Почетна / Култура / Са­јам књи­га – пулс на­ше тран­зи­ци­је

Са­јам књи­га – пулс на­ше тран­зи­ци­је

Пише Милан Тасић

Су­шти­на промена ове манифестације ни­је у очигледној бу­ра­зер­ско-стра­нач­кој, ши­ћар­џиј­ској ва­ри­јан­ти, иако она ни­је за­не­мар­љи­ва, већ у осми­шље­ном и за­то опа­сном пре­кра­ја­њу срп­ског кул­тур­ног про­сто­ра

Није никада било ружичасто, није никада било свима потаман нити ће бити, али се некако знао ред. Знало се добро да је Сајам књига догађај и за писце, и за издаваче, и за читаоце. Да се не сме пропустити. И нису га пропуштали – ни Андрић, ни Црњански, ни Десанка, ни Ћопић, нису га пропуштали ни њихови читаоци… Знало се да је Сајам књига место на којем ће издавачи показати шта су урадили између два октобра, а њихови аутори учествовати у дамарању врло виталног културног живота. Ниједна књига објављена код угледног издавача није пролазила незапажено. Знао се ред, знало се ко књиге уређује, ко може да их објављује и како би оне требало да изгледају.
И онда, не баш преко ноћи, све је почело да мења боју, Сајам књига све је више постајао вашариште на којем нису недостајали ни циркузанти. И прилика да се добро заради, да се тргује, а не да се изложи и представи. Грабеж за скупим квадратима је био општи, а онда Скупштина града Београда посвађаним и подељеним издавачима одузима организацију Сајма књига и присваја право да организује ову прворазредну културну манифестацију. И именује Одбор Сајма књига који за свој рад не одговара никоме. И на чији рад сви имају примедбе само немају коме да кажу. И када имају, не смеју, нико не би да заталаса, свако је уплашен да ће његов интерес бити угрожен, да ће га таласање негде погодити финансијски, да ће ионако тешко време учинити себи још тежим. И то је тачно. Не таласај, сачекај, спасавај главу а не душу, ничија није горела до зоре. А штета, непоправљива, по српско издаваштво, по српску културу, из дана у дан је све већа, и једног тренутка неће се моћи поправити.

[restrictedarea] ЧИЈА ЈЕ МЕРА ОВДЕ МЕРА? Много је неправде у додељивању изложбеног простора, и у додељеним и у недодељеним квадратима. Једни имају превише квадрата на ексклузивним местима, а премало објављених књига, други имају дефинисану издавачку политику и одлично уређене књиге које немају где да изложе. Уверавали су ме издавачи да је у питању буразерска и страначка варијанта, да је најважније знати поједине чланове Одбора, да је довољно бити школски друг с кључним чланом Одбора и да не мораш две године да објавиш ниједну књигу, а да те чека 100 квадрата ексклузивног изложбеног простора, да брат брату без икакве срамоте и без икаквих последица може доделити шта хоће, па и награду за најбољег издавача. Да је страначка блискост довољан услов да с објављених десетак сликовница за децу истисните једног озбиљног издавача. Само летимичан поглед на распоред који је објављен на званичној презентацији Сајма књига потврђује ове наводе, али видим да суштина није у тој буразерско-страначкој, шићарџијској варијанти, иако она није занемарљива, већ у осмишљеном и зато опасном прекрајању српског културног простора.
Из главне излагачке хале измештени су излагачи из иностранства. И то важи за све бивше југословенске републике. Не видим у Хали 1 ниједног издавача из Црне Горе (а међу њима има издавача који објављују, превасходно, добру српску књижевност, сетимо се само целокупних дела Ива Андрића, јединих, у години Андрићевог јубилеја), тек 2, и то скрајнута, из Републике Српске. Вероватно ће Одбор за то наћи формално оправдање, али како ће оправдати место у Арени додељено издавачкој кући „VBZ“ из Загреба? И место у партеру другим издавачким кућама из Хрватске, које су своје огранке формално-правно регистровале у нашој Агенцији за привредне регистре? И док је хрватски језик посебан језик само у Загребу и његовој околини, хрватским издавачима је сасвим јасно да књиге написане у њиховим жупанијама не би требало преводити, да их је довољно увести, на латиничком писму (већина српских издавача ионако не објављује на ћирилици), Србима неће сметати, а наћи ће се и они који ће погурати. Није у питању само белетристика, она најмање, већ милиметарски прецизно наметање одређених културних стандарда под плаштом несумњиве чињенице да култура нема граница. Па кад нема, зна ли неко иједног српског издавача који је своју, па и латиничку књигу, могао да дистрибуира и продаје у хрватским књижарама? О уџбеницима, који су посебна тема, да и не говорим, али је чињеница да више нису водећи издавачи уџбеника издавачи из Србије.
И док су једни издавачи некад на мала, некад на велика врата увођени на велику сцену Сајма књига, дотле је било важно поједине истиснути и скрајнути. Да не таласају. Да не објављују српске писце. Ћирилицом нарочито. Тако је један члан Одбора тражио да се из Арене избаци „Српска књижевна задруга“, издавач који ове године пуни 120 година.„Српска књижевна задруга“ која, упркос свему, одолева налету комерцијалног шунда, иако су сва новија министарства за културу својим чињењем и нечињењем промовисала шунд као првокласну културу. Други су у пакету са Задругом хтели да избаце и „Матицу српску“, најстаријег српског издавача. Предлагали су да се забије глогов колац издавачима који повампирују деведесете објављујући српске националисте против којих се они тако здушно боре мешајући бетон по рецептури новог светског поретка. Да тим бетоном затворе врата српским писцима према српским издавачима, да немају где на Сајму да се сретну са својим читаоцима. Да се заједно са својим издавачима склоне и поклоне пред високим кулама које нам доносе нове „културне“ вредности.

НЕМА РАЗГОВОРА, ИМА ЋАСКАЊА Има оних који још нису дошли на тапет, које не смеју да дирају директно. Али наћи ће се већ начин. Највећи и најзначајнији издавач у региону је, несумњиво, „Службени гласник“, јавно предузеће, које ће, вероватно, као и сва друга јавна предузећа, добити ових дана ново руководство. Ово садашње објавило је на десетине књига на ползу свога народа. Надам се да ће будући директори умети то да цене, да ће газдовати тако што ће градити, а не разграђивати.
Некада озбиљни пратећи програми на Сајму књига, који су, у складу с духом новог доба, најпре прерасли у форуме, постали су од пре неку годину ћаскаонице. О књигама које данас преовлађују у књижарама, о културној политици која се данас води, ни не може да се разговара, може само да се ћаска.
Није овај сајам ни по мери посетилаца, којих је сваке године све мање. Неће људи да плаћају скупе улазнице, скупа паркинг места, скупе пљескавице, овакву организацију. Неће да праве екстрапрофит организаторима. Кад сајамске попусте имају на сваком ћошку, у свакој књижари, а културних мотива, који су некада доминирали, више нема.
А онда, кад се угасе сајамска светла, чланови Одбора, којима намерно не помињем имена, а сем часног изузетка не би вам ништа ни значила, одржаће конференцију за новинаре, изнеће бројке о броју посетилаца и излагача, предаће отворену књигу неком новом госту, а ми нећемо заталасати. Да лакше потонемо. Да неке од нас лакше прогута транзицијска неман, која је ове године појела своје чедо – „Стубове културе“. Њих на Сајму књига ове године неће бити.
Аутор је уредник
у издавачкој кући
„Београдска књига“

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Ako ćemo pravo, Sajam knjiga postao je vašarište devedesetih, i to takvao vašarište da ga je bilo teško razlikovati od Zimskog vašara. Od 5. oktobra do danas, radi se na tome da se ovaj ugledni Sajam vrati na nivo sajma a ne vašara. Istina je da i Grad i sam Sajam blokiraju sve napore da se to i ostvari, budući da pronalaze sve načine da u ovoj krizi od posetioca otmu i poslednji dinar, ali za to ne možete krivini ti izdavače, ni pisce, pa čak ni same ljude angaćovane oko organizacije Sajma.
    Uzgred, ovo je prvi Sajam knjiga posle 56 godina da se za prvi dan, za otvaranje, plaćala ulaznica.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *