Реком – једина наша нада?!

Пише Владимир Димитријевић

Којим је својим заслугама Наташа Кандић заслужила да испише нашу новију историју

Стефан Каргановић се, у последњем броју „Печата“, прилично узбудио зато што је Наташа Кандић, са својим РЕКОМ-ом, не само решила да пише нашу новију историју, него и добила „бефел“ од државних челника бивших југо-република, изузев Србије. Али господин Каргановић, који већ деценијама живи на Западу и бави се фактографском историографијом, просто не схвата колико је Наташа Кандић права личност за писања наших будућих историјских уџбеника у којима ће, гласно и јасно, бити речено да су за све злочине на Балкану, од Винчанске културе до данас, криви Срби. Уосталом, зар госпођа Кандић не носи највише страних одликовања за своје ангажовање у Србији и доказивање ко су ти, тако прљави и одвратни „бизантски“ урођеници, тај (како би Анте Старчевић рекао) „накот за сјекиру“, „пасмина славосербска“?

ЗАСЛУГЕ И ОДЛИКОВАЊА Да поменемо само нека од одликовања која гарантују објективност Наташе Кандић и њеног „чеда“, РЕКОМ-а: Human Rights Watch Award (1993), US and EU Democracy and Civil Society Award (1998), Martin Ennals Award (1999), Lawyers Committee for Human Rights Award (1999), NED Democracy Award (2000), Roger E. Joseph Prize (2000), Alexander Langer Prize (2000), Civil Courage Prize (2000). Она је 2001. добила почасни докторат Универзитета у Валенсији, „у знак признања за њен дугогодишњи и истрајни рад у заштити људских права и хуманитарне активности“. Године 2004. њој и њеном Фонду за хуманитарно право додељена је и награда фондације „People in Need“ („Homo homini“), а нашла се и на листи 36 европских хероја магазина „Тајм“. Године 2006, она је добила орден „Даница хрватска“ за „успех у правном решавању последица рата“, а 2005. „Дневни аваз“ је овој почасној грађанки Сарајева доделио и специјално признање зато што се „у последњих петнаест година интензивно ставила у службу борбе оних, које је сила власти осудила на нестанак“.

[restrictedarea] Чиме су заслужене толике награде? Па, радом. Тешким, упорним, озбиљним. И тај рад се не сме заборавити, бар не овде у Србији, где је и обављан. Сетимо се тог рада, макар у назнакама.
Зар она није, гласно и јасно, рекла да су Срби у БиХ од 1992. до 1995. починили, поред Сребренице, и низ других геноцида (Приједор, Вишеград, Зворник…) о чему је њен Фонд достављао, редовно, податке Хагу? Зар она није устала против „неправедне“ пресуде Међународног суда правде по којој у Сребреници није извршен геноцид, и зар није рекла да је за такву погрешну пресуду крива држава Србија која Суду није обезбедила доказе? Зар она није, заједно са члановима Удруге Вуковар 1991, сачинила и поднела Тужилаштву за ратне злочине у Београду кривичну пријаву за ратне злочине почињене над хрватским ратним заробљеницима у више „концентрационих логора“ на просторима бивше Југославије? Зар она није дописника листа „УСА Тудеј“ Жака Келија снабдела „поузданим“ подацима о злочинима српских снага на Косову и Метохији 1999, после чега је Кели написао уводник за своје новине, указујући на постојање официрског српског дневника у којем је написано наређење за етничко чишћење Албанаца, што је Хаг после користио као доказ, мада је новинар Кели, кад је сазнао да је објавио лажну вест, поднео оставку? Зар Наташа Кандић није лепо објаснила да наше суочавање с недавном прошлошћу мора да се заснива на „неспорним“ чињеницама које је установио Хашки трибунал? Зар она није шамарала српског избеглицу са Косова усред Београда? Зар она није, са својим Фондом, објавила снимке о „шкорпионима“ као крунски доказ да су Срби, масовно, злочинци, и да их је за злочине чак и СПЦ благосиљала? Па зар њен Фонд 2007. није објавио књигу „Шкорпиони: од злочина до правде“, у којој је тврђено да је пресуда дотичним паравојницима спорна, јер нису проглашени за јединицу МУП-а Србије, нити у пресуди пише да су жртве превезене из Сребренице, чиме је требало доказати да је држава Србија крива за злочин у Сребреници? Зар се сме заборавити како је она, 28. септембра 2000, приликом суђења браћи Мазреку који су у Клечкој клали и осмогодишњу Српчад, јасно рекла да „у овом тренутку у Србији нема услова да се Љуаму и Бекиму Мазрекуу суди на поштен начин“, а 23. фебруара 2001. да „браћа Мазреку немају правично суђење“? Зар није нашла адвоката Мојцу Шиверт, чија „Правна анализа суђења браћи Мазреку“ каже да их је Окружни суд у Нишу осудио „без иједног доказа о кривици“? Зар она није била и за то да се Добрица Ћосић баци у Хаг?
Наташа Кандић је херојски бранила Соњу Бисерко, која је србијанску елиту оптужила, у хрватском „Ферал трибјуну“ 17. августа 2002, за покушај „деетнификације злочина“, на шта је реаговало чак и „Време“. У одбрану своје истомишљенице, Наташа је напала и „Време“, рекавши да се у Србији чује „лавеж из медија који су важили за независне од политике Слободана Милошевића“, али су склопили савез са ђаволом у доба НАТО бомбардовања Србије 1999. године. Полемика у „Времену“ била је тако оштра да је Наташа Кандић, тада, изазвала гнев чак и амбасадора СРЈ на Кипру, Светислава Басаре, који је њу и њене другосрбијанске саборке назвао „фрустрираним, похлепним и гузатим бабама“. Чак је тврдио да су, кад су у питању несреће у ратовима на простору бивше Југославије, „Бисерко, Кандић, Слапшак и буљави Луковић“ „од тих несрећа удобно живели и хоће да живе исто тако заувек“.
Наравно да је, таква каква јесте, морала да буде и за независно Косово, о чему је писао „Зидојче цајтунг“, а преносио „Дојче веле“ 20. децембра 2007. године („Не противе се сви Срби независности Косова…“), при чему су као примери непротивљења наведени Наташа Кандић и Мирко Тепавац.
А када је новинарка ирског листа „Санди трибјун“ 2008. године објавила текст „Живети на линији фронта у Београду, у Србији“, у којем је писало да је „тешко веровати да постоји таква концентрација зла на тако малом простору… Свака установа је загађена ратним злочинцима“, при чему све личи на „Вајмарску републику“, испоставило се да иза таквих ставова стоји, поред фамозног Динка Грухоњића, Маје Стојановић из Иницијативе младих за људска права и Мајде Пуаче из „Квир Београд колектива“, и Наташа Кандић. И тако даље, и томе слично… То су заслуге због којих је Наташа Кандић једно од најодликованијих бића у Србијици, данас.
Дакле, г. Стефан Каргановић је човек који не признаје заслуге заслужнима, из разлога сопствене националистичке параноје и љубоморе, а наша Наташа је толико заслужна и тако одликована да јој то нико, осим мрачних националиста, не може оспорити.

БУДУЋНОСТ У ПИСОАРУ Зато нико не може и не сме сумњати у РЕКОМ! Напротив, требало би га одушевљено поздравити, а потписник ових редова му је и химну спевао: „Историја стиже, права, с хашким ‚шмеком‘/за то ће се овде потрудити РЕКОМ./Неће дете игру са мецом и зеком/хоће само књиге које пише РЕКОМ./Не верујеш ваљда Рајсу тамо неком?/Злочинци су Срби, рекао је РЕКОМ./Стрељаће нас опет на том суду преком/ јер смо заслужили, пресуди нам РЕКОМ./Сад се не дрогирај ни ганџом, ни креком/овде ће ти мозак да испере РЕКОМ./Наша историја отплутаће реком/а остаће само што објави РЕКОМ.“
Како би требало да изгледа РЕКОМ-ова историја, зна се, између осталог, и из ставова Наташине најбоље другарице, Соње, која је одавно устврдила да постоји „српски мит о Јасеновцу и следствено томе, геноцидности хрватскога народа“. Она је образложила и коначни циљ овог процеса у држави Србији: „Њена демократска трансформација је могућа само уз помоћ међународне заједнице и неке врсте ‘колонизације’ њених институција, посебно војске, полиције, правосуђа и образовног система.“ Истраживачки тим њеног Хелсиншког одбора јасно је рекао: „Волфганг Шивелбуш у својој књизи ‚Култура пораза‘ истиче да док год ‚губитничка нација има команду над својим националним идентитетом, она ће тврдоглаво одбијати да се повинује захтевима победника за моралном и духовном предајом‘.“ Или, како би нас подсетио Милан Брдар, морамо да пристанемо на писоаризацију нашег живота, да прогутамо „горки садржај писоара“ који нам нуди Велики Педагог Империје, уз помоћ својих Наташа, Соња и РЕКОМ-а, заслађујући га причом о ЕУ будућности. Процес ће бити готов кад се стекну два услова: 1) да том току и тим радњама самопонижавања нема више отпора; и 2) кад с истим радњама жртва (у овом случају ми) даље наставља самоиницијативно, с пуним ентузијазмом“.
Дакле, борба против РЕКОМструкције нашег историјског идентитета тек почиње. За почетак, праве књиге у шаке. Рецимо, „Пресуђивање историји у Хагу“ академика Косте Чавошког; или студију др Радмиле Накараде „Распад Југославије/ Проблеми тумачења, суочавања и транзиције“. Незаобилазно дело је и студија Мирјане Радојичић, „Историја у кривом огледалу/ Невладине организације у Србији и политика интерпретирања новије јужнословенске прошлости“. Наравно, не заборавимо ни издања НВО „Историјски пројекат Сребреница“ Стефана Каргановића, човека који с пуним правом указује на РЕКОМ као на покушај не само распамећивања Србије, него и њене коначне ликвидације. Будућност је, као и увек, будност.

[/restrictedarea]