СЕЛИМИР РАДУЛОВИЋ: СВЕТЛО ИЗ ОЧЕВЕ КОЛИБЕ

ОДСУСТВО ДУХОВНЕ ДУБИНЕ Криза савременог света није само политичка или економска криза, већ, пре свега, ситуационо-историјска чињеница која сведочи о одсуству његове духовне дубине. Пут који је прешао савремени човек је сличан минском пољу – од Хобсове формуле човек је човеку вук дошло се до формуле човек је човеку пролазник, односно, закључани сандук или извор неспоразума. Савремени људи, вели Иван Иљин, подсећају на дрвене куглице, које се, међусобно, сударају и одбијају у разним правцима, случајно налећу једни на друге, настављајући да се котрљају својим случајним путем. Без свести да Божански зраци не светле само за нас (изнедрујући из нашег сазрцавајућег срца), већ и за друге, обасјавајући, у целости, закоровљену земаљску шуму, савремени човек је, ставом да су људи једни другима успут, раслабио властиту душу.

Њен, наизглед, невини српски рукавац улио се, без остатка, у велику европску реку банака и техничких вештака, очас се опредељујући између врећа новца и духовног изобиља, између умножавања пролазног земаљског иметка и истинског живота. А, када је самоуспостављени и саморазумљиви бледи јахач апокалипсе, у одеждама најсуровијег чеда корпоративног капитала у пролеће 1999. године разлупао врата и прозоре на нашој српској кући, преуређујући потом по својој мери сваки њен кутак, узимајући за себе нашу жилу-куцавицу, Косово и Метохију, на српску јавну и политичку сцену ступили су европејствујући прогресисти, сједињени у служби и дружби, који су исисавали српску крв. Брзи и лаки у издајству, ове самоуверене свезналице су наш реални државни крах приказивали као привидни политички успех. На делу је био политички разврат, а не политички програм, без осећања одговорности за народ у целости, без природне солидарности свих са свима. Болно раскорењивање центра имало је несагледиве последице и на периферију, али нигде, рекло би се, с таквом усредсређеном снагом као у Црној Гори!

У српској култури је много оних који вуку државни губер к себи и на себе тако да он пуца и цепа се по свим шавовима. Још је више оних који скривају своје индивидуално национално-духовно лице, не схватајући да само нишчи пеку хлеб од попабирчених сувих корица. Онај који има обасјано индивидуално национално-духовно лице, на којем се чита да смо сви једно, да су у нашој националној духовној култури сва блага наше отаџбине, зна како да га сачува – и од охоле националистичке умишљености, на једној страни, и од неподношљивог свеизругивачког самопоништавања, на другој страни. Али човек који нема приступа духовној води и духовном огњу свога народа раскорењени је изгнаник, суновраћен у мрачне подрумске одаје обезбојеног и обездуховљеног мондијализма. Нема братства у духу уколико се стидиш властитог национално-духовног бића. Кад се утврдиш у духу властитог народа онда ћеш, на истински начин, разумевати дух других народа. У властитој, родној, култури, у љубави неомеђивој, укршћују се и духовност и националност. Хоћу рећи, утврђујући смисао за класичне националне песнике што доносе радост стиха, веома лако ћемо утврдити смисао и за старозаветни крик Јова, и за мудроносни загрљај сура, и за неупоредиву германску индивидуално-песничку теофанију. Зато и кажем – савремени српски европејци-идолотворци неподношљиву ортодоксију европејства обогаћују измаштаним моделом интернационалне културе која је, уствари,култура трговачких путника. Али им је и то мало, па културу социјалног налога, којом се превладава индивидуализам прирођен култури, која је чедо немачког национал-социјализма и совјетског комунизма, а запатила се и на телу северо-атлантизма, премештају у живи простор српске културе. Белодан доказ за померање аристократског начела културе ка култури социјалног налога јесте, рецимо, увођење појма коректности у разумевању, тумачењу и вредновању књижевних дела, што нас враћа у време соц-реализма када је идеолошки кључ, без остатка и по задатку, непогрешиво отварао свако књижевно дело.

Политика, разуме се, подразумева и захтева одабир најбољих људи. Зато се и вели да је она, мање-више, вештина обједињавања људи, али и вештина заједничког и одлучног испуњавања воље. Исто се догађа и када је реч о држави. Народ који то не зна на прагу је смутњи и несрећа и има проблема – и са својом прошлошћу, и са својом садашњошћу и са својом будућношћу.

Као што је истинска политика служење народу, тако је и истинска култура духовна служба. Она је прва линија одбране савременог европског (и српског) човека да се не би загубио у хаотичној прашини случајних појединости, у којој се не разазнају плодови срца и духа. Има ли веће радости за ствараоца од оне кад уради нешто због чега поверује да је Господ видео његово срце, не нешто, по сваку цену, ново, већ нешто истинито, што га, макар на трен, овековечује, кад му се, у плодовима земаљског труда, исказује надземаљско. Савремену српску културу су, у минулом десетљећу, представљали препредени импровизатори и бестидни каријеристи, без срца, вере и савести, стварајући културу одкамена и леда, хоћу рећи болесну културу. Лишени дарова апелујуће и прекоревајуће савести, наша су европејска и НАТО деца заборавила да није смисао човековог трајања у свету да буде просто живо биће, попут животиње или инсекта, већ, пре свега, да се испуни и расте као дух. Неопходно је, дакле, надокнадити изгубљено десетлеће, у коме су се ташти свадљивци такмичили у европејском вербалном вишебоју, претварајући српску културу у презрену утопију, достојну жаба у бари пуној жабокречине. Култура је оно што животу даје виши смисао, што га освештава, онај свети огањ којим се намирују сва породична огњишта која држе до огњишта. Мало је данас, у европској (и српској), култури истинских уметничких дела, у којима се материјализује процес ослушкивања душе, где аутора, макар на час, носи благодатна бујица Божја. Беспомоћан у земаљском сумраку, у духовној пометњи и имагинативном метежу, савремени европски (и српски) уметник, махом, није окренут пределима где живи и цвета дух. А зар већ није речено – од тога каква нам је култура зависи и одговор на питање колико ми, уопште, значимо на ваги постојања. Да ли се савремени европски (и српски) човек приближава бићу, да ли наслућује да бива и да ли му се, гдекад, свет, уз помоћ извора унутарње снаге, указује и мимо оног што му се само привиђа – у часу кад се отвара и оживљава срце, исказује нова (још јача) вера у Христа и обасјавају крајолици вековечитих, одухотворених, сенки, с јединственим и свеобједињујућим средиштем.

У несумњиво најзагонетнијој (и најузбудљивијој) новозаветној књизи, у Откривењу Светог Јована Богослова, сагласно динамици и слојевитости развијеног и раздешеног библијског реторичког кључа, именује се и најезда скакаваца, који излазаху из дима и бездана и даде им се власт, као што власт имаху скорпије на земљи. Нешто од те знаковите библијске слике препознајемо у савременој српској култури. Право је рећи, агресивни и недаровити српскитранзициони књижевни скакавци су, у минулом десетлећу, изашав из дима, са згаришта српске државе, ударили срамни жиг на телу наше савремене књижевности, једући њену драгоцену духовну супстанцу. Они су, маниром приучених занатлија, опсену преименовали у суштину, а површну реторичку вежбу у неизрециву мистерију, стављајући, неувијено, до знања да су, за њих, књижевни судови, заправо, пројекција друштвених. Смештајући ресурсе имагинације у простор виртуалне књижевне берзе, где је танка линија прелаза између вредног дела и бедног књижевног побачаја, јер њихове акције, из часа у час, падају и расту, пеновско-политбировски европејци сатерали су српску поезију у уску и слепу улицу. Боље рећи – у мрачни буџак! Ови екстремни европејци, озарени у спасоносном, страсном загрљају демократског прогреса, желе само једно – да буду просечни европејци. Њихов сан је, заправо, испуњење сна Тургењевљевог књижевног јунака, Базарова – да сви личе једни на друге попут бреза у шуми. Тако су од европског идеала богатства у разликама стигли до азијатског идеала – учинити све једнаким и једнообразним. Парафразирајући Константина Леонтјева, који је наслућивао крај петровске и петербуршке Русије, могло би се рећи – ах, јадни наши европејци, лако би вас било презрети, под условом да срце заборави да и ви носите српска имена и да сте, чак и ви, деца Божја која се могу придићи!

ТРАГОМ ЈЕЗИЧКОГ КОВИТЛАЈА Црна Гора је данас све оно што никада није била у својој историји. И више никада неће ни бити! Она је успостављена на неразумевању властите историје, на непоштовању властитог народа, на поништавању властите цркве и властитог језика! Да се не оптерећујемо, превећ, историјским причама, већ само да кажемо – и кад је, у државном и сваком другом смислу, била највећа и најтемељнија, и тада је била једна од две српске државе на Балкану, у којој осим српског, православног, народа готово да и није било другог народа. Она је сада, понављам, оно што никада била није! Њена духовна девастација је много разорнија од економске, материјалне, девастације. Па, ипак, то није највећи проблем савремене Црне Горе. Много горе од тога је подвала лажних пророка практичне политике који сваку идеју Црне Горе, другачију од њихове идеје – антисрпске, антидржавне, антицрногорске – називају издајом националних и државних интереса. Бити Србин у Црној Гори – може ли то бити издаја националних и државних интереса!? Бити свестан њене црногорске српске прошлости и црногорске српске садашњости – може ли то бити издаја националних и државних интереса!? Бити верник своје цркве, Српске православне цркве, припадати својој Црногорско-приморској митрополији, која је, заправо, стожер црногорске државности, може ли то бити издаја националних и државних интереса!? Умивати се у свом језику, у српскоме језику, може ли то бити издаја националних и државних интереса!? Црна Гора је данас, нажалост, обећана земља виртуалнних скупљача мамонских плодова који у вредностима и задацима царства земаљског виде почетак и крај своје људске мисије. Уземљена практична памет не зна стратешки мислити, па и не слути да се у току једне ноћи ствари могу окренути тако да, у цик зоре, буде касно за кајање.

Лав Николајевич Толстој, једним рукавцем свог прозног преобиља, у запису У трагању за Богом, подсећа на поучну источњачку басну о путнику којега, у степи, пресреће крволочна звер. Спасавајући се од ње, следимо његову наративну нит, путник скаче у пресахли бунар, уочавајући, готово у лету, на дну бунара, аждају разјапљених чељусти. Изађе ли из бунара, вртело му се у глави, и врати се назад – ето крволочне дивље звери која ће га растрћи. Ако, пак, настави ка дну бунара – ето аждаје која га спремно чека. Преостаје му, одлучивао је у магновењу, да спас потражи у гранама дивљег жбуна, које расту на ободима бунара, држећи се, заправо, за њих. Али, ту није крај његових искушења. Држећи се за гране дивљег жбуна он је угледао два миша, црног и белог, који су их подривали, тако да бива све извесније да је само питање времена када ће се стровалити аждаји у чељусти.

Увидевши да му нема спаса, путник се стаде обазирати, лево и десно, очајнички тражећи излаз, спазивши, на гранама дивљег жбуна, спасоносне капљице меда – и стаде их лизати језиком. И тај замишљени спој са заводљивим, медоносним, капљицама држао га је изнад претећих, разјапљених, чељусти крволочне звери. Илузионистичка функцијакапљица меда слична је илузионистичкој вољи ловца који је у своју мрежу ухватио светлост из дубине земље, како су футуристи описивали Николу Теслу. Он, проширујући основну идеју источњачке басне, вели да нема разлике између онога што је измишљено и онога што постоји, односно, да су и дело и мисао једнако стварни. И додаје – да ће човекостати на земљи, све док не схвати да је Минхаузен поступио сасвим природно када се извукао из језера држећи се за сопствени перчин, те да логици Минхаузеновог перчина дугује многа открића, поентирајући да његова намера није да направи авион или ракету, већ да човеку поврати свест о његовим сопственим крилима. Не подсећам без разлога на ову источњачку причу и њено ново наративно одело, скројено по Толстојевој мери, ни на Минхаузенов илузионистички гест који, по Тесли, одређује меру наше везаности за земљу. Србима у Црној Гори, находећи се између дивље звери, хоћу рећи политичке номенклатуре која у њима види једино сировинску базу за прављење Црногораца и аждаје, хоћу рећи небрижне матичне државе, преостаје да спас траже у капљицама меда, хоћу рећи, у вековечитим даровима српског јазика. Ова је аналогија, нема сумње, сурова, можда и натегнута, али, верујем, довољно поучна.

Језик је, нажалост, само један рукавац трагично-комичног ковитлаја у којем се нашла савремена Црна Гора. Стародревна мудрост каже да је језик без ногу, али да прелази на хиљаде миља, да нема костију, али да кости ломи. Извесно је, дакле – што је у језику живо, живи с језиком, не умире, упркос празним надањима колоне мртвозорника. Ствар се, у приличној мери, уозбиљује због сазнања да прави оквир свога постојања налазимо у језику, свеједно да ли то знамо или не, да искуство које стичемо о језику, и у језику, дотиче најунутрашнији склоп нашег постојања. Језик је, вели философ, кућа бивствовања, па, сагласно томе, бивствовање свега што јесте, станује у речи. Искуство језика је, дакле, бивствујуће искуство, не само у лирском певу језика него и у свакодневном животу. Можете ли замислити егзистенцијално-семантичку пометњу човека у Црној Гори који застаје пред двоумицом да ли, у свом језику, српском језику, може успоставити континуитет смисла, ако је однос према њему недефинисан, једноставно речено, збркан. Како, дакле, да питамо о суштини ако одмах може да буде спорно шта значи суштина. С друге стране, сам покушај успостављања континуитета смисла, ма колико био противуречан, сведочи о томе да нам је језик већ досуђен, самим тим – и питање смисла досуђено. Шта нам, дакле, говори искуство нашег, српског, језика? Шта смо то ми, путујући кроз историју, искусили? Шта смо, надаље, идући тим путем домашили? То нешто, домашено, извесно је, има везе с нама и обраћа нам се утолико што нас преображава у себе. Има једна философско-филолошка истина која оверава да је говор о језику, заправо, заплетеност у говор који је непримерен. И као да се она готово идеално утемељује у савременој Црној Гори. Али, важење те заплетености престаје оног часа када се видик рашириоколо по окружју, односно, суседству, ка поезији. Јер, шта каже песник?

– С чим си повезан, ти то не знаш!

Ако пажљиво ослушнемо језик, српски језик, да видимо шта нам он то, из језика, и у језику, казује о себи и о својој суштини, отвориће се простор расветљујуће-сакривајуће крчевине, опет речи песника

– Ниједна ствар не може да буде тамо

где реч недостаје.

Па како, онда, та ствар, хоћу рећи, нови језик, може бити тамо где реч (српска) недостаје. Иста она реч коју видимо и чујемо у писму и звуку.

Пишући из града и простора мога детињства и прве младости, Вук Стефановић Караџић вели да је дошао на Цетиње да чује како, у овим крајевима, наш народ говори, али и да види како живи, јер се језик не може одвајати од живота. Иво Андрић, пак, надовезујући се на ту мисао, тврди да је језик, заправо, живот људи, свесни и несвесни, видљиви и скровити.

Проблем се, рекло би се, на самом крају огољује у својој једноставности. Али, ма колико се то чинило парадоксалним, није без разлога речено да до једноставности треба нарасти. У равни дијахроније, за оног ко има уши да чује и очи да види, питање језика, етничке или идентитетске слике, очас је решиво. Знаковити низ светородне лозе Петровића нас, без остатка, опомиње и подсећа ко смо, шта смо и којим језиком говоримо! У равни синхроније тај је проблем још лакше решив, али, опет само за оног ко има уши да чује и очи да види. Да ли је, наиме, неопходна велика памет да се утврди да је број 44 већи од броја 38, односно, да је број 44 барем раван броју 38. Или је дехристијанизована поетика победника једина мера савремене Црне Горе? Довољно је, наиме, само духовно се определити, рецимо, између Петра ИИ Петровића Његоша и НН лица које симболише тренутно политичко и идеолошко предуверење, у равни дијахроније, односно, између идеологизоване и чисте математичке радње, у равни синхроније. Ето, зашто је важно подсетити на вековечити ехо једноставне, гогољевске, речи да до једноставности треба нарасти.

А када је реч о приземним (псеудоинтелектуалним) двоумицама – шта је Његош или чији је Његош, које, ето, претрајавају више од једног стољећа(?), не треба их ни померати у главама залутале деце земаљске. На исти начин треба прихватити и континуалну (откривалачку!) одбрану Његоша од њега самога, од његове речи, одхегемонистичког дискурса, од његовог (насилног!) одвајања од црногорског бића. Нема потребе, наравно, ни за проверавањем утемељености чињеница на релацији национални Црногорци и црногорски Срби, нити, пак, за разрешавањем псеудодвоумица новоуспостављених етно-философа и самообучених егзегета о класичном имодерном црногорству. Још је мање разлога да нас муче проблеми претеране дивинизације Његоша, тзв.идентитетске кризе и хипотетичких апорија које могу настати у постђукановићевском времену. Веродостојна деветовековна црквено-духовна и језичко-књижевна вертикала нам обезбеђује усредсређен поглед изнад вихорних завеслаја правих регионалних (књижевних) открића у савременој црногорској књижевности, који се убрајају у највише домете постјугословенске књижевности. На то нас, понајпре, обавезује окрилаћена национална мисао Милоша Црњанског, на коју нас подсећа Мило Ломпар у Духу самопорицања. Дванаести је час, вели аутор Сербие, Привиђења, Суматре, Трага, Пролога, Стражилова, Ламента над Београдом, да се вратимо једном чисто српском становишту, да дефинитивно напустимо сцену где се изводи досадна комедија, да изградимо културну политику која би била ни мало наметљива, ни мало насилна, али чисто српска и која би била посвећена не Србијанцима, него Србима – која би, дакле, била интегралистичка. Када је реч о култури, Срби у Црној Гори имаји исти проблем као и Срби у Србији – и у једном и у другом случају јавна свест је плод укрштаја различитих културних политика од којих ниједна није српска. Као што је говорио Милош Црњански, дакле, давне 1934. године, да ствари треба мерити без југословенства и савремених парола, без наметнуте симетрије, тако је и данас неопходно клонити се европејства, као субститута титоистичког југословенства, односно, идеје заједнице европских народа, као субститута комунистичког интернационализма. Данас, дакле, нема ни југословенства ни комунизма, али је задатак српских интелектуалних нараштаја да онемогуће секуларно свештенство да, уз помоћ њиховог идеолошког субститута, европејства, елиминишу српско становиште као одређујући појам српске културне политике. Неопходно је, опет се позивам на Ломпара, српско становиште концептуализовати као становиште културе; неопходно је, такође, да српска културна политика слединачело интегралности које подразумева заједничке културне константе у било ком територијалном или државном подручју. Уз додатак – ово интегралистичко начело укрштати с начелом контактности, будући је српска култураконтактна култура трију вера.

ПУНОЋА БОЖЈЕГ ХИЈЕРОГЛИФА Ако у себи чувамо скромност онога који пита – немамо разлога да ћутимо. Јер, скромност, у искуству боготражитеља, почиње тамо где човек осећа над собом нешто Узвишено, а кроткост кад може да се клања пред тим Узвишеним. Подсећајући на првотно јединство и природни (непомућени) осећај за ток свејединствене крви света ми подсећамо да се таштина бори за привидно и варљиво, а култура за неусколебиви дух многих душа – тихих чувара усхићујуће равнотеже. Да ли смо, сагласно томе, узев у обзир свеколико српски духовни и интелектуални простор, већ десетлеће након обећаног (европског) раја, на стази духа или на зверској стази? И како то да се орган срца често хоће као орган власти, а поље очигледности као затавњена клаустрофобична соба? Да ли смо на трагу оног стања када духовност светли из инстинкта, а инстинкт се облачи у дух? Да ли смо на путу, макар и споредном, где је могуће пронаћи сламку спаса којом бисмо зауставили дефинитивно потонуће српске културе? Шта нам преостаје, дакле? Да ли да, као бродоломници из једне Игоове приче, будући заточени на отвореном мору, изговарамо молитву Господњу и потонемо, преклањајући коленима, предајући се благодатној молитвеној музици или да се тргнемо, обједињујући се изнутра, духовно се уцелињујући и сабирајући у једно, уздизањем људског огња к Божјем огњишту, покушавајући да придонесемо озаривању људског сумрака Божанственом светлошћу. И да, у властитом срцу, пронађемо зрак Божји, преносећи га тако да се он осећа у свему и свачему, знајући да завист ослепљује, похлепа раслабљује, омаловажавајућа бездушност обеспокојује, узрастајући, враћајући дар Великом Дародавцу. Јер је распламсавање личног стваралачког огња вјеродостојни одзив на позив вечног очинског пламена.

Ништа од оног што нам се догодило није случајно. Стога је неопходна духовна снага да се суочимо с оним што стварно јесте, с истином о себи, да, изнова, прокрчимо пут к Господу, имајући у виду искуство боготражитеља – будућност се открива само ономе ко гледа из дубине. Са свешћу да је и културни поредак нека врста Божјег хијероглифа и да човек човеку, у Христу, није ни вук, ни непријатељ, већ светлост и радост. Неопходно је да се осети нова обједињујуће-безгранична снага, да се отворе странице нове откривалачко-обновитељске стварности, која ће обасјати наше животе унутарњим радосним пламеном. Биће то пут уливања Божанске Благости и Силе у онемоћало људско (српско) срце – кад у нама, изнутра, засветли и засија и глас нам запева благодаран свом зрачећем сунцу, па се, као слободно-искрени и духовно-зрачећи људи, дижемо к небу, чисти као ваздух јутарњи, испран силовитим ноћним пљуском. То стање илузионистичке језе лакоће лета над свим, слично детету, простога срца, кад поверује да са кофом може исушити морско корито, води нас спознаји да се Божји зрак и знак једнако препознају и у најмањем, тек испупелом, цвету, и у благом повијању траве, и у померању лишћа на дрвећу, као и у превојима моћног планинског венца. Тада ћемо престати да се клањамо (европејском) кнезу овога света који се, на наше очи, топи, као грудва снежна пред озарујућим сноповима Христа-сунца.

Пуно је послова пред нама, а мало дана. Онај код кога је кадионица не сме оклевати. Неопходно је да кади, без многих и великих речи, да ради – пали свеће, сипа, без речи, уље у кандило, не би ли свануло српској души. У супротном, може ли се замерити песнику који, саображавајући јеванђеоску тишину с имагинативним бојама слатке преданости музама, изусти – како је мрачно у свету, Господе? питајући, заправо, има ли краја савременом српском вапају. Одговор на ово питање садржан је у одговору на питање – има ли у нама још здравих зрна из којих може израсти нови живот!? У том одговору налази се кључ за разумевање одговора на Проповедниково питање – какве ли користи од труда у ветар!? Али и кључ за разумевање веродостојног слова Светог и Равноапостолног Николаја Србског, изЖичког устава – да би уредили државу морамо, претходно, уредити народ, да би уредили народ морамо, претходно, уредити породицу, да би уредили породицу морамо, претходно, уредити сваког појединца, а да бисмо уредили човека морамо га приближити огњишту Христовом, да му се срце растопи од љубави и разум осветли истином.

(Реч изговорена на Научном скупу Уставно-правни положај српског народа у Црној Гори, одржаном, у организацији Српског националног савјета, у Подгорици, 28. септембра 2012. године)

Извор: http://www.standard.rs