Сајам књига као излог Новог поретка

Пише Небојша Јеврић

„Отварач Сајма књига је била Радмила Лазић, љути борац за људска права, под условом да није реч о Србима. Њен говор је био понижење за све српске писце…”

Отворен је Сајам књига. Тридесет година долазим на Сајам књига.
На сајам сам први пут дошао са Миодрагом Булатовићем.
Његовој преступничкој естетици није било допуштено да плати улазницу. Знао је све игре и страхове млитавог комунизма.
„Они су са мном“, рекао је показујући на Брану Шћепановића, тада славног писца („Уста пуна земље“) и прошао напред. Оставио је чуваре на вратима да се питају ко је сад па он. Знао је да се не усуђују да поставе питање. Тако је почело моје дружење са сајмом. Преступнички. Та највећа књижара требало би да ради триста шездест пет дана у години и никад нам је не би било доста.
Јурцали смо, он славан писац, ја жут око кљуна, од штанда до штанда и такмичили се ко ће од девојака и госпођа на сајму добити више бројева телефона. Нисам имао шансе са њим. Љубио је руке, поклањао књиге, исписивао ласцивне и обећавајуће посвете. Причао садржаје својих нових романа које никад неће написати. Свадба у Аушвицу, на пример.
Варао издаваче који су хтели да буду преварени, гребао се за примерке својих књига по штандовима, примерке које је већ после десет метара поклањао. Интригарио је, сплеткарио, пуштао буве. Објашњавао је писцима да сајам служи само за то да би озбиљан човек мазнуо неки нови комад.
Како наћи начин да уђеш на сајам Новог поретка на кварно. У аутобусу Циганка са четворо одраслије деце. Уредно окупане. Причају да иду на сајам. Неопазице крећем за њима.
Тежак ми је ранац. У њему је тридесет пет већ продатих књига које би требало да испоручим.
Силазимо станицу после улаза. Ограда је поправљена, али испод ограде на једном месту је рупа. Псећа рупа. Циганска рупа. Песничка рупа. Провлачим се за Циганима. А онда држећи се за гелендер преко ограде до улаза за унос књига. Туда сам некад улазио. Овога пута је и ту сачекуша. Плати па клати.
Вратише и мене и Цигане. Није се никад наплаћивала карта за отварање сајма. Хонорар још нисам добио. Тешка срца се одрекнем цигара и купим улазницу за отварање.
Отварач је Радмила Лазић.
Ко је читао Радине стихове? Одговор је нико. За неупућене стихови из песме „Урушавање“. Ево како је себе описала.
„Признајем, тапкам у месту,
али не задуго.
Од змијског сам сока
И кад милим жалац бацам.“

[restrictedarea] Ово пише сама о себи, а по струци је нижа медицинска сестра!
Добила је награду „Десанка Максимовић“. Није одбила да је прими, иако у њеној антологији песникиња „Мачке не иду у рај“ није било места ни за једну песникињу којој је важна српска песничка традиција и духовност. Љути је борац за људска права, под условом да није реч о Србима. Њен говор је био понижење за све српске писце.
Лутам између штандова. Узалудно тражим позната лица. Можда сам стигао у погрешно време. Можда сам погрешан човек на погрешном месту.
У телефон ми стиже песма које неће бити ни у једној књизи. Пише ми брат са Романије:
„Сан на очи неће брате,
Слике ми се ратне врате,
па у њима – већ данима
на крвавим лежим чаршавима.
Прикључили инфузије – мртвачки ме брицо брије,
Отео ми бомбе двије и крезав се мени смије.“
Срећом срећем писца и књигозналца Лабуда Драгића.
„Како је Лабуде?“
„Сајам ме подсећа на велики кокошињац где су по прстеновима коке носиље, а у центру велике товљене државне кокоши за супу. Нема оне апе базда и бехута, па се лакше дише, али се улази и излази кроз рогљаста врата где те гвоздене полуге шашоље по мошницама. Видео сам ноћас велику скупину писаца и мислим да је то најпониженија бранша која настањује планету, и зато их је најлакше корумпирати, поткупити и убедити да лажу.“
Сајам у потпуности пружа слику пута којим идемо, друже Тито ми ти се кунемо. Одједном велика гужва, не знам шта се дешава. Кад оно нека промоција. Са свих страна грмачише пут послужавника са храном изгладнели писци. Предах књиге где би требало и побегох на спрат Хале 4 међу старе књиге. Тамо сам тек почео да дишем и купио Сабрана дела сабраног Балзака за три хиљаде динара.
Међу старим књигама се осећам боље. Нема оне агресије.
У историји Сајма књига римовани пук „Сава Савановић“ који је добио име по најпознатијем српском вампиру има посебно место. Поносан сам што сам регрутован од стране пуковника Мариокова баш у ту пракњижевну организацију.
Од господара римованог пука „Сава Савановић“ генерала Чу-Деа добијам извештај о припремама за Сајам књига.
Са строго поверљивог места. Директно од Слободана Стојадиновића о припремама Миодрага Павловића за посету сајму. Чу-Де је мртав, али је ту међу нама. Задржао је све функције. Ево како га је он описао.
Експроприсали телескоп српски извиђачи, па са врха теразијског гребена дојављују шта се пред сајам дешава у фабрици Павловићеве масти.
„Трећи пут се бријем од јутрос. Знаш ли колико сам књига објавио ове године и на којим све језицима? Нокти ми брзо расту. Подрезивао сам их данас два пута. Објавили су ми двадесет песама у двадесет две антологије. Писали су о мојој поезији, есејистици, истраживањима у разним областима, како је малочас јавио ‚Танјуг‘, осамсто педесет шест пута, у педесет два часописа у Србији. Нема података из Црне Горе, а камоли из Европе и света. Колико су ме пута помињали на трибинама, симпозијумима, на радију и на телевизији, немогуће је установити. Нема такве службе или нема тога ко ће је платити.
А онај Јовановић о моје последње три књиге ни словца. Провери, молим те, има ли тај стан? Које му књижевне награде недостају? Или да кажем оном покерашу да му плату на институту преполови. Или да му ону књигу о преслицама накнадно одбије.
Замисли, примитивци су ове године сасвим подбацили. Само су ми деведесет осам песама посветили.“

Радмила Лазић

„Не траже уметници и писци да буду заштићени ‚као бели медведи‘, али то не значи да би нас требало држати на маргини друштва као нужно зло, као и остале друштвене мањине: избеглице, Роме, хендикепиране, ЛГТБ популацију итд. Ми смо национални парк, можда самопроглашен, али свако од нас је стабло које представља реткост, које би требало штитити од каквог суманутог дрвосече. Једина продуктивна снага народа и заједница јесте духовна супстанца, она се не одржава само чувањем граница, већ очувањем иманентних духовних снага. А духовне вредности се не мере тржишним успехом и профитом, нити пак количином патриотских крвних зрнаца, њихова мерна јединица је вечност.“

Ноеми Сечи, писац
„И ето случајности: када сам сакупљала материјал за мој роман ‚Неустаљени‘, на тему емиграције, поново сам се сусрела са Црњанским: био је то чланак холандског писца Гуида Снеба који често преводи са српског, који је пробудио моје интересовање за дело Милоша Црњанског ‚Роман о Лондону‘, написан у емиграцији.
Ако не сасвим као он, али сада и ја преко Чонграда и Лондона стижем овамо: јуче сам била још у Енглеској због представљања књиге, мог првог дела преведеног на енглески.
Енглеско тржиште књига све више нас осваја. Некада је између социјалистичких земаља и по природи ствари, а и због присиле постојала жива размена културних добара – док је западни утицај једва могао да допре до нас. Данас већ сва кретања енглеског тржишта и њени преферирани жанрови одређују издаваштво чак и у Европи.“
Из поздравне речи мађарске књижевнице која је отворила Сајам књига

 

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Avatar

    Био сам чак и на отварању Првог, како га назваше петооктобарски пучисти, сајма књига и Сорошевских књижица, али монолог упућен већинској Србији извјесне поетесе и портпаролке “Новог свјетског поретка” превршио је сваку мјеру поштења и доброг васпитања, у крајњем случају. Зато вас молим да и у овм броју, у електронскопм облику пренесете њено најновије (не)дјело како сте учинили и у прошчлом броју са текстом извјесне ТВ блејалице Б92. Послије интегралног преношења текста сваки коментар биће сувишан. Мучнину ће замијенити гађење.

  2. Avatar

    “sve igralo, al’ srce – stajalo…” ?! Svega ima, samo jos fali publika i – citaoci ?! A ono sto vredi – ostace, kada se prasina slegne ?!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *