Почетна / Култура / Носталгија и  “омаж “ Чоли

Носталгија и  “омаж “ Чоли

„ГЛАВО ЛУДА“ (МЈУЗИКЛ) ДАТУМ ПРЕМИЈЕРЕ 28. септембар 2012. ТЕКСТ И РЕЖИЈА Никола Булатовић ГЛУМЦИ Хаџи Ненад Маричић, Јелена Тркуља, Милан Антонић, Милица Јанкетић, Љиљана Стјепановић, Драган Вујић Вујке, Елизабета Ђоревска, Славен Дошло, Снежана Јеремић Нешковић, Душица Новаковић, Милан Милосављевић, Марина Алексић

Пише Рашко В. Јовановић

Почетак сезоне у „Позоришту на Теразијама“ обележио је склоп музичких пасажа, који, сви заједно, чине хитове осамдесетих што их је певао и пева Здравко Чолић

Позориште на Теразијама упорно трага за новим домаћим мјузиклима. После произвођења мјузикла према драми Ранка Младеновића „Глорија“ и комедији „Маратонци трче почасни круг“ Душана Ковачевића, овај популарни театар нову сезону отворио је првим извођењем мјузикла „Главо луда“ према тексту глумца Николе Булатовића, који је своје дело и режирао. Булатовићев текст у основи је једна бизарна мелодрама у којој се радња дешава у негдашњој Југославији седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Музичку основу чини репертоар познатог певача забавне музике Здравка Чолића. Међутим, у мјузиклу „Главо луда“ не прати се живот овог популарнога уметника, већ се приказује успон неког почетничког рокенрол бенда из предграђа, који после победе на једном београдском фестивалу одлази у Лондон и тамо стиче нове љубитеље.

[restrictedarea]

У виду паралелног тока је прича о љубави младог певача и гитаристе почетничког бенда Луке и Иване, кћерке директора добростојећег предузећа у којем, гле чуда! ради као кафе куварица Лукина мати Мара. Када Иванин отац, Милутин, дозна за ту љубавну везу своје кћери, разбесни се, јер његов друштвени статус у социјалистичком друштву у потпуном је разлазу са било каквом љубавном везом његове јединице са неким из нижег сталежа! Не би ли осујетио такву везу, он трага за особом доличном друштвеном слоју којем припада и на који је поносан. Све се то догађа у склопу музичких пасажа, који сви заједно нису ништа друго до један потпури начињен од песама што их је певао и пева Здравко Чолић. Мање или више све су то били хитови осамдесетих, али и данас су мелодије које се радо слушају: „Главо луда“ , „Пјесмо моја“, „Пјевам дању, пјевам ноћу“, „Твоје очи“, „Продужи даље“, „Љубав је само реч“, „Гори ватра“, „Мало појачај радио“, „Ти си ми у крви“… на музику Ранка Бобана, Корнелија Ковача, Мирослава Алексића, Момчила Бајагића, Горана Бреговића, Александра Кораћа, Војкана Борисављевића, Арсена Дедића, Кемала Монтена и других. У суштини, био је то један музички времеплов претпоследње деценије прошлог века, који је, хтели то или не, изазивао сетне успомене нарочито код старијих посетилаца, јер како констатује аутор текста, представа оживљава „дух безбрижних осамдесетих“, док су одабране песме „својеврстан печат времена и као такви слика Југославије каква је некада била“. Иако нисмо склони да прихватимо последњу констатацију, ипак морамо признати да су те песме обележавале програме наших радио-станица, нарочито београдске, новосадске и сарајевске. Свакако због тога је аутор текста и редитељ доделио радију значајно место у представи и то не само емитовањем звучних инсерата појединих сталних емисија („Догодило се на данашњи дан“), него и у виду једног увеличаног радио-пријемника из којег ће у појединим сценама искакати певачи и играчи. Дабоме да је такав редитељски поступак, поред костимографије, и напоредо са музиком, ефектно оживљавао епоху догађања радње.
Драматуршка основа мјузикла једноставна је и прилично наивна, мада се не може рећи да није добро послужила за повезивање драмске радње дела, које није ништа друго до ревија популарних шлагера у аранжману Ивана Илића, који је познате мелодије настојао да приближи рокенролу. Кад се већ применио такав поступак у музици, могао се искористити и у драматургији, односно у тексту, можда продужавањем сценског приказа у виду епилога у којем би се, као што је то бивало недавно код нас, млади певач и гитариста, можда и други музичари, обрели на разним политичким функцијама или у улогама саветника шефа државе! Тиме би се „социјална“ драматуршка линија мјузикла садржајно допунила. Но, шта је, ту је! Гледали смо и слушали забаван мјузикл, који сценски није довољно раскошан, али је музички атрактиван.
Редитељ и аутор текста, уз подршку коаутора Наташе Дракулић, сценски је једноставним, али често стереотипним решењима оживљавао призоре мјузикла. У оквиру више него скромног сценографског решења Александра Денића, глумци су прилично рутинирано наступали у претежно дијалошким сценама, док су певачке нумере изводили сваки према својим могућностима. Хаџи Ненад Маричић као Лука глумачки је био убедљивији у првом делу представе (до победе на фестивалу), док га је интонативна несигурност (да ли због треме?) ограничавала нарочито када наступа пред масом. Јелена Тркуља као Ивана била је спонтанија и ефектнија у сценама срџбе него у лирским тренуцима. Костимографија Емилије Ковачевић имала је прикладна решења за одећу осамдесетих, док су сликани костими били скоро карикатуре, што је излишно. Диригент Иван Илић прецизно је водио представу у којој се осећала несигурност солиста. Кореографији Небојше Громилића, која није изневерила стил времена догађања радње, недостајало је маштовитости у ансамбл сценама. Упркос свему, захваљујући музици представа ће имати захвалну публику.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *