Почетна / Култура / Нобелова награда за књижевност 2012. – Кад писац мора да буде само писац

Нобелова награда за књижевност 2012. – Кад писац мора да буде само писац

Пише Владислав Панов

Књижевни Нобеловац за ову годину, кинески писац Мо Јан, сада је омиљени аутор кинеских власти и омражена особа његових колега, дисидената

За неке скандалозно, за друге правично, треће снисходљиво, како год, у дванаест година размака, Шведска академија је одлучила да своју престижну награду која прославља алтруистичке пориве изумитеља динамита, Алфреда Нобела, у области књижевности додели неком кинеском писцу Мо Јану. Додуше, онај претходни, Гао Сингђијан, формално није Кинез пошто је дисидент и живи ван земље, с француским држављанством, односно власти против који се посебно истакао у својим критикама га више не сматрају својим. Чак су и забраниле његова дела. Када је њему, упорном борцу против пошасти комунизма у својој отаџбини и шире, додељена ова награда кинеске власти су реаговале бурно, не кријући да су такву одлуку схватили као провокацију и крајње дискутабилан политички потез којим се улази у унутрашње ствари њихове државе. Заправо, схваћено је то као својеврсни западни политички шамар упућен кинеским властима. Као тешка увреда.

ПАЉБА ДИСИДЕНАТА Данас, међутим, тај запад, оличен у комитету за доделу Нобелове награде за књижевност, одлучује да исправи неправду и да своје престижно и лукративно (преко милион евра вредно) признање додели у Кини етаблираном и режиму несупротстављеном писцу, Мо Јану. Сада је рафална паљба осуда окренута према Шведској из правца кинеских дисидената. Њихов је став да је Мо Јан превише „црвен“ и да је заправо потпуно отворено то одувек и био. Мржња према овој, сада за њих провокативној одлуци комисије за доделу Нобелове награде, ујединила их је у стигматизовању „режимског писца“ коме су као велико зло узели и наклоност према лику и делу Мао Цедунга, па су закључили да је овога пута одлука да баш овај писац постане лауреат Нобелове награде за књижевност трагикомична с обзиром о каквој се особи ради!

[restrictedarea] Запад је свакако задовољан што је пронашао начин да узбурка страсти испред, а још више иза, комунистичке завесе у Кини. Земља која постаје светски лидер и једна од најснажнијих економских сила на свету има огромни дисидентски потенцијал на западу. Ти избегли и одбачени грађани, углавном уметници, сада служе као муниција за даље решетање за њих и запад који им је калкулантски пружио уточиште претерано црвене Кине. Награђивање тако значајним признањем некога ко је, како упућени противници Мо Јана тврде, провео живот додворавајући се комунистима, иступајући јавно у њихову заштиту и корист, чак је преписивао говоре Мао Цедунга(!), је травестија с обзиром да је Кина од које су се склонили земља у којој се људи осуђују на дугогодишње затворске казне због својих демократских идеја. Увек, а посебно сада, се као илустрација кинеске ригидности и инсталиране неслободе тог друштва наводи пример пре две године Нобеловом наградом за мир награђеног Лиа Сиаобоа који је кинески естаблишмент, против кога се он храбро борио целог радног века, увек, разуме се, ненасилним идејама, и свакако све време добро медијски подржан „споља“, осудио на чак једанаестогодишње тамновање. Тада су кинеске власти Нобелов комитет због додељивање њихове награде за мир Сиаобоу декларисали као скандалозне провокаторе и кловнове! Тај исти комитет је, додуше, у много наврата, управо додељујући награду у овом огранку, заиста испољавао необјашњиво кловновске и у сваком смислу спорне изборе лауреата. Актуелни амерички председник Обама је свакако једна од тих „чудних“, политичким мотивима обојених одлука чија је бесмисленост и скоро безобразна циничност надмашена ове године када Нобелову награду за мир добија Европска унија!? Рекоше за напредне демократске тековине и борбу за људска права, слободе, просперитет и којешта друго. То је Нобеловац који је нелегално учествовао у бомбардовању наше земље, инсталирао бандитску квазидржаву у срцу Европе, подршком новог светског поретка и пљачкашког либералног капитализма довео до руба пропасти бар пола Европе…

ПОПУЛАРАН У СВОЈОЈ ЗЕМЉИ Да се вратимо кинеском „црвеном Нобеловцу“. Откуд он, као црна, бабарога-мачка, у џаку предивних европејских белих маца с демократским педигреом? Нобелов комитет је кратко објаснио да је реч о писцу магичног реализма од кога свет има много тога да научи о модерној, али и Кини из прохујалих дана. На његов избор су одушевљено реаговали званични кинески медији преносећи утиске „народа и власти“ да је препознат таленат и вредна књижевна заоставштина аутора који помаже да свет схвати каквим је све тешким и поштовања вредним изазовима изложена Кина на свом историјском путу у боље, богатије и срећније сутра. Сви срећни и задовољни? Вероватно. Нобеловска златна прашина је коначно изравнала тасове на ваги правичности и политичке коректности. Барем када је Кина у питању. Да ли су, међутим, одговорни у Шведској имали у виду исправљање неправди из прошлости или су на посебан начин управо с оваквим избором додали гас у циничном политичком провокативном делању против неподобних, још демократски неупакованих земаља, показаће време. Можда је чак у питању и препознавање нове силе на светској политичкој сцени. Паметан калкулантски потез би у том случају био управо избор не претерано црвеног па самим тим и за Запад прихватљивијег кинеског аутора коме нико не замера ништа битније, а посебно не власти у његовој земљи. Јер он, талентовани Мо Јан (57), тврди да не пише за политику и политичке поене, не удвара се властима, већ је одувек био одлучан да прикаже какав је заиста свакодневни живот његових сународника, односно какви су они сами као људска бића, а не као фигуре у нечијој великој игри шаха. Мо Јан је, иначе, веома популаран у својој земљи. Пише и објављује последњих тридесет година. Један је од највише превођених кинеских књижевника, посебно на енглеских језик. У почетку су га занимале историјске теме, али је убрзо почео да се бави мултижанровским структурама у писању, инсистирајући на магичном представљању свакодневног, превасходно сеоског, живота у савременој Кини. Његов најпознатији роман, компликована историјска прича која прати једну породицу кроз више деценија, „Црвени сирак“, екранизован је од стране најчувенијег кинеског синеасте Занга Јимоја и био је код Кинеза врло популаран и у форми књижевног и филмског издања. За разлику од својих радикалнијих колега који су се супротставили властима Мо Јан себе не види као политичког писца:
– Свакако да сам заинтересован за политику – рекао је британским новинарима после вести да је постао Нобеловац. Али, себе не видим као политичког писца. Оно што ме је одувек интересовало је да у својим делима говорим о стварима које су лоше и које ваља променити. Али то не значи да мислим да је писац у обавези да буде било чији политички активиста. Он пре свега и изнад свега мора да буде само то што у суштини једино јесте и може да буде – писац!

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *