Октобарац као излог ништавила

Пише Дејан Ђорић

У пропалој згради београдског „Геозавода“ у Карађорђевој улици одржава се до 4. новембра до сада најгори „Октобарски салон“, јединствен и по томе што први пут на улазу ничим није обележено да је ту изложба

Писац Владимир Арсенијевић ни не зна колико је у праву када текст у пратећој публикацији овогодишњег „Октобарског салона“ насловљава „Терор у лавиринту Геозавода“. У пропалој згради београдског „Геозавода“ у Карађорђевој улици одржава се до 4. новембра до сада најгори „Октобарски салон“, јединствен и по томе што први пут на улазу ничим није обележено да је ту изложба.

НЕМОГУЋ ЗАДАТАК Кустоси Салона Бранислав Димитријевић и Финац Мика Ханула покушали су да реше немогућ задатак, унапред осуђен на пропаст, да од ничег направе нешто. Поставка Салона испуњена је старим столицама, неупотребљивим предметима, расходованим намештајем, старим архивама, формуларима, боцама за воду, распакованим материјалом, расутим предметима, случајним фотографијама, старим апаратима за гашење пожара, надуваним балонима, наслаганим вратима, руком преписаним страницама „Политике“ и „Политике експрес“, фотографијама огризака и златних извађених зуба, старим неонкама, гумама, жицама, орманима и аматерским радовима. У питању је ad hoc „уметност“, нађена на лицу места или расуло, опште ђубриште, збрка, хаос, смушеност, вашар отпадака, још једно луциферско понижење српске уметности. Леонид Шејка је први писао и практиковао искуство уметности као ђубришта, метафоре и остварења, али његова архива, складиште и ликовна археологија којом се многи данас баве били су само могућности уметничког искуства на путу самоостварења, доња стаза којом се морало проћи на путу ка Замку. Од Шејкине аналитичности и духовности на Салону расула ништа није остало, визуелном опису беде и безумља, историји бешчашћа, батргању по прашини, антиуметности и унижењу српске ликовне сцене могу да допринесу посетиоци доносећи на поставку исто тако смеће и да претворе изложбу у депонију, што се нимало не би приметило, нити изменило карактер ове шараде. Укинута је разлика између уметника, посетиоца и ђубретара, уметност није сведена чак ни на досетку, изложено је ништавило. Младен Стилиновић, један од познатијих међу анонимусима излагачима, на зиду је исписао „Елитно сиромаштво“ и то би била добра одредница Салона да има ичег елитног на њему. Ако је било шта занимљиво и доследно на овој неуспелој изложби, онда је то излагање саме зграде и њој одговарајуће уметности, мада се и то може схватити као ругање некада прелепом здању, једном од најуспелијих у српској архитектури. У раскошну необарокну грађевину уселио се јед и јад, па се више не питамо зашто је то уметност, већ докле ће Салон смрдети? Раскошно здање „Геозавода“ у Карађорђевој улици саграђено је између 1905. и 1907. године као једно од најмонументалнијих и премда потпуно запостављено и офуцано изазива неупоредиво снажнији уметнички утисак од било којег рада на Салону.

[restrictedarea] ОПРОБАНА РЕЦЕПТУРА У промо материјалу Салона говори се о Београду као о „земљи снова“, међутим, представљени радови не говоре о Београду, то није Београд, већ пројекција прљавштине која се непрекидно подмеће Србији. Балкан је подсвест, али и савест Европе, регион у којем она пере свој прљав веш, смешта нуклеарни и уметнички отпад. У том смислу садашњи Салон по опробаној рецептури наших историчара и критичара модерне уметности не сме ништа ново у односу на Запад да представи, у питању је естетика тзв. ђубришне уметности (junk art), актуелна још шездесетих година прошлог века. Овдашњи кустоси имају самртни страх од изласка Србије на светску сцену као ликовно самосвојне, али водећи европски стручњаци управо то од нас очекују. Акиле Бонито Олива је прошавши овакве суморне галеријске поставке приметио да немамо ничег свог и оригиналног, код нас се могу видети само испразне трећеразредне копије нечег одавно потврђеног. Последњи велики изласци Италије и Немачке на светску уметничку сцену у виду трансавангарде и неоекспресионизма били су дубоко национално укорењени. Домаћи кустоси се не плаше и не беже само од националног као ђаво од крста, већ као неспособни да било шта предузму и представе папагајски јадно и ступидно понављају већ виђено и анализирано. Њихово деловање није авангардно него ретроградно, не само да ништа није остало од духовности већ ни од материјалности. Овакве изложбе су опис њиховог ојађеног унутрашњег стања или потпуне неспособности, паралисаности, које пројектују на уметнике склоне зомбификацији и манипулацији. Не може се отети утиску да је већина уметника на Салону трећеразредна, особе које држе до себе на овако самопонижење не би пристале. У праву су разни пророци краја уметности, она јесте стигла до краја, али као експериментална, а не традиционална активност. Ту тврдњу најбоље доказује једина слика на Салону – „Тамна шума“ Биљане Ђурђевић. Полиптих са класичном поставком и иконографијом Адама и Еве никако није смео да буде изложен. То дело нема никакве везе са осталим и његово представљање је концепцијски промашај. Изванредна слика између осталог указује колико је штафелајно сликарство живо и здраво, и колико је изнад јадних батргања по прљавштини предметне уметности. Стваралаштво са оваквих визуелних смотри бледа је сенка некадашње објектне уметности, рада са предметима, и као да служи поништавању личности уметника и публике. Осим духовитог и актуелног фила „Летеће веверице“ Ансија Каситонија из 2005. године, скоро све на овој смотри тоне у безнађе, у мочвару антиуметности, посетилац је срећан када са ње изађе напоље, на ваздух и слободу. Досадна, сенилна, безвредна и бездушна нова уметничка пракса стигла је до краја, присуствујемо агонији једне велике илузије, наде да се могу уништити слика и скулптура, да се концептуалом може наудити фигурацији. У оваквим депресивним, трагичним, дистопијским и постисторијским прегледима сцене, није остављено чак ни актуелно еколошко поверење у будућност. Данашња „зелена архитектура“ је развила неупоредиво моћнија практична средства обнове, архитектура кровних вртова и облакодера преображених у шуме једина је авангарда која се недавно појавила и која за разлику од многих претходних нема негативан предзнак. Савремена уметност има суицидне тежње, слави смрт, поремећај и распад личности, лудило дадаизма превладало је над осталим видовима креативности. У најновију уметничку праксу уграђен је код самоунижења, а једина њена нада је свежа крв у виду новца, једини стваралачки моменат је претварање ђубрета у злато, кустоске енергије у финансијску. Барт Вите, директор „Експодијума“, кустоског партнера Салона, зато у промо материјалу наводи и број свог банкарског рачуна.

ТРОФЕЈ КУСТОСА? Да ли је зграда „Геозавода“ трофеј кустоса Салона? Није ли оваква изложба лице и наличје друштва у које би и овдашње требало да се претвори? На Западу наручени и плаћени пројекти требало би коначно да униште српску духовност и историјску свест као последње бране тајкунизацији и криминализацији, да обогаље и понизе јавност. Земљи која је недавно изашла из три крвава грађанска рата још је само потребно овакво самопонижење да би што ефикасније била купљена. Нема лицемерније друштвене активности него када екипа око Музеја савремене уметности у Београду критикује неолиберализам, сцена је привидно толико слободна да се укорити могу финансијери и налогодавци. Шта је природно и нормално донела постмодерна, последња фаза културног империјализма, каквом друштвеном здрављу могу да допринесу „Битеф“ и „Октобарски салон“? У једном пропалом здању одржано је опело српској уметности, штампани су о трошку пореских обвезника некролози у виду пратећих публикација, Србија се не сме бацити на колена, она мора нестати јер други желе да се населе на ову богату земљу. Ту је и обавезни Раша Тодосијевић, сива еминенција укопа уметности, од државе овлашћен да благоглагоља на парастосу. Ниједна службена ликовна смотра не може да прође без његовог метанисања, а када је излагао кукасте крстове по Европи поједини сликари су се упитали шта ће од брадатог и косматог Раше помислити у свету, осим ево још једног четника који је дошао да шири фашизам. Какву слику шаљемо у свет с оваквим поставкама јада и беде? Западњацима се свиђа овакав салон, долазе овде као у егзотичне крајеве, као на сафари, спектакл одсецања глава или лов на лавове, а после се враћају у удобност својих вила са ђакузијем. На полеђини једне од разгледница које се бесплатно деле на изложби један од англосаксонских мамлаза жали се да у целом Београду није могао да нађе јефтину курву. Градом шетају величанствене девојке, али са губитницима, не обраћајући пажњу на његово сјајно италијанско одело, златни сат и енглески језик. Каже да све одреда мисле „моја је од злата“, нема финансијски оријентисаних креатура, не може се сексуално уживати као у источној Европи, на Филипинима, Тајланду или у Кенији. Кустоси Салона не само да отворено показују у шта би Србија требало да се претвори (а на изложби има и штампаног материјала са усраним стражњицама), већ рекламирају и сајт интернационалног секс водича. А што да не, када се Салон одавно претворио у салун, недостају само пљуваонице, писоари и пепељаре, а има и много згодних младих сиромашних уметница. Секс је једино што још може можда да привуче публику огуглалу од ружноће, све је ионако већ попљувано и исмејано. Шта би на овакве критичарске активности рекли стари организатори Салона?

Дубравка Стојановић, доцент на Одељењу за историју београдског Филозофског факултета у пратећој публикацији тврди да су Срби народ који је пропустио двадесети век и да им „стварно нешто фали“. Недостајао им је само прошли век, па да буду заувек срећни у царству демократије и у глобалистичком рају, али и још нешто. Судећи по Салону то су секс, ђубре и призивање мртвих. Да, добро сте прочитали. Јука Коркеила из Финске дошао је у Београд да призива мртве. „Како стоје ствари, у читавом Београду нема ниједног спиритистичког синдиката, нити медијума који ради легално, што је за мене било прилично изненађење. Све смо преврнули и завирили у сваки ћорсокак како бисмо нашли одговарајућег комуникатора“, каже некромант, откривајући да кустоси Салона арче државни новац на идеје болесника.
Иза тог мрака, ужаса и глупости, дна на које се Салон спустио је права Србија, ведра, насмејана и лепа. Београд је нешто друго од оваквог црњака, што се види одмах кад се изађе из сабласног здања у којем је Гестапо мучио људе, Београђанке нису Филипинке, а дух места који странци не виде или не желе да виде је у сасвим другачијем коду. Београд је жив, радознао и критичан, али појединци би да га претворе у депонију. Њима је систем дао за право да понижавају публику, између комесара из 1945. и 2005. нема много разлике, некада су се звали Ото Бихаљи-Мерин, а данас Бранислав Димитријевић. Питамо се коме је у интересу да овдашњу стварност представи као јадну и бедну? Одговор је: ономе коме веома добро иде, ко не осећа проблеме уметника и крајње је повлашћен за разлику од креативаца који једва састављају крај с крајем. Бранислав Димитријевић, кустос Музеја савремене уметности у Београду увек је награђен за своја иживљавања и једино му се мора признати истрајност у србофобији, ружењу и рушењу српске ликовне сцене. Као и када је на „Венецијанско бијенале“ послао ћебад од људске косе, тако ни сада није могао бити циничнији. Сметлиште као уметност и њено свођење на просјачки ниво назвао је на енглеском „Гуд лајф“ или „Добар живот“. Мора му се одати признање да се одлично зеза са јавношћу, изневеравајући доследно сва очекивања публике. Остаје само отворено питање докле ћемо то трпети?

[/restrictedarea]