дачић на почетку мандата“; Борис Тадић, председник ДС-а, тај „неки“ кога је споменула потпредседница Грубјешић, рекао је пак да је добро што је дошло до сусрета Дачића и Тачија, јер Србија не може да реши питање Косова без ЕУ, али и зато што се „нада да после данашњег сусрета неко разуме што се он руковао са Тачијем“ (на летошњем Кроација самиту у Дубровнику); а Чедомир Јовановић, лидер ЛДП-а, оценио је да је реч о „позитивном догађају“ ако се тиме коначно „смири вишегодишње траумирање јавности и бављење периферним елементима будућих преговора“…

РАЗЛОЗИ (НЕ)ЗАДОВОЉСТВА Значи ли ова провала општег задовољства да и ми остали, који нисмо ни Рикер, ни Пешке, нити Тадић или Грубјешић, имамо исти разлог за задовољство сусретом Дачића и Тачија? Или је, као што је саопштио ДСС, као једина парламентарна странка у Србији која је искочила из тона општег одобравања, састанак Дачића и Тачија „потпуно неприхватљив“, јер представља „нарушавање српских државних и националних интереса“? „Скупштина Србије још није усвојила платформу за преговоре о Косову, нити је донела одлуку и овластила било кога да може да се сусретне с Хашимом Тачијем или било којим другим албанским сепаратистом“, подсетио је портпарол ДСС-а Петар Петковић.
Хм. Којем се од ова два, тако опречна доживљаја прошлонедељног састанка приклонити? Па, кад погледамо шта је још Рикер рекао, говорећи да је задовољан овим сусретом – а рекао је да су „као што знате, Сједињене Државе чврсто посвећене независности, суверенитету и територијалном интегритету Косова. То је веома јасно. Ми остајемо веома ангажовани са Европском унијом у процесу дијалога“ – може се закључити да задовољство нама и Рикеру не причињавају исте ствари, већ ствари сасвим супротне, јер нипошто нисмо посвећени ни суверенитету, ни територијалном интегритету независног Косова. Напротив. Што ће рећи да би Рикерови разлози за задовољство морали да буду разлози за наше незадовољство; отприлике, као што ће навијачи „Звезде“, после „вечитог дербија“, бити задовољни само ако су навијачи оног другог клуба незадовољни. С тим што је овде у питању држава, а не фудбал.
Све ово, што је ваљда јасно већ на први поглед, постаје и много јасније, и приде још озбиљније, када погледамо како је састанак Дачића и Тачија уопште и уприличен, на шта је све Србија унапред пристала, и чега се све унапред одрекла. У односу на то, сама чињеница да се премијер Србије руковао (Дачић:„Руковали смо се на крају састанка, али то није било историјско руковање. Историјско руковање ће бити на крају, ако до тога дође“) са особом која се представља као премијер „Косова“, иако је обичан пљачкаш људских органа, одлази у други план. Тадић је, уосталом, том руковању – и свему што оно симболизује, изазивајући мучнину – већ утабао пут на Кроација самиту…

Средином прошле недеље, елем, било је најављено да ће у четвртак Влада Србије расправљати о почетку преговора с Приштином, а да ће се сличним поводом, да би разматрао дуго ишчекивану државну платформу, у петак састати и читав државни врх. Прошлог четвртка, међутим, сазнајемо да се неће догодити ни једно, ни друго пошто наредног дана, у петак, у Брисел путује премијер Дачић. У четвртак увече, из кратког саопштења портпарола Кетрин Ештон, сазнајемо да ће у Бриселу, истог дана, боравити и Хашим Тачи:„Висока представница Кетрин Ештон састаће се сутра са премијером Дачићем. Она ће се такође састати са премијером Тачијем. Сврха ових састанака је дискусија о напретку дијалога под покровитељством ЕУ.“ И дође тај петак. Нешто пре 13:00 часова Дачић се састаје са Ештоновом, пола сата касније на свој састанак са њом стиже и Хашим Тачи. А онда, два сата касније, из Брисела стиже бомба: у току је заједнички састанак Ештонове, Дачића и Тачија! Потоње саопштење представнице Ештон донекле разјашњава ситуацију: „Пошто сам се с њима састала понаособ, председавала сам заједничким састанком у мојој канцеларији (декорисаној љубичастим каучима и ружичастим јастучићима – прим. Н. В.), који је протекао у доброј и конструктивној атмосфери. Договорили смо се да наставимо дијалог о нормализацији односа између две стране, и обојица су се обавезала да раде заједно. Ускоро ћемо се састати поново.“
Шта се то, дакле, догодило између четвртка ујутру и петка поподне, па је, уместо састанка српског државног врха, уприличен састанак Дачића и Тачија? Догодио нам се позив из ЕУ који се, очигледно, не одбија. Дачић је, наиме, тек у четвртак позван да дође у Брисел већ наредног дана, а тог наредног дана, у петак, речено му је да би, кад је већ ту, требало да се састане и са Хашимом Тачијем. Открио је ово „Печату“ извор из Европске комисије, наравно, не овако грубим, директним речима:„Билатерални састанци били су потврђени на дан најаве, у четвртак. Наша жеља је била да дође и до заједничког састанка, али финалну потврду имали смо тек у петак.“
Да ли се премијер Дачић консултовао са неким пре него што је с Тачијем ушао у канцеларију Ештонове? То не знамо; знамо да се Српска напредна странка, као највећа странка у владајућој коалицији, ни речју није јавно огласила поводом овог састанка, али и да је председник Србије Томислав Николић, ове среде у разговору с америчким амбасадором Мајклом Кирбијем, истакао да сусрет Ивице Дачића и Хашима Тачија „представља почетак нове фазе преговора Београда и Приштине“ (Кирби је на то, како стоји у саопштењу, узвратио тако што је поздравио тај напредак у разговорима и „обећао помоћ САД-а, како би они били што конструктивнији“). У сваком случају, с консултацијама или без њих, евидентно је да је сусрет премијера Србије и „Косова“ – историјски, јер је први такав сусрет – организован без расправе у Скупштини Србије, чак и без јавно саопштене одлуке Владе Србије, дакле, на један забрињавајуће нејаван (нетранспарентан) начин.

НОРМАЛИЗАЦИЈА УМЕСТО СТАТУСА Проблеми с којима се суочавамо после прошлонедељног сусрета на врху, међутим, умногоме превазилазе ову нетранспарентност; или из ње логично произлазе, како год, тек, ово што (нам) се у петак догодило, на добро не слути. Ево и зашто.

Понајпре, погажено је оно што је најавио председник Николић; он јесте најавио подизање разговора на виши, политички ниво, најавио је и да ће се разговор с Тачијем догодити иако он лично у томе неће учествовати („Не видим зашто неко други не би разговарао са њим, јер нико се није изјашњавао да не би. Претпостављам да Дачић хоће, ја ћу то предложити“), али после састанка са Кетрин Ештон у Њујорку прецизно је дефинисао и када ће се тај састанак догодити. Е, то је прошлог петка у Бриселу погажено: „Чим будемо дефинисали ставове, онда ће онај ко буде водио преговоре отићи у Брисел… Мислим да би требало да напишемо шта желимо и да од тога не одустајемо.“ Можда је сувишно, али подсећамо – наши ставови још нису дефинисани (државни врх је у уском кругу, ове среде, разматрао тек радну верзију наше косметске платформе), а у Брисел се, упркос томе, већ отишло…
Даље. Дијалог с Приштином је, евидентно, настављен, и то на очигледно вишем нивоу него док су разговарали Борко Стефановић и Едита Тахири, а да се не зна ни шта је тема, илити коначни циљ овог дијалога. Да ли ће се разговарати о будућем статусу Косова, како су у Њујорку, на заседању Генералне скупштине УН, односно на седници Савета безбедности УН, наговестили председник Николић (Србија „неће да преговара о спровођењу независности такозване државе Косово. Томе је дошао крај, мада стално слушамо да о статусу Косова нема преговора и да се ми о томе ништа не питамо“) и премијер Дачић (позвао је на решавање „свих нерешених питања“, укључујући и постизање „свеобухватног решења за коначни статус Косова“)? Или ће се, насупрот томе, уместо о статусу Косова разговарати управо о „спровођењу независности такозване државе Косово“, то јест о нормализацији односа нормалне државе, Србије, и ненормалне творевине, „Косова“, и стварању добросуседских односа међу њима? Управо то, наиме, произлази из већ цитираних изјава Кетрин Ештон, Филипа Рикера и Немца Андреаса Пешкеа. А то је, на известан начин, потврдио и премијер Дачић:„Нисам сигуран да ће тема статуса бити главна тема, већ релаксирање односа и видљив напредак у односима Београда и Приштине.“
Проблематично је, даље, и то што се, изгледа, одустало од једне од најразумнијих косметских идеја које су се појавиле у последње време; да се искобељамо из амбиса у који нас је убацила Тадићева одлука да преговоре с Приштином из Уједињених нација пребацимо у надлежност Европске уније, то јест да преговоре вратимо тамо где имамо савезнике, натраг у УН. О томе су се, подсећамо, сагласили председници Србије и Русије Томислав Николић и Владимир Путин, саопштивши после састанка у Сочију да би „Уједињене нације требало да имају примарну улогу у решавању питања Косова“.
Уместо тога, пристало се на преговарачки процес којим ће наставити да руководе ЕУ и САД (Рикер: „Ми смо веома укључени у ово. Секретарка Клинтон и лејди Ештон су често у контакту у вези са овим питањем“), а да се претходно одустало од најављеног покушаја да се разјасни – ако је икакво разјашњење потребно – косовска позиција Европске уније; Унија је, захтевом Србији да поштује „територијални интегритет Косова“, и истовременом одлуком да у догледној будућности приступи потписивању Споразума о стабилизацији и придруживању са Косовом, из своје, ионако сасвим упитне статусне неутралности, и дефинитивно иступила (Томислав Николић: „Европа би, уколико искрено жели да јој се Србија придружи, требало да измени део извештаја упућеног Савету ЕУ који се односи на територијални интегритет Косова. Тиме би ЕУ доказала посвећеност статусној неутралности Косова и Метохије“). Тако да у овој, новој фази преговора с Приштином, Србија не само да нема заштиту Повеље УН-а и руско-кинеског вета у Савету безбедности, већ против себе има и Приштину, и Европску унију, и САД. Три према један, како је у разговору за овај број „Печата“ (исправно) пребројао Владислав Јовановић, наш некадашњи министар иностраних послова…

КОСОВСКА РЕЗОЛУЦИЈА Да му је рачуница сасвим прецизна, сведочи и резолуција коју је прошле недеље усвојила Скупштина Косова. У њој се „подржава процес решавања проблема између двеју независних и суверених држава, Косова и Србије, у интересу нормализације односа између њих, побољшања живота грађана и унапређења европске агенде за обе државе и за регион“, при чему би „дијалог и његови резултати требало да буду у складу са суверенитетом Косова, међународним субјективитетом, територијалним интегритетом и унутрашњим – јединственим уставним поретком Косова“, док ће „споразуми процеса нормализације односа између двеју држава бити ратификовани од стране Скупштине Републике Косова“. После усвајања овакве резолуције, специјални представник ЕУ на Косову Самуел Жбогар изјавио је да је две водеће даме евроатлантске дипломатије, Кетрин Ештон и Хилари Клинтон, подржавају… Са том је резолуцијом, и таквом подршком, Хашим Тачи отпутовао у Брисел да се састане са Ивицом Дачићем.
И нема ама баш никакве сумње да ће ове захтеве – са још конкретнијим очекивањима – ове две даме (плус Вилијам Хејг, шеф британске дипломатије) наредних дана донети у Београд. Да нам кажу шта још морамо да испунимо, пошто смо већ испунили први од три захтева која нам је пролетос, после другог круга председничких избора, донео Мирослав Лајчак, као лични изасланик Кетрин Ештон; био је то, управо, захтев да се састану премијери Србије и „Косова“, који је тада звучао потпуно невероватно. Други захтев био је формализовање односа Србије и Косова отварањем канцеларија у Београду, односно Приштини, а трећи, укидање свих институција Републике Србије у „Републици Косово“…
Насупрот овим захтевима стоји јавно обећање председника Николића, изговорено после њујоршког састанка са Кетрин Ештон, да „Србија не може да вуче потезе који воде ка признавању независности Косова“, а да би „укидање локалне власти и судова на северу Косова водило ка томе“, те да смо „стигли до краја са испуњавањем захтева којима бисмо се приближили признавању независности“. С друге стране, пак, премијер Дачић поручио је овог уторка увече да платформа за преговора о Косову „мора да буде флексибилна“ и да „одговара тренутку у којем се Србија налази“…
Тако да нам, у зебњи пред новим изненађењима попут оних од прошлог петка, остаје само да се надамо да се Слободан Самарџић, потпредседник ДСС-а, вара када каже да смо „у претходна два месеца видели да данашња влада наставља посао претходне владе“ (и још: „Постоји пуно сакривених, чудних, готово илегалних радњи у вези са овим дијалогом, иако се на сва уста говори да ће бити транспарентно. Ово је збуњивање јавности“), иако је разлога за такву наду све мање…

 

4 коментара

  1. Opet pognute sije! Ne razumem zasto se mora na svaki mig svetskih besposlicara i ucenjivaca uzurbano trcati. Kome se to tako zuri da izgubi KOSMET?!




    0



    0
  2. IZDAJA je otpocela rusenjem MILOSEVICA. Koje gubitke donosi ova i ovolika izdaja – nije poznato, ali je sigurno da se nece zaustaviti gubitkom KOSMETA.Da li je moguce zaustaviti IZDAJU? Da li je dovoljno promjeniti vodecu stranku i predsjednika? Ocito da nije. Reziseri IZDAJE su se vec obezbjedili da „vladajuce IZDAJNIKE“ zamejne „opozicioni IZDAJNICI“, tako da je rezultat uvjek isti – IZDAJA.Sasvim je sigurno da je isplanirano i to da narod bude iscrpljen obecanjima, nedostatkom posla, novca, uzaludnim nadama, praznim obecanjima itd.itd.- i da nije u stanju da se organizira i reagira……..Odavno sam cuo pricicu da „SRBIJA MORA UMRIJETI“ ali da ce je zadaviti vlastiti najvisi „pretsavnici ,izabrani voljom naroda“ to je ipak malo previse……




    0



    0
  3. E sto im dobro stoji kauc! Ima li koji bubreg ispod, de de provirite!Licemjeri!




    0



    0
  4. Stvarno kad ljudi obuku odjela misle da su ljepsi, gospodja samo narusava ovu idilu svojim zubalom!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *