Никола Селаковић министар правде и државне управе: Србија вапи за правдом

Разговарао Никола Врзић

Пут реформисања српског правосуђа јесте пут духовне обнове читавог српског друштва. Јесте пут васпостављања једног доброг и здравог система вредности, који је у Србији поремећен у претходним деценијама. То је нешто што би сваком обичном грађанину требало да врати веру у државу и у њене институције

Министру правде и државне управе Николи Селаковићу, најмлађем министру у Влади Србије, запало је у задатак да се избори са једним од најтежих делова бременитог наслеђа претходне власти, са пропалом реформом правосуђа. Док за „Печат“ говори о ономе што је у свом ресору затекао, и ономе што чека да буде исправљено – од измене сета правосудних закона до враћања вере у правосуђе и државу – говори чврсто и одлучно; на моменте идеалистички, у складу са својом животном доби. Не делује као да жали због онога са чим се ухватио укоштац, жали само, како каже, што још није стигао да у свој кабинет донесе слику цара Душана… Сад, да ли ће исказане добре намере, младалачка енергија и строги поглед цара Душана бити довољни да исправе оно што су његови искуснији претходници оставили за собом, друго је питање.
Разговор са министром Селаковићем започињемо његовим прошлонедељним сусретом са Штефаном Филеом, комесаром за проширење Европске уније, који је у Београд донео Извештај Европске комисије о напретку Србије.

Са Филеом сте разговарали о реформи српског правосуђа; извештај ЕК је у вези са тим питањем и те како критичан, очигледно оправдано критичан. Рекли сте, у једном од ранијих наступа, да ћете отклонити последице овакве реформе, али да нећете спроводити „реформу реформе“. Шта то значи? И шта је оно што је најспорније у тој реформи? Реизбор судија или нова мрежа судова, или измене правосудних закона…?

Прве негативне последице видљивих резултата промена у правосуђу, које су трајале већ неко време, догодиле су се пре три године, када је дошло до избора судија и тужилаца, и до једног драстичног смањења судске мреже. Та реформа, која је започела тим великим, радикалним променама у српском правосуђу, дала је после само три године изузетно лоше резултате. Шта то значи? Значи да је правда постала недоступна свим грађанима Србије на подједнак и адекватан начин. То значи да су судови, који су били неефикасни, данас још неефикаснији у обављању свог основног задатка…

Зато што су загушени?

Тако је. То је директна последица лоше организоване мреже судова.
Трећа ствар, још један од показатеља лоше реформе је тај што је данас, више него икада у Србији, пољуљан ауторитет судијске функције, пољуљана је независност правосудног система, а то значи да међу људима који творе српско правосуђе, дакле на првом месту судијама, а затим и тужиоцима основних и виших судова, много више влада страх него чврстина њихове судијске етике и решености да суде и поступају искључиво по закону.

Дакле, сада не говорите о перцепцији јавности да је таква ситуација у правосуђу, већ констатујете да ситуација заиста јесте таква?

Можда више него икада је свест јавности приближна фактичком стању. Vox populi, vox dei, каже латинска максима. То у овом случају и јесте тако.
И догодило се још нешто, помало несвакидашње за државу у којој живимо, чак и чудно. Имате негативан извештај Европске комисије, имате један пресек стања које је направило ово министарство увидом у фактичко стање на терену, и имате тај глас народа који вапи за правдом – Србија вапи за правдом – и сва три гласа су готово као један глас. Сва три указују на готово идентичне проблеме.

Кога сматрате најодговорнијим за ову ситуацију коју сте сада описали? Да ли је то Снежана Маловић, као ваша претходница, или Слободан Хомен као њен државни секретар, или Бошко Ристић, који је често описиван као човек који се из позадине и те како мешао у ове процесе…

Као што сам рекао на почетку, стање у српском правосуђу лоше је већ дуги, дуги низ година…

Али се слажемо да је постало још лошије…

Али ћемо се сложити да је после такозване реформе правосуђа постало још лошије. Дакле, започета реформа била је нека врста катализатора у његовој деградацији. Оно је пропадало постепено, али је почело убрзано да пропада пошто се неко одважио да преко ноћи, на један нејаван начин, без јасних критеријума, без отворене, свима доступне и демократске јавне расправе, „реформише“, и изнова ствара нешто што би по природи ствари требало да функционише деценијама.
Србија је земља парадокса по много чему. Парадоксална је и по томе што је она друга држава у свету која је укинула феудализам, трећа држава у свету која је добила своју грађанску кодификацију – после Француске 1804. и Аустрије 1811, а Србија 1844. године – дакле ми смо земља која у континуитету поседује правну традицију дуже од два века. Имали смо је и у средњем веку, наравно, али она је прекинута, али дуже од два века… А дошли смо у ситуацију да су највиши носиоци власти у Србији, у једном тренутку, сопствену земљу почели да третирају као „банана-републику“, која може из једног џепа да се пребаци у други. То је довело до ужасних последица.

Људи који су у претходној влади руководили спровођењем такве реформе, у доброј мери допринели су оваквом, лошем стању данас.

Ако имате ситуацију да неко, на почетку свог мандата, буде министар у земљи која има 138 општинских судова, и да за свега годину дана добијете 34 основна суда… При том, као шарену лажу, као подметачину грађанима, пласирају, рецимо, оснивање судских јединица, и кажу, нећете у свом месту имати основни суд, али имаћете судску јединицу, и то је исто. И шта се догоди? Добијете више основних судова и судских јединица, малтене, него што је било општинских судова. Потпуно нефункционалних. Имамо, као у средњовековној Енглеској, путујућу правду. Судије, а тек о тужиоцима да не причам, путују некада и по 200 и више километара у једном дану да би дошли до свог радног места. Знате ли колики су то трошкови? Ускоро ћете видети анализу трошкова спроведене реформе, и стања које је било до 2009. године. И видећете да је тај стари систем, који је имао мана, био ефикаснији, бољи и јефтинији него што је овај данас.
У међувремену, ми смо изгубили три године. Те три године нису само пропуштено време, већ и огроман утрошени новац грађана Србије, пољуљан ауторитет судијске функције и загађени међуљудски односи.
Дакле, оно што сте рекли, да закључимо, људи који су доносили политичке одлуке о реформи правосуђа у претходној влади, у знатној мери су допринели тешком стању у којем се српско правосуђе данас налази.

Из свега што сте рекли нужно се поставља питање зашто је правосуђе реформисано на такав начин? Нестручност, или је то много подлија намера да Србија добије судство подређено вољи једне партије, или једне групе људи?

У сваком случају, већ то, потпуно нејавно, да не кажем нетранспарентно, спровођење избора судија и тужилаца, без критеријума који су били стриктни, без јасног образложења јавности зашто је неко неизабран, односно изабран, уз многе манипулације веома битним информацијама за избор самих људи, оставило је једну велику мрљу на српском правосуђу. Мрљу на деловању људи који су били задужени да спроводе овакву реформу.
На првом месту тражио бих образложење од оних људи који су то радили. Било да су из правосуђа, било да су из сфере политике. Не шта је био њихов мотив, већ који су то по њима били очекивани позитивни ефекти које је овакав систем могао да донесе.

[restrictedarea]

Свеједно, долазимо до истог питања – зашто?

Ако је неко ко је задужен да спроводи закон, свестан да се врши својеврсна злоупотреба закона, и злоупотреба права, ако цела Европа, цео цивилизован свет скочи на ноге и каже: „Људи, шта то радите“, а ви на то останете глуви и неми – ту нешто није у реду. Онда дође до губитка избора, али политичка одговорност није једино што би требало да прати овако нешто. Када будемо на крају подвукли црту, и видели колико је нула после прве цифре у штети која је држави Србији нанета, тражићемо и ко је одговоран за ту штету.

Значи, обећавате то, јавно?

Трудићу се, максимално, да пред грађане изађем са тим податком.

Споменули сте да се читав цивилизовани свет побунио, а претходна власт је потпуно глува остала и на препоруке Венецијанске комисије, сакривали су критично писмо Жозе Мануела Бароза, чак су у Брисел слали нетачне текстове Нацрта закона…

Сам поступак избора судија и тужилаца пратио је читав низ радњи које су бациле велику сенку сумње на све поступке који су тада спровођени. Онај ко је дао свој максималан допринос на расветљавању свега тога што је рађено у претходном периоду у вези са овим питањима јесу Друштво судија Србије и Удружење јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца Србије. Да се, уз њих, међународна јавност није толико ангажовала, питање је како би се ствари до краја развијале у Србији.

Они су, практично, узбунили своје колеге у Европи.

Апсолутно. Побунила су се главна европска удружења судија и тужилаца, правника, чак и комитети Савета Европе, Венецијанска комисија коју сте споменули…
Сведоци смо, у нашој сопственој историји, да је 1945. године, приликом промене политичког система, 76 одсто судија из Краљевине Југославије остало на својим судијским функцијама и под новом влашћу; ако је убедљива већина судија из предратног периода у Немачкој, после завршетка рата остала на својим функцијама, зато што је судијска функција стална, као цивилизацијско начело…

А колико их је преживело ову реформу?

Не зна се. Оно што је најнеозбиљније, верујте, нико чак и не зна да вам каже тачан број судија који смо имали пре реформе.

Да ли је то могуће?

Заиста је могуће.
Дакле, читав тај процес пратило је много тога неразјашњеног, магловитог. Како се одлучивало ко ће бити судије и тужиоци? Како је могуће да са улице доведете некога ко никада није био судија, и да процените да је такав човек достојан, а за некога паушално кажете да није достојан?! И такав не буде изабран.

Бошко Ристић је на седницама Високог савета судства, када се одлучивало о приговорима, тражио да се искључи снимање, зар не?

Тако је. Када сам дошао на седнице ВСС-а, затекао сам непоштовање одлуке о снимању седница ВСС-а. Дакле, чим је тражено да се те седнице не снимају, аутоматски вам остаје простор да сумњате зашто је тако рађено. Чега ту људи имају да се стиде?
С друге стране, заиста би требало рећи, ви сте и споменули неко име, да се стиче утисак у самом Високом савету, иако судије о томе не говоре, да су радили под извесном врстом политичког притиска. И да је, једноставно, њихово одлучивање било од малог значаја.

А да су пресудну реч имали министарка правде и шеф скупштинског Одбора за правосуђе?

Такав утисак се стиче. Не тврдим, кажем да тако делује на основу атмосфере која је тамо владала. То могу са пуним правом да кажем.

Није погажена само независност судства и самосталност тужилаштва. Сведоци смо и свега онога што се дешава у Адвокатској комори Србије. А и адвокатура је један од стубова правосуђа.

Уставом из 2006. предвиђени су, као уставне категорије, Високи савет судства и Државно веће тужилаца, као неки вид гаранције да ће бити смањен политички уплив у правосуђе. Да ли је до тога дошло? Не бих рекао.Тим решењима је предвиђено и да по један члан Савета и Већа долазе из редова адвоката, и бивају изабрани на предлог Адвокатске коморе. Самим таквим решењем отворена су врата политизацији адвокатуре. Адвокати су почели жестоко да се боре за своје место у ВСС-у и Државном већу тужилаца, и тада је дошло до поларизације међу њима по политичкој припадности. Проблеми који постоје у адвокатским коморама јесу проблеми које адвокати морају да седну и да реше сами. Држава може да им обезбеди услове за боље решавање тих проблема, али држава не би требало да улази у саму еснафску ствар као што је адвокатура.

Говорили смо досад о ономе што не ваља; хајде сад да видимо шта ви мислите да поправите, и на који начин. Формирали сте, ако се не варам, пет стручних тимова. Ко је у њима, чиме се баве…?

Министарство правде одлучило је да изабере један пут који досад није био толико популаран, нити је био толико примењиван у Србији. Формирали смо радне групе које раде јавно, у чији састав су укључени неки од најеминентнијих стручњака из српске теорије и из српске праксе. На пример, на челу радне групе за писање измена и допуна Кривичног законика је доајен српске кривично-правне науке, редовни професор Правног факултета у Београду Зоран Стојановић; на Законику о кривичном поступку ради једна јака професорска екипа са четири државна универзитета у Србији, из Београда Милан Шкулић, из Ниша и Крагујевца Војислав Ђурђић и Станко Бејатовић, из Новог Сада професорка Татјана Лукић. Али не само теоретичари, укључени су и практичари; укључени су и запослени у државним органима који су у стручној јавности заиста неспорни, ту је поред осталих и члан ВСС-а, судија који је добио највишу подршку својих колега, кривичар из Крагујевца Мирољуб Томић.

Укључено је и Друштво судија Србије?

Наравно, као и Удружење јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца Србије.
Укључени су и наши партнери из иностранства, врхунски стручњаци, веома добри практичари, ту су и представници Савета Европе, Мисије ОЕБС-а, стручњаци из САД-а…
Када је реч о мрежи судова, и изради објективних критеријума који су потребни да се испуне да би се у неко место вратио основни суд, ту је ангажован један заиста широки круг стручњака.

Али ту је и Војкан Симић, који је учествовао и у претходној реформи.

Тако је, укључен је и Војкан Симић, који је раније био помоћник министра за нормативне послове и међународну сарадњу, а данас је помоћник министра за правосуђе. Познато нам је да је на претходни ангажман и рад господина Симића постојао известан одијум једног дела стручне јавности. Оно што је неспорно за њега, јесте да је човек професионалац; он јесте чинио један део старог тима, али нити је био партијски функционер, нити он као појединац може да сноси одговорност за оно што је учињено.
Али оно што је најважније, јесте да први пут демонстрирамо системски приступ решавању проблема. Проблеми који су пред нама нису мали и не решавају се преко ноћи; ако хоћемо да стабилизујемо српски правни систем и српско правосуђе, за то је потребно много рада, зноја и напора, и резултати су на почетку тако мали, да ће тек после неколико месеци они грађанима постајати видљиви. Потребно је, дакле, много стрпљења, као и да неки наредни министар схвати да овоме нисмо приступили као министри и државни секретари које је на то место довела само једна политичка партија. Да, довела нас је политичка партија којој је народ дао своје поверење, али народ је у нама препознао снагу која размишља о својој држави, о држави која брине о свом народу.
Да прецизирамо: ви сте потпуно свесни да народ од вас тражи дисконтинуитет у односу на оно што је рађено у претходном периоду. У том смислу, прекидате и са праксом уведеном у време Душана Петровића, да се уоште не зна ко пише законе, да нема јавне и стручне расправе о њима, да се усвајају по хитном поступку…
Као што видите, ако је нешто резултат рада Министарства правде и државне управе у претходних скоро три месеца, јесте управо рад – апсолутно јавни рад – на писању нових закона и изменама постојећих. Јавност у Србији требало би да буде упозната ко је тај ко ради на новим законима. Ко је тај ко пише правила по којима би требало да се влада. Наше опредељење видите по саставима радних група, по раду радних група, видите по томе што, први пут, на сајту Министарства правде имате радне текстове радних група… Видите по томе што ће у свим седиштима апелационих судова, све до нивоа основних судова, бити покренута јавна расправа. У њој ће учествовати судије, дакле људи који ће сутра примењивати та правила и радити по њима. То је изузетно битно. Имаће прилику да својим учешћем у расправи коригују или дају предлоге како исправити неке недостатке у самим законима. Имамо, наиме, проблем што су нашим, не грађанима него судијама и тужиоцима, неки системски закони били нејасни. Писани на такав начин да су отварали могућности различитих тумачења; а закон не сме да буде такав. Закон мора да буде јасан, да буде недвосмислен. Позивом на јавну расправу, не само судијама и тужиоцима већ и адвокатима кроз регионалне адвокатске коморе, и припадницима академске заједнице и на државним и на приватним правним факултетима, стварамо услове за једну велику јавну расправу.
У овом тренутку, ми немамо услове да та јавна расправа траје месецима. Али ако имамо добру вољу, ако имамо жељу, енергију, а у овом тренутку политичка воља постоји, онда није проблем те јавне расправе организовати и у неком краћем времену, али их одржати. Измене нису толико обимне, али су суштински веома битне, а зато што не представљају затрпавање људи различитим непотребним материјалима, они имају довољно времена да усредсреде своју пажњу на одређене битне ствари и да о њима расправљају. То је, ако хоћете, једна од основа демократије. Овде ће читава струка учествовати у стварању права. Такве ситуације су у Србији, нажалост, постале реткост. И то је оно што морамо да почнемо да враћамо у праксу; законе да не доносимо преко ноћи, да добро размислимо о њима, ако хоћемо да ти закони донесу добра.
Оно што је у овом тренутку нужно, то је да створимо услове за реинтеграцију судија и тужилаца који се одлуком Уставног суда враћају на посао. Да бисмо то урадили, прво морамо да средимо мрежу судова. Сама мрежа судова је у директној вези са системским законима о којима говоримо, са Законом о парничном поступку, Закоником о кривичном поступку, Законом о судијама, Законом о судовима, Законом о уређењу и подручјима судова и јавних тужилаштава. Дакле, све је то у вези. Зато је овај пакет закона толико велики.

Када се очекује да ће бити донет тај пакет закона?

Сада је потребно време за јавну расправу, потом следе позитивна мишљења Савета Европе и Венецијанске комисије са којима смо већ успоставили директан контакт и сарадњу…

Шаљете им праве текстове?

Наравно, добиће оно што ћемо ми и проследити нашој Скупштини. Очекујем да ће током новембра делегација овог министарства отпутовати у Стразбур, да ћемо разговарати са самим врхом и Савета Европе, и Венецијанске комисије и Европског суда за људска права, где је Србија један од високо рангираних клијената, али по броју представки.
Пут реформисања српског правосуђа јесте пут духовне обнове читавог српског друштва. Јесте пут васпостављања једног доброг и здравог система вредности, који је у Србији поремећен у претходним деценијама. То је нешто што би сваком обичном грађанину требало да врати веру у државу и у њене институције. Тај пут није ни кратак, није ни лак, и завршиће се када судије и тужиоци постану данашњи студенти Правног факулета. Тај пут почиње на Правном факултету, а завршава се у Врховном касационом суду.

Надовезаћу се баш на ово што сте рекли, зато што хоћу да видим како ове сјајне идеје функционишу у пракси. Како ћете обновити систем вредности, исправити грешке претходне реформе правосуђа, са људима који су учествовали у тој реформи. Конкретно, мислим првенствено на Нату Месаровић.

За разлику од својих претходника, Министарство правде и државне управе ће поступати искључиво по Уставу и по законима. То поступање не значи мач правде који сече све главе око себе, не питајући ни ко је крив, ни колико, ни због чега. Основни наш циљ, који сам споменуо, јесте да се успостави систем. Када поставите систем – а систем чине две компоненте, једна су правила, друга људи који по тим правилима раде – када успоставите добра, јака правила, људи који не могу да се уклопе у тај систем сами себе дисквалификују. То је наш приступ. Знам да су грађани незадовољни, и да су као незадовољни, своје незадовољство показали на мајским изборима. Али грађани су и они који су жељни правде. Та жеља за правдом није жеља која се може испунити одмах и одједном, али се може постепено, корак по корак, достизати.
Када говоримо о носиоцима највиших правосудних функција, рачунам да су то људи који су одговорни и зрели, који су спремни да у сваком тренутку стану иза сваког свог поступка, када год их неко за то пита, када год их неко пита за њихову исправност. У том случају, њима као савезник или као противник, може да стоји Устав или закон. Доћи ће време када ће се показати да ли су Устав и закони били савезници или противници тих истих људи.

Споменусте Устав. СНС је пред УСС-ом покренуо иницијативу за поступак за оцену законитости избора Нате Месаровић на место председнице Врховног касационог суда?

Поднели смо га ми као странка, и поднео га је један грађанин, тако да постоје две иницијативе које су у својој суштини идентичне. Али ћете ми дозволити, као министру правде и државне управе, да осим тога не коментаришем било какав даљи поступак, с обзиром на независност Уставног суда у своме деловању, и оставио бих судијама Уставног суда да, у складу са Уставом и свим начелима савременог демократског јавног поретка, донесу своју одлуку.

Рекли сте, у једном од јавних наступа, да је лоше спроведена реформа допринела и криминалу и корупцији. То нас доводи и до случаја Оливера Дулића и до поступања тужиоца Миљка Радисављевића. Заиста је интересантно упоредити тужиочево раније поступање, када је притвор захтевао практично по аутоматизму, са овим поступком према бившем министру. Да ли има нечега што вам смета у тој разлици у третману окривљених?

Као што сам рекао, за правду је потребно мало времена. Заиста, да не бих поступао као што су поступали моји претходници, дозволите ми да позовем на стрпљење, и да кажем да је у претходном периоду поверење грађана у српско правосуђе рушено двема стварима; поступањем извршне власти и поступањем судске власти. Али грађане је, ипак, немогуће преварити. И убеђен сам да то знају и носиоци највиших правосудних функција.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. zaista je siroka i obimna tema, koliko je ‘zuto zdanje’ napravilo stete srpskom pravnom sistemu ?! Posebno, zadiranjem u porodicu, toboz pod izgovorom ‘ljudskih prava’ a zapravo s ciljem nametanja razdora ?! Ekstremne ‘feministkinje’ teze da zene i decu pretvore u ‘kasetne bombe’ – koje i mrki pogled ( ‘psihicko nasilje’) moze da ‘aktivira’ ?! Zakone o porodici “pisu” ( za koje novce ?) oni, koji decu nikada nisu vaspitavali ?! Drzava Srbija je previse siromasna, za luksuz da placa takve “eksperte”, koji uopste ne uvazavaju stvarnost, mentalitet i temperament stanovnistva, vec utopijski umisljaju da se ‘zakonima’ svi problemi mogu resiti ?! A tu ima posla i za ministarstvo ‘obrazovanja’ – koje nastoji da se ‘provuce’ (kao da je kod njega sve o.k. ?!) od promena ?!

  2. Василим

    Јел одобрена реформа од амбасадора Америке и Брисела!???

    Главно питање над питањима је ЕКОНОМИЈА, и кажњавање лопова, кримоса, надрибизнисмена и да сви који су крали одговарају и да добију дугогодишњу робију, а НОВЦИ да се врате народу и држави!

    Ако се ради по диктату стренџера, биће …магла паднала!

  3. Поводом изјаве министра Селаковића (младог правника, са седмогодишњим факултетским стажом, без дана праксе у правосуђу), да ‘на ЗКП ради једна јака професорска екипа са четири државна универѕитета у Србији, из Бг.М. Скулић, из Ниша и Крагујевца, В. Ђурђић и С. Бејатовић, из Н.С. Т. Лукић… укључени су и запослени у државним органима кој су у стручној јавности заиста неспорни, ту е поред осталих и члан ВСС, судија који је добио највишу подршку својих колега, кривичар из Крагујевца, Мирољуб Томић.’
    Човек не зна од које величине прво да крене. С. Бејатовић није хапшен у афери ‘Индекс’ због веза које има и које су га заштитиле, а човек је био десна рука чувеног дон Чејовића, и нема шансе да он није радио исто што и његов шеф. А за време хапшења, он је био веома кооперативан и често је посећивао полицију у Смедереву.
    Што се тиче Томића, министру би препоручили да се мало боље обавести. Он је, годинама код Бејатовића на Правном факултету у Кг, изводио вежбе. Његово име се помиње у афери ‘Индекс’ тако што су код једног од оптужених пронађене цедуљице на којима је писало име Томића који је ургирао за поједине студенте. Поред тога, сви у граду на Лепеници знају да је Томић физички злостављао жену, а кад га је она пријавила, он је, као председник тадашњег Окружног суда, све заташкао, а жени је наредио да каже да се сама повредила. А то што министар Селаковић каже да је Томић кривичар, требало да каже да је он највише био председник суда, а много мање се бавио кривицом. Једино ако му министар у бављење кривицом не рачуна то што је изашао да изврши увиђај да би свог пријатеља судију спасавао јер је овај са пиштољем у кафани јурио неког Крагујевчанина. А после је тај исти судија реизабран за судију, и то напредовао у виши суд него што је био.

  4. Kako sudija pošteno, časno i stručno osudi buraniju koja ukrade kobasicu u prodavnici, a ostale ne može.Ako nam ti nerešiš pravosudje sa toliiko godina života i godina iskustva niko neće.Ova smejurija od pravosudja smeta nama gradnima koji smo bar jednom imali posla sa sudijama,a nismo imali kintu u džepu, pa nismo imali pravo ni po Konvenciji na fer i pošteno sudjenje, pa znamo kako sude, a ne EU koja nas pritiska, a mi se koprcamo i kritikujemo da je svako drugi kriv od samih nas…

  5. Za vreme tadicevsko – homenovskog “reformisanog pravosudja”licno na svojoj kozi sam osetio izivljavanje i divljanje rezima samo zato sto sam ih javno kritikovao i sprecavao u kriminalnim radnjama.Podmetanjima i iskonstruisanim lazima su mi unistili firmu,oteli firmu i razneli imovinu,mene proterali a sa porodicom i bliskim saradnicima se izivljavaju,zbog cega su pojedini preminuli a pojedini doziveli zdravstvene traume poput sloga i sl.Isti ti su jos uvek u sudijskim odajama i AKLIMATIZUJU se situaciji.Da li ce u Srbiji zavladati pravda,da se pored vracenih sudija i tuzilaca rehabilituju i stranke-zrtve rezima,a ekzekutorima odrede sankcije umesto sanse da se i dalje izivljavaju?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *