Ој, давори, ти, косово равно

Пише ДРАГАН ХАМОВИЋ

Поводом стогодишњице ослобођења Старе Србије у Првом балканском рату, „Православна реч“ из Новог Сада објавила је допуњено, ликовним прилозима богато опремљено издање антологије српских јуначких песама коју је приредио и опремио антологијским предговором песник Рајко Петров Ного

За сваку антологију више значи име и статус састављача неголи њен предмет и обухват предмета. Антологије Богдана Поповића или Зорана Мишића привлаче пажњу најпре тиме што су их саставили водећи теоријски, односно критички арбитри свог доба, те представљају демонстрацију њихових мерила и погледа, као што се антологије Миодрага Павловића (целокупног српског песништва и лирске народне поезије), преводне антологије Ивана В. Лалића, или зборници Васка Попе (народ­них умотворина, песничких сновиђења, песничког хумора и средњовековне поетске оставине) – природно постављају у наш читалачки видокруг као део њиховог опуса.
Рајко Петров Ного саставља антологију јуначких народних песама о двестoгоди­шњици рођења Вука Стефановића Караџића (1987), чије је класично издање народне поезије, епске нарочито, у основи такође антологијског карактера, а у сусрет шестoвековној годишњици заветног непрестаног боја – чија је прослава, убрзо уграђена у колективну оптужницу српског народа на кафкијанском процесу што и даље траје. Тадашњи историјски удес је наместио, с краја осамдесетих година погубног века, још један, изванкњижевни контекст у којем је снажно одјекивао стих постављен у наслов Ноговог строгог избора из провејане усмене баштине. „Ој, давори, ти, Косово равно.“ Уздах „Шта си данас дочекало тужно / после нашег кнеза чести­тога“ из песме „Марко Краљевић укида свадбарину“ умножавао се, у сумрак Титове епохе привида, из уста многих Срба са разних страна, особито са Косова и Метохије, обесправљених и заточе­них (без признатог заточења) у отуђеној земљи лажног мултинационалног раја, на почетку поновног трагичког заплета једне дуге, мучне и крваве историје.

[restrictedarea] С друге стране, Рајко Ного, и мимо актуелних конотација, одуживао се сво­јој утемељеној традицијској подлози. Песник одсечног, бунтовног почетка, развија у зрелости опсежну митско-историјску визију. Одмеравао је додељено му раздобље, и себе у њему, етичким мерама што су универзални, непомерљиви темељ српске десетерачке повеснице, и одатле узајмљивао и упошљавао изражајна средства, поједине јарке мотиве и маркантне изразе. У времену кад је вуковска класика била свесно скрајнута међу песничком главнином, Ного је важећој комотној замућености и безличности противставио реску и слојевиту јасноћу епског наслеђа, чији обрасци, за неповршне и морално несрозане памети, још како вреде, и сада и увек.
Јубилеји, лични као и народни, припадају домену ритуала културе сећања. Те ритуале нико није измислио, они постоје откад и заједница људи повезаних заједничком прошлошћу, јер ту заједницу изнова потврђују. При томе важи нарочита селекција меморисаног садржаја, не само према значењу догађаја, него већма према актуелним приликама и тежњама. Смемо ли данас указати, или је такво подсећање однекуд непожељно, на чињеницу да обновљено издање Ногове јуначке антологије – сада и допуњено песмама „Јетрвица адамско колено“ и „Бановић Секула и Јован Косовац“ – излази тачно на стогодиш­њицу победоносног повратка српске војске на Косово и у Стару Србију? У претходници, међу српским комитама, био је и песник Милан Ракић, дојучерашњи конзул у Приштини, што је, на објаву рата, добровољно обукао униформу. Српски официр, пред стројем ослободилаца места Лазаревог боја (не знајући да је у строју и Ракић) свечано декламује „На Гази-Местану“. Одзвањали су, на Косову пољу, пре тачно стотину година, моћни дванаестерци песме чији је исказ њен песник, и као конзул и као добровољац, делатно посведо­чио, а неслућену почаст тада је примио и у име вишевековног косовског круга српске поезије.
А данас, столеће потом, на истом месту, свакако је прикладнији наведени уздах наше епске перјанице: „Ој, давори, ти, Косово равно, / шта си данас дочекало тужно.“ Али, кад смо већ код песничких цитата, придодајмо и један нашег антологи­чара, исказ парадоксалног, надрационалног оптимизма, проистеклог из нашег исто­ријског „позитивног нихилизма“ о којем је, поводом Његоша и његове лозинке „Нека буде што бити не може!“, писао Андрић. „Није све пропало кад пропало све је“, поентира Ного једну познату своју лирску даворију. Отуда је и ово издање, визуелно богато поткрепљено из фонда наше ликовне баштине (чији је дизајнер опробани Александар Прибићевић), израз отпора стратешком распамћивању по прећутном империјалном диктату, ништилачкој култури заборава и самозаборава.

[/restrictedarea]