пише Милорад Вучелић
До пре неки дан ни ми, ни Ангела Меркел, нисмо могли да наслутимо да су највећи противници немачког ултиматума Србији да призна независност, и још више од тога територијални интегритет Косова, историчар Дубравка Стојановић и Чанкова продужена рука и језик, посланица Александра Јерков. (Прочитати текст Љиљане Богдановић „Ново маркирање жигосаног кнеза“ у овом броју „Печата“). Немцима не би требало никада веровати, јер они се онога на шта су се обавезали никада нису држали, па неће ни сада. На то је наивно већ био насео принц Павле и помислио да би се могло догодити да грађани Југославије „изађу нетакнути из Другог светског рата“. Као, рецимо, Шпанци.
Немачке услове, сажето речено, никада не би требало прихватити, о чему најбоље сведоче жртве Другог светског рата сахрањене у Јајинцима. Поред две поменуте, Меркелова и Четврти Рајх неће проћи, сазнали смо поводом преношења посмртних остатака принца Павла Карађорђевића из Лозане на Опленац. Да се Дубравка и Александра питају, Меркелова не би никада прошла преко српске територије или њеног ваздушног простора, и стигла у Атину да заједно са „грчким меркелистима“ провоцира крваве протесте десетине хиљада антифашиста.
Неопростив је грех англофила принца Павла јер је, сведочења и документи то кажу, с великом муком и одуговлачењем прихватио приступање Србије Тројном пакту. Можемо само замислити шта све пешчаник-другосрбијанци замерају дојучерашњим властодршцима жутог картела који су се онако податно предавали Немцима и испуњавали све њихове ултиматуме о комадању Србије које је најпрецизније изрекао некадашњи амбасадор Немачке у Београду Цобел. А не можемо ни замислити под коликим су терором и коликим мукама све ове године пешчаник-другосрбијанци били када нису проговарали ни једну једину реч да би исказали своја дубока патриотска уверења. Па чак ни да промрмљају: Сто Срба за једног Немца, ипак је много и није баш у реду! Да не би накнадне сахране једног Карађорђевића у породичну гробницу на Опленцу, не би прозборили ни реч.
Нема те маште која може замислити како ће се ове даме, са свим јединицама из састава другосрбијанске дивизије, обрушити на Меркелову и нови немачки ултиматум који је посредством Европске комисије управо стигао Србији. Не био у кожи оних којима ће на памет пасти да уопште помисле да тај ултиматум прихвате и изневере и извргну руглу жртве из Јајинаца.
Замислите само ту разлику између немачког ултиматума 1941. и ултиматума 2012. Србији се са све Југославијом нудило високо место у новом европском поретку под вођством Трећег Рајха. Првим ултиматумом се обећава очување Југославије, а другим разбијање Србије. Што је невољно прихватао онај први, крив је издајник принц Павле, а ко прихвати овај други биће евродемократа и патриота. Некада су нам нудили излаз и на Егејско море и Солун, а сада нам не дају ни до обале Ситнице, јер су нам излаз на Јадран већ узели. И сад, ово прво је лоше, а ово друго је јако добро, паметно и пожељно. Када Слободан Милошевић у Рамбујеу није прихватио да се НАТО војници, па и они немачки, несметано самовољно возе и размештају по Србији, то је било погубно, док је данашње пуцање немачких војника по Србима на Косову доказ одбране цивилизације новог ЕУ поретка. Онда су били окупатори, а сада то нису. Онда су били вероломни, а сада то нису. Онда су лажно обећавали, а сада то не раде. Не би им требало веровати када нуде неку бар привидну, али изгледну корист, али би их требало поштовати и уважити када нуде очигледно зло.
Принц Павле је, наводно, рачунао да ће „грађани Југославије мирно гледати транспорте нацистичких“ окупаторских трупа. Милошевић на то није рачунао, и на то ни јавно, ни у тајном анексу, није пристао. Ко је од њих двојице више крив, не зна се ни сада, али они који су данас у Србији спремни да прихвате сваки немачки услов, у праву су и виђене су патриоте и мудри државници. И све то је, наводно, начин да се испоштују стрељани у Јајинцима који се, ето, неком дијалектиком стављају на терет и принцу Павлу који је у време рата, баш као и његов синовац, био под контролом Енглеза који су пак били у рату против Трећег Рајха. Можда је принц одговоран за савезничко бомбардовање Београда 1944, баш као што им је Милошевић крив за бомбардовање 1999. Дабоме, подразумева се да су они који су нас бомбардовали, било да су Немци или Енглези, невини.
Суштина је, каже поменута историчарка, у питању:„Да ли је мудрије бити уз злочинце него постати њихова жртва?“ Србија је тада правилно изабрала и супротставила се окупаторима и злочинцима. И била и остала на правој и бољој страни историје. Тако је било. И у последње две деценије Србија је била пред тим избором. И већински је, као и некада, изабрала да се бори против страних ултиматума и злочиначке силе, а то је чинила најчешће упркос деловима своје политичке и интелектуалне „елите“. То је чинила чак и када је било јасно да ће бити праведна жртва. Тако се остаје достојан успомени на стрељане и у Јајинцима и на другим стратиштима. Баштинити данас те жртве значи опет се супротстављати актуелном поробљавању и немачким ултиматумима под фирмом новог ЕУ поретка. Капитулирати данас пред сваком директном уценом значи показати да су сви борци за слободу овог народа „пали за погрешну ствар“.
Већ годинама се од стране политичких и интелектуалних другосрбијанаца производи један опаки мутант којим се данашње капитулације и издаје комбинују, правдају и повезују са антифашистичком борбом, а некадашњи борци против окупатора постају претече баналних колабораната. Од овога нема већег покушаја брукања бораца за слободу и за Србију.
Могло би се говорити, а и говори се, о одговорности принца Павла за склапање споразума са Влатком Мачеком „без икаквог вођења рачуна о положају српског становништва на територији Бановине Хрватске, од које ће постати НДХ, а Срби у њој бити препуштени на милост и немилост усташкој власти“, како је написао Душан Глишовић. Одговорност он сноси и што је допустио пуч и што му се ничим није супротставио… и тако даље. Али, то је већ онај део који принцу Павлу другосрбијанци броје у заслуге.
Нема никакве сумње да ће, поводом Стогодишњице ослободилачких Балканских ратова, из поменутих кухиња изаћи читав низ оптужби и доказа да је Србија 1912. била „на погрешној страни историје“. Само се да наслутити шта се све спрема за 2014, за Стогодишњицу Првог светског рата.
Овај и наредни бројеви „Печата“, баш као што су то били и многи претходни бројеви, биће посвећени овим темама.
Догодине у Призрену!
