Племство у представи за народ

Пише Рашко В. Јовановић

Редитељ се прилагодио (не)условима у којима делује приштинско позориште, што ће рећи да се представе играју у полусрушеним објектима или на трговима и улицама

Ко је очекивао да ће видети Молијерову комедију-балет преварио се. Невоља је што је видео неуједначено стилизовану представу, која није била чак ни постдрамски ехо дела великог комедиографа. Било би свакако боље да су се приштински глумци прихватили извођења неког класичног или савременог домаћег текста.
Комедија-балет „Грађанин племић“ несумњиво је једна од најсјајнијих творевина Молијеровог генија и свакако најбоља творевина у жанру комедије-балета. Као што је познато, француски краљ Луј XIV затражио је 1670. године од двојице Жан Батиста – комедиографа и глумца Молијера и композитора Лилија да припреме један смешан турски балет, који би био у склопу неке духовите комедије у којој би Турци били лакрдијашки приказани. Наиме, после посете Паризу једног изасланика Отоманског царства, Сулејман-аге, за кога се мислило да је дипломата највишег ранга, па је зато и дочекан уз највеће церемоније, те га је и сâм краљ примио, из писма које је донео испоставило се да он није високо опуномоћени амбасадор, већ само обичан посланик. Не хотећи да прикрије грешку „краљ Сунце“ ипак је желео да преокрене ситуацију у своју корист, односно да збиљу претвори у шалу. Зато је инсистирао да Молијер и Лили што пре створе комедију са турским балетом, у чему су они и успели.
Током времена, „Грађанин племић“ почео је да се приказује без певачких и играчких нумера чак и у француској комедији. Сматрало се да је Лилијева музика донекле суморна и монотона, те су други композитори, почев од Гуноа, па све до Жоливеа и Коломбјеа, компоновали сценску музику за „Грађанина племића“ у духу новијег времена, да би се у последњим деценијама XX века почело враћати Лилију и његовој партитури, која се свира на оригиналним инструментима. Међутим, у извођењу Народног позоришта из Приштине, у режији Даријана Михајловића гледали смо „Грађанина племића“ у знатно редукованој верзији текста који је приредила Ивана Димић, смањивши број улога са неких седамнаест на осам, тако да смо видели само један скроман торзо комедије! Редитељ се прилагодио (не)условима у којима делује приштинско позориште, што ће рећи да се представе играју у полусрушеним објектима или на трговима и улицама. Тако је Молијерова комедија-балет, некад приказивана на двору, постала пучки игроказ уз музику Тање Живановић Вегле и Петера Веглеа насталу у XXI веку.

[restrictedarea] Ивана Димић не само да је радикално скратила текст, него је интервенисала и у заплету и расплету комедије. Наиме, заплет у којем нема саме његове окоснице, будући да су изостављени призори Журденовог обучавања у овладавању разних вештина, филозофије и отмених манира, као и послови око припреме за вечеру, донекле је промењен: за време вечере на којој се грађанин који жели да се дочепа племићке титуле, господин Журден, у чијем се дому све одиграва, удвара маркизи Доримени, али се њој заправо удвара Дорант, иначе тип порочног великаша. Но, неочекивано ће се појавити госпођа Журден, груба и необразована, али искрена и отворена, при том и добро ситуирана малограђанка, привржена браку и породици, те их све растера. Потом ће се Журден супротставити својој жени да би јој саопштио како жели да њихову кћерку Лусилу уда за неког племића. Кад су за то сазнали, млади авантуриста Клеонт, заљубљен у Лусилу, његов слуга и остали пресвлаче се у оријенталне хаљине и изигравају турске званичнике, који промовишу Журдена за племића „мамамушија“, да би потом дошло до удаје Лусиле за турскога принца, у ствари за прерушеног Клеонта, док ће се Дорант оженити маркизом Дорименом. Журден је тако остао кратких рукава – без племићке титуле мораће и даље да удовољава ћудима своје богате жене!
Редитељ Даријан Михајловић је за извођење тако компоноване сценске адаптације текста „Грађанина племића“ одабрао стилизацију у смеру гротеске, коју је настојао да спроведе каткад у говорној фактури, каткад у позама и сценском покрету глумаца. Невоља је што при том није ангажован сарадник за сценски покрет, па су се глумци морали сналазити како ко уме, зна и може. Зато су поједине сцене понекад изгледале неуједначено, па чак хаотично и разбијено, мада је био приметан њихов ангажман да остваре духовите сценске креације у оквиру захтева што их је изискивала ова стилизована представа. У томе су предњачили Милан Васић (Клеонт), који је према потреби умео да оствари специфичну говорну фактуру и усагласи је са мимиком, покретима читавог тела и кретњама на позорници. Равноправан партнер био му је Бранко Бабовић у улози Доранта, који је тај лик оживео у молијеровском духу. Аника Грујић, као госпођа Журден, имала је праву меру у оваплоћивању свог непопустљивог става. Јасмина Стоиљковић као маркиза Доримена испољила је несумњив сценски шарм, као и Милена Јакшић у улози Лусиле. Бојан Стојчетовић као Ковијел био је духовит у свим својим појављивањима. Са много природности Ивана Ковачевић глумила је Николију. Централни лик, господина Журдена, приказао је Игор Дамњановић доследно као скученог и не много интелигентног грађанина опседнутог идејом да постане племић.

[/restrictedarea]