Нова Баћкина победа

Зa „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Међу лидерима белоруске опозиције много је оних који се залажу за раскидање савезништва са Русијом, напуштање евроазијских интеграција које предводи Москва и заокрет ка Пољској и Литванији. Бојкот избора, на који је оваква опозиција позивала, није успео

Свако ко је у недељу, 23. септембра, макар пет минута одгледао информативну емисију неке од западних телевизија или ако је бацио поглед на главне вести страних интернет станица и новина, могао је да закључи да се Белорусија налази у великом превирању. Зајапурени новинари нису штедели грло објашњавајући како парламентарни избори у овој земљи протичу у знаку, ни мање, ни више, него – бојкота опозиције. Па се, за оне које верују у реч западних медија, стекао утисак да је ситуација у Минску и осталим градовима Белорусије на ивици револуције и да белоруски народ само чека миг опозиционих лидера, па да похрли на улице и збаци власт председника Александра Лукашенка. Међутим, изузимајући виртуелну реалност коју су поменути медији креирали, била је то сасвим обична недеља у Белорусији, која је тог дана бирала 110 посланика Доњег дома Парламента.

СВЕМОЋНИ БАЋКА Белоруси су мирно и без инцидената изабрали своје политичке представнике, а прозападна опозиција још једном је показала слабост. Али, за то што ће Лукашенко и надаље имати апсолутну већину у парламенту, кривица је искључиво лидера опозиције који су се определили за бојкот, уместо активног учешћа у изборном процесу. Јер, према поузданим проценама, да су се кандидати опозиције нашли на изборним листама, освојили би бар десетак скупштинских места, што би им обезбедило много бољу стартну позицију у наредном периоду. Па чак и могућност да помишљају да могу озбиљније да угрозе свемоћног Баћку, како белоруски народ зове свог председника. Овако, остаје им само жал што су сав улог ставили на погрешну карту, вероватно по сугестији западних политтехнолога.

[restrictedarea] Зато је Баћка мирно тријумфовао, освојивши чак 109 мандата од могућих 110, а и онај један преостали вероватно ће припасти њему у следећем кругу избора. А опозицији преостаје само да тугује, јер им је ово била најбоља шанса до сада. Први пут Лукашенко је дозволио опозиционарима слободну агитацију на телевизији, што је чак довело до извесног пада његовог рејтинга. Али, уместо да, са освојених десетак мандата, капитализују своје упориште у бирачком телу, шест водећих опозиционих партија, укључујући Уједињену грађанску партију и Белоруски народни фронт, одлучиле су да заиграју на све или ништа. Позвали су народ да бојкотује изборе, верујући да ће успети да оборе излазност испод 50 одсто, што је законски минимум да би гласање било легитимно.
Подстичући овај план (теоретски, то је могло да се деси да је народ поверовао да белоруско сунце излази на Западу), страни медији су цело преподне и добар део дана хорски извештавали о наводно ниској излазности. При том су упорно понављали да белоруска опозиција бојкотује гласање због „изборне крађе“. Просто речено, сами себе су убеђивали да опозиција има снагу да сруши изборни процес у Белорусији. Али народ је одлучио управо супротно. Опозиција је тврдила да је излазност 35 одсто, додуше узимајући за узорак само једно бирачко место у Минску, док је Централна изборна комисија обелоданила званичан податак да је гласало укупно 74 процента уписаних бирача. После тога, Лукашенкови противници су се кориговали и „подигли“ излазност до 39 одсто, и ни макац даље…

РУСКИ РЕЦЕПТ Они који су пратили изборни процес када је Владимир Путин у марту биран за председника Русије, сетиће се да је и руска опозиција покушала исту стратегију – бојкот избора и унапред проглашени резултат, по којем се Путину „давало“ између 35 и 40 одсто гласова. Пошто су поједине предизборне пројекције указивале да би Путин могао да освоји тек око 55 процената гласова, овај трик руске наранџасте опозиције имао је изгледа за успех. Међутим, народ је у великом броју препознао ову опасност, па је Путин у првом кругу освојио скоро две трећине гласова – за 10 одсто више него што су предвиђала социолошка истраживања финансирана из западних извора. И опозиционари су схватили да је овај резултат немогуће оспорити, па су тешка срца признали руском председнику управо тих „магичних“ 55 одсто.
Наде белоруских опозиционара поткопала је и посматрачка мисија ОЕБС-а, издавши званично саопштење у којем се не помиње никаква изборна крађа, већ само „лоше бројање гласова“. Било је тада јасно да је план опозиције, под паролом „Од бојкота избора, ка бојкоту режима“ – у потпуности пропао. Покушали су још једном, оптужујући Лукашенка за „карусел“, када исти бирачи путују од једног до другог бирачког места и гласају више пута, али су ове оптужбе пре деловале као њихов покушај да се не предају срамно и без борбе, него што су могле да угрозе Баћкине чврсте позиције. Уосталом, да је Лукашенка тако лако сломити, он не би опстао дуже од 18 година на врућем месту председника Белорусије.
Посматрачи ОЕБС-а ипак нису пропустили да укажу да су парламентарни избори у Белорусији били „неслободни“ и „нетранспарентни“. „Нормативно-правна база није омогућавала слободне изборе“, подвукао је шеф посматрачке мисије Матео Мекачи. А чињеницу да се опозиција добровољно одрекла од учешћа на ТВ дебатама – приписао је наводном политичком прогону. Љути су били и у Варшави и Берлину; саветник пољског председника изборе је назвао „шминком на лицу диктатуре“, а портпарол немачке владе оценио је да је реч о „трагедији“.
Председник Лукашенко није им остао дужан, нагласивши да Белорусија своје изборе организује за себе, а не за Запад. „Пренесите пољским посматрачима да уче од нас како се организују избори и нека не гурају нос у туђе двориште. Ми ћемо и без пољских политичара да се снађемо како да изградимо свој живот“, поручио је Баћка. Чуле су се и примедбе да су белоруски избори били „досадни“, пошто је било јасно ко ће да победи. „Нека нам завиде! У државама где избори протичу досадно и мирно, то је срећа за народ, да не говорим о власти. Избори у цивилизованој држави, где живи цивилизовано друштво, и требало би да протичу на тај начин“, није Лукашенко пропустио да укаже ко је „газда у кући“, па подвукао: „Нама нису потребне револуције, потреси, сукоби, експлозије и туче.“
На крају су и опозиционари морали да признају свој крах у још једној рунди против Лукашенка. Један од лидера опозиције, Владимир Некљајев из партије „Говори истину“, сматра да су главни разлози неуспеха лоше одабрана тактика и одсуство јединства опозиције. Некљајев сада сматра да је било потребно учествовати на изборима (занимљиво је да руска опозиција то не прихвата ни после 10 година) и већ предлаже акциони план за 2015, за нове председничке изборе. До тада, сматра Некљајев, требало би формирати владу у сенци, уз подршку белоруске „емиграције и дијаспоре“. А у преводу: уз финансирање из иностраних извора. Тако опозиционари упадају у нову замку; не могу да се помире са чињеницом да белоруски народ не жели лидере по узору на Михаила Горбачова и Бориса Јељцина, који би били спремни да распродају и жртвују све зарад похвала из Брисела и Вашингтона.
Друга је ствар што је међу лидерима опозиције много оних који се залажу за раскидање савезништва са Русијом и напуштање евроазијских интеграција које предводи Москва. Осим тога, опозиционари се залажу за заокрет од Русије ка Пољској и Литванији, па чак за и преузимање литванских националних симбола, попут грба и заставе. Очито да је то скривени контекст притисака на Белорусију, чије изборе још од 1996. не признају САД, ЕУ и ОЕБС. Неопходно је „вратити“ Белорусију под окриље Литваније и Пољске, због њеног непроцењивог стратешког значаја за Русију, у условима када НАТО сваким даном све више гради и јача војну инфраструктуру у балтичким републикама. По свему судећи, њима није довољно што амерички борбени авиони већ патролирају небом Балтика, него желе да Русији пресеку сваку могућност одбране са западног правца – где је савезничка Белорусија на „првој линији фронта“.
Међутим, како сада ствари стоје, ови науми далеко су од реализације. Да би се тако нешто десило, неопходно је увући Белорусију у фазу дестабилизације ширих размера, по сиријском или либијском рецепту. А тако нешто је више у домену научне фантастике, све док Путин и Лукашенко седе у Москви и Минску. И све док прозападна опозиција Баћкине бираче буде мамила идејама либералног капитализма, дивље приватизације и укидања високо развијене социјалне државе коју Лукашенко негује већ скоро две деценије.

[/restrictedarea]