Почетна / Преглед / Осиони негатoр српскe историје

Осиони негатoр српскe историје

Пише Мило Ломпар

На овогодишњем „Сајму књига“ требало би да се појави треће издање књиге „Дух самопорицања“, која је изазвала бројне и полемичке одзиве у нашој јавности. У односу на друго издање, које се појавило у априлу 2012. године, треће издање има нов и већи формат, и опремљено је текстовима академика Косте Чавошког и проф. др Радивоја Микића. Оно је и опширније за преко сто ауторских страница. Јер, поред низа ситнијих допуна, аутор је написао опширан полемички одговор „Сарајевским свескама“, као и веома опширан текст о Крлежи и његовој енциклопедијској арбитражи. Из тог текста, „Печат“ је у прилици да објави неколико одломака, који су овде лишени научног апарата.

Крлежина енциклопедијска арбитража /1.део

Бројне архивске белешке које је Крлежа исписивао на маргинама појединих лексикографских одредница намењених „Енциклопедији Југославије“, писане препознатљивом пишчевом дикцијом, у више доступних примерака, имале су обавезујући карактер упутства. Тако можемо опазити особен паралелизам између једног индивидуалног гледања на ствари и официјелног приказивања сложене друштвене и културне стварности

Kада је у Будимпешти 2002. године, поводом 25 година од смрти Милоша Црњанског, одржан мали научни скуп, истовремено је – у изложбеним просторијама тамошњег Института за књижевност, које су читавом стакленом страном биле окренуте улици, па су деловале као покретни излог за ужурбане пролазнике – постављена изложба пишчевих фотографија и књига. Овај камерни и ненаметљиви скуп није ипак остао неуочен. Представници хрватске дипломатије, дошавши пре мале свечаности поводом отварања изложбе, упитали су мађарске организаторе: „Зашто организујете скуп и изложбу о Црњанском, кад ми имамо бољег писца – Крлежу?“ Они нису понудили да се направи изложба о хрватском писцу, него су тежили да обезвреде изложбу о Црњанском. Такав распоред потеза открива да циљ хрватске културне политике никада није пуко представљање одабраних вредности хрватске културе, него и промишљен одабир акција које су усмерене на постизање пожељне представе о српској култури. Као да је нешто у појави Црњанског на месту репрезентанта српске културе ометало сасвим одређену и задату слику српске културе која има своје место у настојањима хрватске културне политике.

ДУХОВНЕ СТРУНЕ БЕОГРАДА Прекор упућен у Будимпешти никада се не би могао поновити у Београду: његове духовне струне тако су нашпановане да се зна коме заувек припада гурање у страну, а коме посмртне почасти. Отуд би било лакомислено претпоставити да читав низ програмских акција окупљених око Крлежиног имена, акција бучних, медијски привилегованих и агресивно промотивних, којима смо изложени из дана у дан, из месеца у месец, из 2011. у 2012. годину, од позоришних до радио-представа, од дискусионих трибина до фестивалских саветовања, припада „малој крлежофилској секцији из Загреба и Београда“. То је написано у предговору Крлежиних „Маргиналија“, књизи која доноси „1000 изабраних коментара у текстовима за енциклопедије ЈЛЗ“ и која се појавила у издању „Службеног гласника“ 2011. године: као пролегомена за цветање хиљаду крлежијанских цветова у 2012. години. Нема ничег неистинитијег од такве тврдње. Ако погледамо носиоце ових активности – Лексикографски завод „Мирослав Крлежа“ из Загреба, „Службени гласник“ из Београда, „Културни центар Београда“ – осведочавамо се да није реч ни о каквим алтернативним групама са приватним новчаним средствима, него су то буџетски издржаване институције које оличавају главну културну позорницу. Свака од њихових акција – и у финансијском и у медијском погледу – бива омогућена и унапређивана српском културном политиком. Има ту и нехотичне симболике: Крлежа нам поново долази у корак са влашћу.
У начину на који долази, у нагласцима и акордима који прате његову посмртну посету, као посету неке изненадно сусретнуте сабласти, можемо – као и у његовим негдашњим походима – понешто сазнати о садржајима и адресама крај којих неизоставно пролази правац српске културне политике. Појава Крлежиних „Маргиналија“ – у тој ствари – од пресудног је значаја. Као претходница фестивала једног писца у Београду, одржаног од 10. маја до 10. јуна 2012. године у Београду, „Маргиналије“ нам оцртавају дубинске структуре које би требало да буду – под наизглед неутралним и уметничким изборима – обновљене у постјугословенској ситуацији као ситуацији настајуће „југосфере“. Када се као медијски разглашени вид упризорења Крлеже појави стрип, онда ово наводно приближавање пишчеве фигуре модерним очекивањима публике, ношено карактеристичним упрошћавањима, није само угађање духу времена, оличеном у инфантилизацији јавне свести. Оно је, истовремено, и уклањање сваке озбиљне свести о аутентичним идеолошким садржајима који постоје у Крлежиним уметничким делима, као и – што је од посебне важности – у његовим политичким есејима и енциклопедијским редактурама, у којима су постајали део званичне идеологије титоистичког југословенства. Крлежине „Маргиналије“ се појављују – на тихи начин који рачуна на дуготрајни учинак – као идеолошка подлога једног могућег кретања у будућности. Стриповани Крлежа, пак, оличава особену технику испражњавања прошлости од њеног аутентичног садржаја, као и технику циљаног претварања прошлости у забавни – уместо критичкој свести подвргнути – садржај.
Основна сврха свих употребљених средстава усмерена је на неутралисање сваког критичког одзива. Јер, каквог смисла може бити у критичком освртању на нешто што је забавно и опуштајуће, као пена за купање у кади? Како бити озбиљан у односу на нешто што оглашава своју потпуну равнодушност према свакој озбиљности? А потом долази наредни корак у стратегији неутрализације: каквог смисла има критички осврт на привилеговање једног естетско-уметничког искуства у узастопним и учесталим позоришним и радио- представама? Зар такав критички осврт није унапред онемогућен и осуђен на подсмех? Само кроз унапред одобрени подсмех бива, наиме, могуће да се чињенице политике – привилеговање, узастопност и учесталост – претворе у теорију завере: како можемо сумњичити једно естетско-уметничко искуство? Али, привилеговање као укинути спонтанитет сведочи о томе да је естетско-уметничко искуство призвано пред наше очи из политичких, а не естетских разлога.
Ако нас је стрип разгалио, ако су нас позоришне и радио представе естетизовале и деполитизовале, онда нам се и Крлежине „Маргиналије“ појављују у вишестраној стратегији неутрализације. Саме „Маргиналије“ – као скуп Крлежиних коментара насталих поводом лексикографске грађе – свакако да уозбиљују помало лакрдијашки облик Крлежина поновна дошашћа у наше трансдринске и дилувијалне пределе. „Маргиналије“ нас, наиме, враћају идеолошко-политичкој и делотворној мисли највећег хрватског писца, чији су бројни томови посвећени културнополитичким темама. „Маргиналије“ нам, штавише, показују како је очврснуо енциклопедијски поглед титоизма и како се појављује – акцијом српских културних власти и државне политике – као измаштани пројекат наше културне будућности. Јер, Крлежа – као и раније – долази у корак са влашћу.

КРЛЕЖИНО ПРАВО НА ЦЕНЗУРУ Шта нам откривају Крлежина упутства из времена када је стварана „Енциклопедија Југославије“? Незадовољан текстом о Црњанском, Крлежа на овај начин тражи да се тај текст скрати: „скратити га за половину, а то ће најбоље учинити, мислим, Ујевић, ако га весели“. Када Крлежа упућује Мату Ујевића да – „ако га весели“ – скрати одредницу о Црњанском, онда право питање гласи: какво је то упутство за једну научну одредницу? Ако Крлежино право на енциклопедијску цензуру проистиче из његових предратних веза са Комунистичком партијом Југославије, ако је он – упркос предратном сукобу на левици – партијски повереник у екциклопедијским пословима, да ли је то неутрално сазнање у односу на историјско порекло његовог схватања српско-хрватских односа? Јер, још је Винавер 1924. године написао да Крлежа очитује франковлук преобучен у марксизам. Јеврејин, космополита, полиглота, модерниста, сведок руске револуције, Винавер је „приликом свог боравка у Русији“ приметио врло чудновату чињеницу: „Они Хрвати који су били најзагриженији франковци, који су, услед погрешног васпитања, мрзели Србе као кугу, чим је букнуо бољшевизам, пресалдумили су се из реакционара у комунисте. Њихов комунизам био је само и једино мржња на Србе.“ Не само да је та појава била општа, јер је таквих Хрвата било много, већ је она у својим мутним дубинама образовала једну кобну и моћну струју мишљења, којој припада и Крлежа. Јер, „све оно због чега социјалисти оптужују буржоазију, буржоаски систем, све то г. Крлежа истиче као специјалитет Београда. У томе би било франковство г. Крлеже.“ Премештање идеолошких нагласака у комунистичкој пропаганди, које ће се одигравати у складу са потребама Коминтерне, током тридесетих година двадесетог века, премештање које оптужницу сужава са српског народа на великосрпску буржоазију, представља само мимикријски и тактички уступак околностима. Тај уступак је, наиме, оставио нетакнутим језгро из којег је – и после Другог светског рата – извирало титоистичко мишљење: идеју о српској кривици.
Није се бојно поприште ни развидело од барутног праха, нису сви противници режима били похапшени, још је трајао лов на ову зверад што се крила по планинским катунима, када је Крлежа – у 1947. години – написао елаборат о српско-хрватским односима као основном питању југословенства и предао га Титу. Тај елаборат – сведочи Јосип Видмар 1986. године – „потпуно стоји на хрватском стајалишту“. Он је у дубинском складу са Крлежином укупном културнополитичком оптиком, делотворном у његовим бројним есејистичким, политичким и енциклопедијским списима, у којима је водећа идеја: „југословенство под руководством Хрвата“. Јер – поентира Видмар – „Крлежа је ипак био чврст Хрват, у сваком погледу“. Зар не делује упечатљиво ово подударање Винаверовог мишљења – из 1924. године – са Видмаровим оценама из 1986. године? Зар се у овим увидима, који склапају лук једне дуготрајне спиритуално-литерарне каријере тако што повезују њене почетке са њеним исходима, не препознаје њен најдуготрајнији и олујама времена најотпорнији идентитет? Зар је могуће да су ова два толико у свему различита човека грешила у истоветној процени Крлеже? Зар нам њихова посвемошња различитост не сведочи о подударању њихових речи као о поузданом јемцу истине?
То је био дух који је прожео и надахњивао „Енциклопедију Југославије“. Tакво је и лично искуство оних који су непосредно сарађивали са Крлежом, будући да су неки – попут Васе Чубриловића – запазили да је „Мирослав Крлежа, као организатор тога посла, уносио… много личног, свога, што није увек добро за ту врсту послова“. Лични моменат, као скуп наслеђених и усвојених схватања, као плод задатих културних ресантимана и свесних и неосвешћених предилекција, био је – дакле – важан чинилац у заснивању енциклопедијске арбитраже. Њему треба придодати и политички моменат о којем непоткупљиво сведоче Крлежине „Маргиналије“. Бројне архивске белешке које је Крлежа исписивао на маргинама појединих лексикографских одредница намењених „Енциклопедији Југославије“, писане препознатљивом пишчевом дикцијом, у више доступних примерака, имале су обавезујући карактер упутства. Тако можемо опазити особен паралелизам између једног индивидуалног гледања на ствари и официјелног приказивања сложене друштвене и културне стварности. Крлежине „Маргиналије“ представљају упечатљив спој индивидуалног и официјелног у идеологији титоистичког југословенства. Није, дакле, реч о ексцентричности појединца, већ о сили која се утискује у културне и друштвене садржаје времена. Рашчлањавање Крлежиних бележака не раскрива нам само природу енциклопедијског разумевања стварности у дугим деценијама титоизма. Оно нам не дочарава само знатан Крлежин удео у обликовању званичне идеологије, што постаје посебно битно ако се узме у обзир порекло пишчевих ставова, јер они постају делотворни моменат једне идеологије. Оно је – с обзиром на прилике и околности у којима се појављују Крлежине „Маргиналије“ у 2011. години у нас – битно и за откривање актуелно надолазеће културне политике у нас.

МАРКСИСТИЧКА, ЛЕЊИНИСТИЧКА, ТИТОИСТИЧКА Какво је, отуд, питање које је – поводом Мате Ујевића – постављено у 2009. години: „зар би легија пописивача и књижничара из Србије сурађивала с ‚усташким уредником‘ у изради библиографије периодике, два милијуна листића који се чувају у Загребу“? Оно је хотимично демагошко и карактеристично реторско. Јер, у њему се тежи свесном прикривању истинског одговора на питање: одакле долазе Крлежина права у „Енциклопедији Југославије“? Из одлуке Комунистичке партије Југославије да он води „Енциклопедију Југославије“. Из одлуке да то буде државни пројекат. Јер – како сведочи Васо Чубриловић – Крлежа је „у своме послу био повезан са политичким руководством земље, јер је од њега добијао одобрење и средства за рад.“ Тако се – а не пуком слободном вољом – стекло толико српских библиографских сарадника у „Енциклопедији Југославије“: није се сарађивало само зато што се хтело него и зато што се морало, као што су све републике – а не само Хрватска – морале да финансирају Лексикографски завод у Загребу, чак и на самом крају титоистичке Југославије. А зашто су сви све то морали? Нехотично је то објаснио Енес Ченгић: „У ушима ми зуји ријеч – титоизам. Њу је, колико се сјећам, први Крлежа јавно изговорио, можда је још нетко о томе размишљао, али Крлежа је прије неколико година рекао, образлажући програм нове Енциклопедије Југославије: ‚Наша нова Енциклопедија мора бити марксистичка, лењинистичка и титоистичка.‘ Титоизам као појам.“ Ова програматска одредница једног времена одсликава Крлежино поимање општих ствари, у односу на које би човек требало да се – вели он – „постави титоистички“ и створи „концепцију титоистичке базе“. Али, она одсликава и Крлежина сасвим интимна самопрепознавања, у којима он себе види као „писца титоистичке логике“. Титоизам се, дакле, појављује као исходишна структура за међузависност личног и политичког, индивидуалног и официјелног у Крлежиним „Маргиналијама“. Отуд је колико комичан, толико и доследан сваки покушај који настоји да нас убеди како ондашњи енциклопедијски арбитри нису то постали по милости диктатуре, него по надахнућу научног провиђења.
Шта нам говори Крлежина лексикографска препорука „да се овакви свеобухватни, синтетички, романтичарски појмови као што је овај о ‚Јужној Србији‘ по могућности бришу из нашег репертоара, јер изазивају неуралгичне отпоре у оквиру нашег федеративног уставног стања“? Сазнајемо, дакле, да је привилеговано становиште „Енциклопедије Југославије“ саображено државној политици титоистичке Југославије. Саме Крлежине интервенције настају у духу државно-партијске идеологије, па су вођене циљаним изједначавањем српског и бугарског присуства у Македонији. То показује употреба речи „окупација“, пошто Крлежа каже да постоји „период србијанске окупације, која се из србијанске перспективе зове ‚‘ослобођењем Јужне Србије (1912–1915)‘“, да постоји „прва бугарска окупација, коју Бугари зову ‚‘бугарским ослобођењем (1915–1918)‘“, да постоји „друга србијанска окупација, која се и овдје обрађује у оквиру нашег приказа као једино важна (1918–1941)“ и да постоји „друга бугарска окупација 1941–1944“.
Изједначавањем бугарског и српског присуства у Македонији, у складу са сопственим схватањем по којем је већ „рат 1912. био у ствари колонијални рат“, Крлежа доследно поништава разлику између антантско-савезничког и централно-немачког војнополитичког савеза. Отуд нестаје – у карактеристичном комунистичком амалгаму – сваког српског учешћа на победничкој страни у Првом светском рату. Потом се – у складу са учењем Коминтерне – циљано обликује енциклопедијска свест о српској кривици у првој југословенској држави, пошто је као „једино важан“ одређен период који се назива „друга србијанска окупација“. То је у најдубљој сагласности са Крлежиним уверењем „да је 1918. година Хрватској и осталим крајевима који су се ујединили са Србијом нанијела велику неправду“. Сам израз „србијанска окупација“ био је карактеристичан за Крлежино поимање ствари, јер он помиње „окупацију несрпских покрајина по српским четама“.
Крлежино становиште у „Енциклопедији Југославије“ осмишљено је, дакле, као идеолошко-комунистичко становиште. Као такво, понекад бива протегнуто и на неутралне личне судбине, попут судбине Наталије Бошковић. Крлежа пише: „Без обзира на напомену Роксину ‚прва и најбоља српска балерина – нема политичких грехова‘, нећемо је уврстити! Врангеловка, остала у емиграцији, дјелује у иностранству. Њена прецизна техника и префињена осјећајност, њежан лиризам и мека гипкост итд. неће нас сломити у тој одлуци да се брише.“ Ниједан информативни критеријум не налаже енциклопедијско изостављање ове уметнице, као што нема никаквих њених колаборационистичких поступака који би мотивисали енциклопедијски чин одстрањивања, али делотворан је Крлежин идеолошко-комунистички критеријум. Јер, то је привилеговано становиште „Енциклопедије Југославије“.

СУКОБИ СА САМОСВЕСНИМ АРБИТРОМ Сам Крлежа је имао јасну свест о својој арбитрарној улози, па је некада доносио одлуке позивајући се на њу: „с обзиром на арбитражу коју имам да извршим“. Као арбитар, пак, Крлежа није подлегао никаквој процени. Остало је нејасно из које је перспективе Крлежа могао доводити у питање и стављати под наводнике стручност вишеструко потврђених научника, као што су Ђурђе Бошковић или Дејан Медаковић. Како он сам – својим образовањем и упућеношћу – није био одговарајућа адреса за оповргавање њихове стручности, онда у темељу његовог оспоравања можемо пронаћи само арбитражни дух „Енциклопедије Југославије“. Како то није стручна него идеолошка адреса, онда из ње проистиче вредност Крлежиних оповргавања.
Да је њихова произвољност и неутемељеност била релативно брзо уочена, сведоче његови бројни сукоби са београдском редакцијом „Енциклопедије Југославије“. Да је постојао отпор према овако устројеној оптици „Енциклопедије Југославије“, показује Крлежина белешка о постојању „читавог низа инвектива да је ЦР пристрасна на штету својих српских сарадника“. Како овај отпор има своје конкретне видове, онда су од значаја Крлежине интервенције које одсликавају природу његове идеолошке арбитраже. Када је реч о Арсенију III Чарнојевићу или Исаији Ђаковићу, Крлежа готово да не дозвољава никакву свест о прозелитској политици Католичке цркве у Хабзбуршкој монархији, о активностима на унијаћењу православних маса које су избегле од турског мача. Он све такве чињенице своди на „инвективе противу католичкога клера“.
Потом их обеснажује применом идеолошке перспективе, пошто су сва таква сазнања „хисторијски – идеалистичка“. Јер, „антагонизам спрам емигрантске масе која се спасава на аустријски терен у XVIII ст. мотивиран је искључиво феудално-класним односима“. Карактеристичан је моменат у којем енциклопедијска арбитража посеже за идеолошком легитимацијом. Међузависност друштвеног и верског прогањања Срба после Велике сеобе, као прогањања у којем је верски чинилац ишао за својим сасвим посебним циљевима, Крлежа поништава идеолошки привилегованим класним образложењима. Јер, он међузависност елемената друштвене динамике потискује у дубоку сенку, готово до ништења, тврдећи како су класни односи искључиво управљали прозелитском католичком акцијом против српског народа у Хабзбуршкој монархији.
Како се могла оспорити оваква арбитража – у којој су ишчилели реални историјски садржаји: подаци, документи, сведочанства – а да се не доведе у питање сам основ привилеговане доктрине о класној телеологији друштвених односа? Крлежа је, дакле, једну привилеговану партијску и идеолошку схему, која је имала реални учинак у објашњавању историјских прилика, неосновано претворио у јединоспасавајуће објашњење, да би идеолошки готово преиначио историјске облике католичког прозелитизма. Остао је завршни корак: у часу када ову једнообразност – путем „Енциклопедије Југославије“ – усвојимо, она поприма својства самопорицања.
Да би утро пут енциклопедијском усвајању, Крлежа је често склон да идеолошки сумњичи београдску редакцију: „Постоји трајна тенденца, а нарочито у оквиру Београдске редакције, то јест у оквиру неких њених сарадника, а нарочито оних који егзистирају у сјени патријаршије или Српске академије наука, да се ствари свеудиљ даље једнако тврдоглаво и постојано компликују, упркос директивама Централне редакције, и тако се губе нерви и вријеме на тај дриблинг који показује несумњиво трајну политичку негативну тенденцију појединих београдских сарадника да ствари ометају.“ Ова идеолошка оцена, са прецизним именовањем места и људи, са политички негативним предзнаком, одсликава дух арбитраже која је – премда произвољна и непотврђена – неминовно неоспорива. Она, штавише, има сасвим прецизну делотворност, пошто су – по речима Роксанде Његуш – „уредници и сарадници подносили… редом оставке редакцији ‚Југославике‘ за Србију (Перовић, Чубриловић, Св. Радојчић и др), незадовољни поступцима Централне редакције“. Није логично претпоставити да су толико различити људи могли неоправдано бити незадовољни Крлежином арбитражом. Није безначајно да је Крлежа имао свест о томе да њихове оставке доводе до смањивања вредности добијених текстова: „Све ужи и све бескрвнији круг београдских сарадника, претвара се полагано у праву напаст.“ Није занемарљиво сазнање о томе да је Крлежа, упркос јасној свести о смањивању вредности текстова у „Енциклопедији Југославије“, наставио да ради у смеру који је подстицао повлачење београдских сарадника: интереси којима је био вођен претезали су над сазнањем о смањивању вредности прилога које доноси „Енциклопедија Југославије“.
Сличан поступак је примењен приликом арбитражне корекције лексикографског текста – Васе Чубриловића – у којем је реч о поступцима Католичке цркве приликом анексије Босне и Херцеговине. Крлежа предлаже да се том тексту дода још један текст који би требало да буде „хисторијски, материјалистички егзактна, дакле истинита формула са познавањем материје, која се проматра из социјалистичке перспективе“. Тако се идеолошки критеријум – социјалистичка перспектива – појављује као нешто што би требало да неутралише историјска сведочанства о католичкој акцији приликом анексионе кризе. Али, није овде реч само о појединачном неслагању са Васом Чубриловићем, јер сáмо неслагање подразумева стављање у дејство наизглед невидљивог залеђа. Чини га идеолошка оцена да „Чубриловић полази са претпоставке да је Босна српска земља“. У којем правцу води таква идеолошка оцена? Она циља на именовање концепције Илије Гарашанина „које за Чубриловића представљају dictus generalis српске респективе србијанске политике“.
Колико елемената има овај културнополитички лук? Он подразумева три степена општости: појединачни пример, укупни профил аутора, целина традиције из које се он оглашава. Почетни моменат представља неутрализација католичке акције у време анексионе кризе. Она се одвија призивањем социјалистичке перспективе у разумевању појава и ствари. Посредни моменат обухвата Крлежин прелазак на неутралисање Чубриловићевог укупног мишљења о Босни. Завршни моменат подразумева да сви претходни моменти буду сагледани као знакови негативне усмерености магистралне српске политичке традиције. Није, дакле, именовање католичке акције у време анексионе кризе било једно историјско сазнање о појединачном догађају, који има своје учеснике и сведоке, него је оно – у социјалистичкој перспективи „Енциклопедије Југославије“ – прерасло у симптом целокупне српске политичке традиције. То је закономеран пут Крлежиног уписивања негативног предзнака у српску историјску и културну традицију.

Наставиће се

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *