Почетна / Свет / Руски олигарх срушио Сакашвилија

Руски олигарх срушио Сакашвилија

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

На чело Грузије долази Бидзина Иванишвили, у Москви познатији као Борис, који је сав свој иметак од 6,7 милијарди долара стекао у Русији, па нема дилеме да је његова веза са Кремљом више него снажна

Грузијски председник Михаил Сакашвили доживео је крах. Његов режим, годинама грађен чврстом руком изнутра и америчком доларском руком споља, није издржао изборни судар са „Грузијским сном“, новоформираном партијом милијардера Бидзине Иванишвилија. У Москви топло поздрављају пораз Сакашвилија, с којим Кремљ не жели ни да разговара још од августа 2008, када је грузијска војска напала заштићену јужноосетијску енклаву око Цхинвалија, за чију безбедност су гарантовале руске мировне снаге. Ни на Западу не тугују превише; контроверзни Мишико изгубио је прави контакт са Американцима још после одласка Џорџа Буша и Доналда Рамсфелда из Беле куће 2009. године. Као верни вазал, ипак је наставио да добија помоћ из америчког буџета, али стицао се утисак да Вашингтон не зна шта да ради с човеком чија је највећа опсесија – формирати антируски савез и војно поразити Москву. Његове идеје, напросто, нису се уклапале у дневни ред председника Барака Обаме.

САКАШВИЛИЈЕВА МОРА Сакашвилијев сан се тако распршио. Пропао је његов стратешки план да председничка овлашћења пренесе на премијерску функцију и да сам заузме то место следеће године, пошто му истекне други председнички мандат. Јер, парламентарна већина од сада неће припадати његовом Уједињеном националном покрету (УНП), већ Иванишвилијевом „Грузијском сну“ који ће имати комотну већину са 85 посланика, од укупно 150 у грузијској Скупштини. Сакашвили је 2011. извршио промену устава и, од јануара следеће године, парламент и премијер имаће највећу власт у земљи. А ту власт држаће Бидзина Иванишвили, док ће поражени Сакашвили последњу годину свог председничког мандата провести – поражен, усамљен и обезвлашћен. Али, Запад захтева од новог политичког лидера Грузије да не инсистира на томе да Сакашвили поднесе оставку, не желећи у овако деликатном тренутку, док је још нејасно којим курсем ће грузијски чамац запловити, да остане без поуздане полуге утицаја. Иако ислужен војник, Сакашвили и даље може бити употребљив за дестабилизацију политичке сцене, у случају да Иванишвили покаже знаке непослушности. Јер, иако се Иванишвили куне у чврстину свог евроатлантског опредељења, његове везе са Русијом су веома бројне и чврсте. Мере се деценијама и милијардама долара.
Бидзина Иванишвили, у Москви познатији као Борис, свој иметак од 6,7 милијарди долара стекао је у Русији. Иако је, тврди, уочи избора распродао све активе у највећој земљи света, нема дилеме да је међусобни утицај са Кремљом и даље више него снажан. Можда је довољно рећи да је Иванишвили још средином деведесетих био припадник „Семибанкаршчине“. То је била група од девет олигараха који су из сенке владали свим руским медијима, финансијама и привредом. Они су се удружили око идеје да слабашног Бориса Јељцина, који им је практично препустио управљање земљом, макар и на силу прогурају у други председнички мандат. Према јавном признању шефа „Семибанкаршчине“ Бориса Березовског лондонском „Фајненшел тајмсу“ (игра речи, аналогија са „Семибојаршчином“, седам бољара који су 1610. преузели власт над Русијом после свргавања Василија Шујског, последњег цара из династије Рјуриковича), девет олигарха држало је у својим рукама више од 50 одсто руске привреде и утицали су на доношење свих важнијих политичких одлука у земљи.

[restrictedarea] Као власник две банке, моћног „Руског кредита“ и „Импекс банке“, Иванишвили је 1996. одрадио свој део посла и одиграо кључну улогу на председничким изборима у Русији. Док су остала осморица финансирала кампању Бориса Јељцина (и заузврат готово бесплатно добили највећа енергетска богатства Русије), Иванишвили је био спонзор трећепласираног кандидата, харизматичног генерала Александра Лебеда, који је у првом кругу освојио значајних 14,7 процената гласова. На тај начин, заједно са вечитим „владајућим опозиционаром“ Владимиром Жириновским који је добио пет процената, откинули су опозиционом кандидату Генадију Зјуганову тачно онолико гласова колико му је недостајало за победу у првом кругу – петину изашлих бирача. А потом је уследио велики обрт: Лебед, који је свој рејтинг месецима подизао на жестокој критици Јељцина, „изненада“ је уочи другог круга позвао своје бираче да гласају управо за актуелног председника. На тај начин, Јељцин – чија је власт претходних месеци висила о концу – много мирније је ушао у други круг и поразио Зјуганова.
И ту долазимо до кључног момента. Сви припадници „Семибанкаршчине“ који су, после доласка Путина на власт 2000. године, пристали да играју по новим правилима, то јест да се убудуће окану политике и да плаћају порезе, добили су гаранције новог председника да се њихово пословање и порекло капитала неће преиспитивати. Овај савет неки су послушали, а неки нису. Од њих деветорице, Владимир Гусински и Борис Березовски су у бекству, а Михаил Ходорковски у затвору. Владимир Виноградов преминуо је од инфаркта, док се Александар Смољенски повукао из бизниса и све препустио сину. Са друге стране, „лојални“ припадници „Семибанкаршчине“ Михаил Фридман, Пјотр Авен и Владимир Потањин и даље су веома активни, развијају послове. Исто као и Бидзина (Борис) Иванишвили, чији је иметак досегао 6,7 милијарди долара, па је постао 153. најбогатији човек на свету по „Форбсовој“ листи и међу 20 најимућнијих Руса. Сав свој иметак Иванишвили је стекао за више од две деценије рада у Русији, а једно време је чак, званично, финансирао и руски МУП.

БОРИСОВА РУСКА ВЕЗА Да ли то све може да се оствари без тесних и поверљивих односа са руском влашћу? Да ли је Кремљ заборавио његове „добре услуге“ приликом избора Јељцина? И да ли, некада један од десет најмоћнијих Руса, који је уз то остао лојалан и Путину, може да буде сасвим „независна“ фигура, сада као водећи политички фактор у Грузији?
Прва је на ова питања одговорила Валерија Новодворскаја, једна од најистакнутијих припадница „друге Русије“, жена која отворено пореди Путина и Хитлера. Она је, наиме, убеђена да је Иванишвили „руска марионета“, која ће Грузију, уместо у светлу западну будућност, сада испоручити у „руски мрак“, и позвала грузијске интелектуалце да то не дозволе. Не улазећи овом приликом у то како једна руска држављанка може бити толико злонамерна према свом народу и држави – требало би констатовати да Иванишвили готово савршено одговара опису „руског човека“. На веома сличан начин на који је Сакашвили био „амерички вазал“.
Јер, добро је познато да је Москва последњих година предузела низ мера за неутралисање „обојених револуција“ у републикама бившег СССР-а. Осим што је осујећена дестабилизација Александра Лукашенка у Белорусији, антируски режими смењени су у Украјини и Киргизији. А сада је на добром путу да у историју оде и највећи непријатељ Кремља – Михаил Сакашвили. Како је с правом ових дана закључио познати руски интелектуалац Михаил Леонтјев – епоха „обојених револуција“ завршена је поразом Сакашвилија.
Међутим, из свега нипошто не би требало извлачити закључак да ће Грузија после победе Иванишвилија одмах да напусти оријентацију ка НАТО и ЕУ, и да се окрене Русији. Пре свега, то је готово немогуће у земљи која трећину свог буџета добија директним донацијама из Вашингтона. Друго, Сакашвили је у протеклих осам година Грузију у тој мери премрежио америчким људима и структурама, да било какав нагли заокрет за собом вуче велике потресе. Коначно, и сам Иванишвили стално истиче да се стратешка евроатлантска оријентација Грузије неће мењати, али да ће тежити побољшању, пре свега економских односа са Русијом.
Стога је пред новим властима у Тбилисију веома тежак задатак. Требало би пронаћи баланс између Вашингтона и Москве, а при том да се не занемаре ни интереси Брисела. С друге стране, мора се рачунати са јавним мњењем у Грузији, које никада неће прихватити одрицање од дела државне територије – Абхазије и Јужне Осетије, које Москва признаје као независне државе. Тиме се долази до парадоксалне ситуације. Иванишвили, који се може сматрати руским играчем, има прилично везане руке у вези са питањем побољшања односа са Москвом. Такође, Сакашвилијева политика довела је до тога да се дијалог Москве и Тбилисија, некадашњих пријатеља и савезника, сада може одвијати унутар веома ограничених координата.
Ипак, Иванишвили и они који иза њега стоје несумњиво поседују велику снагу. О томе најбоље сведочи чињеница да су практично одували с власти до јуче свемоћног Сакашвилија и његове покровитеље, који су веровали да ће вечно владати кавкаском републиком, изузетно значајном за транспорт нафте и гаса из каспијског басена за Европу. Иако је у овом тренутку рано за дугорочне прогнозе, за очекивати је да ће политика искусног руског олигарха (Бориса) Иванишвилија, мало помало, водити ка оздрављењу односа Русије и Грузије. На корист обе државе.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *