Почетна / Култура / Наша велика, мрсна, уметничка пљачка

Наша велика, мрсна, уметничка пљачка

Пише Миодраг Зарковић

„Печат“ је замолио Министарство културе за списак новчаних дотација у четворогодишњем мандату претходне владе. Списак нам је убрзо и достављен, са подробним описом сваке исплате. Читајте, и крстите се

Знате ли каква се то друштвено корисна делатност подразумева под појмом „Праћење активности Европског филмског фонда за европске копродукције“? Требало би да је препознајете: ви је плаћате. И то је плаћате износима који не би били нимало наивни, ни у некаквом државном благостању, а камоли у околностима опустошених државних кофера. Заједно са извесном „годишњом контрибуцијом“, описана делатност коштала вас је у текућој 2012. више од 120.000 евра.
Тачније, пун износ је 121.875 евра, исплаћен из два наврата. Најпре је, у марту, Европском фонду за подршку копродукције и дистрибуције креативних кинематографских дела и аудиовизуелних дела „Еуримаж“ („Eurimages“) – што је тело при Савету Европе – на име накнаде за наведену делатност и „годишњу контрибуцију“ плаћено округло 40.000 евра, односно према тадашњем курсу 4.414.248 динара. Четири месеца касније, „Еуримажу“ је плаћен и други део, тј. преосталих 81.875 евра, што је захваљујући „ефекту Дејана Шошкића“ у том тренутку вредело 9.585.250 динара (евро је, дакле, од марта до јуна скочио са 110,35 динара на 117,07 динара).
ГРОЗОМОРНА ИСТИНА То чудо невиђено од друштвеног значаја, та насушна делатност „праћења активности Европског филмског фонда за европске копродукције“, плаћена је средствима држављана Републике Србије, одлуком Министарства културе у претходном сазиву, у Кабинету Мирка Цветковића, док је дотичним министарством руководио Предраг Марковић, пошто је марта прошле године на положају заменио Небојшу Брадића. И, за неверицу, ово чак и није најцрњи податак до којег је „Печат“ дошао у потрази за отетим културним благом.
Наш часопис се, наиме, обратио садашњем Министарству културе и информисања, са молбом да нам буде достављен што исцрпнији списак исплата које је министарство извршило у претходном, четворогодишњем року. Списак нам је убрзо достављен, а у њему су вребали не баш неочекивани, грозоморни подаци о својеврсној пљачки државе Србије и њеног наивног становништва, сасвим неупућеног у то колика се средства издвајају за неометан рад уметничких стваралаца, стварних или наводних (мада су ови други неупоредиво чешћи и захтевнији, да не кажемо – скупљи; у сваком смислу).
То је пљачка о којој неће бити никаквог „Инсајдера“, упркос томе што материјалне размере пљачке достижу десетине, па и стотине милиона евра, док у моралном и, нарочито, угледном смислу, Србија од делатности наведених у дотичним списковима има непосредну, врло опипљиву штету. То је један од сулудих примера разбојништва, у којем жртва све време посматра како јој отимају њено, али ништа не предузима, надајући се ваљда да ће отимачина престати сама од себе. То је, у крајњем случају, доказ да овдашњи самопроглашени уметници и културни радници, иначе спремни да и у пола ноћи гануто наклапају о сопственој важности и способности, ипак поседују одређену креативност; додуше, одметнуту на неочекивану страну; није било лако, наиме, осмислити све ове фарсе намењене чистој грабежи.

ПОМОЗИМО БОГАТИМА
Како другачије, осим пљачкашком фарсом, назвати то што музички фестивал „Егзит“ сваке године добија новчану помоћ из Министарства културе, и што та помоћ износи десет милиона динара?! (Године 2011. укупна дотација била је чак 12 милиона, пошто је новосадском удружењу „Егзит“ одобрено додатних два милиона динара, за суфинансирање „Егзит музичке конференције“). У свакој од тих календарских година, издвајање за „Егзит“ било је убедљиво највеће у конкуренцији музичких догађања и установа, изузев 2009. године када је више од новосадског фестивала добила једино Београдска филхармонија (19 милиона динара).
Неколико је основа по којима су ова сазнања запрепашћујућа, односно по којима је нечија одлука да новосадски фестивал добија новчану помоћ – чиста срамота. Најпре, од „Егзита“ тешко да постоји комерцијалнији подухват у данашњој Србији; почев од папрених цена улазница, па до још скупљих рекламних простора и спонзорстава, цео „Егзит“ је осмишљен и постављен као смотра која је сасвим окренута остваривању зараде. Затим, фестивал је већ дотиран из буџета града Новог Сада, као и из буџета Војводине, а те две дотације износе укупно, према ранијим сазнањима објављеним у медијима, више од пола милиона евра; плус су, како је такође било објављивано, организатори „Егзита“ ослобођени плаћања закупа Петроварадинске тврђаве, што је баснословна, вероватно и пресудна олакшица за одржавање фестивала; због чега је онда „Егзиту“ потребна помоћ и са треће славине, из Министарства културе?! Такође, спорна је и коначна бројка дотације из републичког буџета: десет милиона динара је, у васиони у којој постоји „Егзит“ – а то је васиона индустрије забаве – једва довољно и за кусур; тешко да може да се нађе иоле виђенији, популарнији рокенрол извођач, који би за стотинак хиљада евра пристао да допутује у Нови Сад и наступи на фестивалу; дакле, дотичних десет милиончића динара савршено су неважни за коначан облик „Егзита“, који би и без тог новца изгледао скоро идентично као и са њим. Утолико је мање схватљиво како је уопште дошло до потражње од Министарства културе у сврху одржавања „Егзита“. Договорен износ, напросто, чак ни када се погледа из угла стварних потреба нема логично објашњење и утемељење, па је стога само још увредљивији ако се осмотри у склопу издатака које Министарство културе преузима у име становништва Србије.
Могуће је да овдашњи порески обвезници више неће финансирати „Егзит“ из једноставног разлога што тог извиканог музичког тулума можда више и не буде. Како је новосадски лист „Дневник“ објавио протеклог викенда, организатори фестивала, тројка у саставу Бојан Бошковић, Душан Ковачевић и Иван Миливојев, зацртали су да до средине октобра донесу одлуку о даљој судбини фестивала, при чему је једна од опција да буде угашен. Набројана тројица нису порицали такву намеру – додуше, нису је ни потврдили – али, уколико се то догоди, количина одржаних „Егзита“ остаће на броју 13. Тај број, међутим, организаторима фестивала сигурно није био малерозан, с обзиром на силну помоћ којом су били засипани, а коју су плаћали сви грађани Србије (они из Новог Сада понајвише, пошто су помагали „Егзит“ троструко).
Биће занимљиво видети и у чије ће име Бошковић, Ковачевић и Миливојев донети одлуку. У списковима достављеним из Министарства културе, наиме, као корисник новчане помоћи раније је било навођено удружење „Егзит“, али је у извештају за текућу годину, за то, је ли, малерозно 13. издање фестивала, наведено да је корисник фондација „Егзит“. Да ли је реч о аљкавости у евидентирању исплата или су организатори „Егзита“ одистински променили вид правног лица у којем су окупљени (при чему се износ од десет милиона динара није изменио ни за децималу!) – можда би нове власти, на речима посвећене борби против корупције, могле да испитају.

[restrictedarea]
ГДЕ СЕ СНИМА, ТУ СЕ И ПРОСИПА
Ма какав се утисак наметао после оваквих података, фестивал „Егзит“ ипак није највећи корисник „доброте“ и „широкогрудости“ Министарства културе у протекле четири године. То су, без сумње, овдашње филмаџије, апсолутни шампиони тешке категорије у спортској дисциплини отимања новца на лепе очи.
Пре него што се упустимо у чаробан свет разматрања буџетских средстава издвојених за појединачне филмове, ваља напоменути да, у односу на сва остала издвајања за културу, филмска делатност одиста представља посебну планету. Дотације из министарства које су отишле на филмске подухвате, у збиру су вишеструко веће од издвајања за све остале области културе заједно (музика, сликарство, музејске активности, књижевност…) Остали културни делатници моле за десетине или стотине хиљада динара, врло ретко се у њиховим захтевима према министарству помињу милионски износи. Насупрот томе, у филмском свету малтене нема износа који садржи мање од седам цифара, а врло често је реч о десетинама милиона динара. Савршена илустрација овог односа може да буде решење од деветог септембра 2010. године, којим је министар Небојша Брадић одобрио Факултету драмских уметности у Београду доделу средстава у износу од 5.023.248 динара, што је у том тренутку вредело нешто мање од 50.000 евра: средства су одобрена на име суфинансирања дугометражног дипломског омнибус филма „Октобар“, студената четврте године режије!
Разлика у односу на остале културне области сама по себи не мора да боде очи, пошто филмска индустрија јесте управо то што јој назив и говори – индустрија, и то индустрија која упошљава много људи. Улагања у филм стога су увек и била већа него у другим културним подухватима. Ипак, сама природа филмског посла не би смела да буде оправдање за промашена улагања; а у списковима достављеним „Печату“ из Министарства културе, тешко је пронаћи макар једно корисно, разумно или у неком другом смислу оправдано улагање.
Министарство је за вакта Небојше Брадића, на пример, 15. октобра 2009. године донело одлуку о новчаној помоћи за неколико филмских подухвата. У тој расподели, два највећа износа припала су остварењима о којима је „Печат“ у више наврата писао: филм „Шишање“ Стевана Филиповића добио је 13 милиона динара, док је „Плави воз“ Јанка Баљака потпомогнут са 12 милиона динара. У то време, уколико је неко заинтересован за мало математике, евро је вредео око 93 динара.
Да се подсетимо: „Шишање“ је увредљива брука од филма, квазидрамска подврста „Пешчаниковог“ сајта местимично допуњена отужно аматерском акцијом, док је „Плави воз“ свакако најнегледљивије играно штиво икада, назови комедија непревазиђеног бесмисла од које је смешнији и забавнији просечан телефонски именик. На такве две будалаштине, Министарство културе је спискало више од 250.000 евра нашег новца!
Вреди напоменути да се у решењу о овој новчаној помоћи наводи да су средства издвојена зарад постпродукције. Колико ли смо ова остварења новчано помогли као држава док су била у фази снимања, није познато на основу извештаја достављеног „Печату“, пошто су оба снимања уговарана (а и завршена) пре 2008. и, самим тим, пре временског периода обухваћеног овим списковима.

ДВА ГОРАНА УБИШЕ БУЏЕТ Тешко разумљиво је и решење издато 25. јануара текуће, 2012. године, на основу којег би се једнократна помоћ од по пет милиона динара требало исплатити неколиким филмовима, а све на име „суфинансирања производње мањинских копродукција“. Међу помогнутим филмовима налазе се и „Свећеникова дјеца“, у продукцији „Зилион филма“ (компаније у власништву познатог глумца Лазара Ристовског): режисер „Свећеникове дјеце“ је Сплићанин Винко Брешан! Можете ли, поређења ради, барем да замислите хрватско Министарство културе како финансира филм у режији неког од српских аутора?! Чак и да манемо поређење, због чега би српско Министарство културе финансирало филм чији је режисер прилично етаблирани – дакле, нимало јефтини – сплитски стваралац.
У ствари, претходно поређење чак и није претерано тешко замислити, с обзиром на то да српске филмаџије јесу српске само по земљи из које потичу и чији буџет неуморно сисају; не и по томе чији углед бране, а циљеве испуњавају. Тешко је, заиста, у филмовима према којима је Министарство културе било најиздашније у протекле четири године пронаћи макар трачак српског, националног или патриотског (што, наравно, само појачава мучан утисак који остављају наводни уметнички „домети“ тих остварења, при чему ти домети нису нужно везани за родољубље аутора, мада би се родољубље ваљда морало подразумевати у извесној количини, с обзиром на издашну новчану помоћ државе).
Размотримо ли појединачне филмове, министарство је најиздашније било према пројектима двојице Горана, два неуморна прегаоца против сваког облика српства, двојице неуморних галамџија на тему српских кривица – Паскаљевића и Марковића. Првом је министарство засуло новцем филм „Кад сване дан“, недавно одређен и да представља Србију у трци за предстојећег „Оскара“ за страни филм: под „Протоколи 2011.“ заведена је и исплата 40 милиона динара предузећу „Нова филмс“, које стоји иза Паскаљевићеве „топле људске приче“ о томе како су Срби криви за страдање Јевреја током Другог светског рата. Нешто касније, фебруара ове године, на име постпродукцијских трошкова Паскаљевићев филм добио је још пет милиона динара.
Није то све. Лако је снимити филм, требало би га после и изрекламирати. А и за ту работу добро дође Министарство културе, поготово ако у њему већ годинама ведре и облаче кадрови из странке Г17 (у новом животу: Уједињени региони Србије), са којом је Паскаљевић необично близак. Тако је Министарство културе предузећу „Нова филм“ ван конкурса доделило 1.100.000 динара, у сврху „суфинансирања учешћа филма ‚Кад сване дан‘ на Међународном филмском фестивалу у Торонту“. Што ће рећи, безмало десет хиљада евра. Несумњиво је тај новац резонски потрошен: Паскаљевића су, после приказивања филма, канадски Срби оштро искритиковали, што је он искористио не би ли се тамошњој штампи представио као жртва „екстремних српских националиста“, о чему је „Печат“ такође писао пре неколико бројева.
Збиља, поред такве подршке државе и народа које блатите, коме је па потребан фамозни „јеврејски лоби“, на чију подршку Паскаљевић и његов тим додатно рачунају у вези са трком за „Оскара“?!

ПУТ ПУТУЈЕ СРЂАНЕ ДРАГОЈЕВИЋУ Паскаљевићев имењак Марковић прошао је скоро једнако добро са својим још незавршеним филмом „Фалсификатор“, који је из Министарства културе потпомогнут са 40.250.850 динара. А то је, опет, коју стотину хиљада мање од износа који је добио филм „Туђини“ Олега Новковића, такође још недовршен.
Што неко рече, овако недовршени још и могу да делују као подухвати вредни финансирања; оног трена када их погледате, схватате да је новац по ко зна који пут отишао у џепове аутора врло сумњивих способности, а често и веома злобних намера.
Какву ли је намеру 31. јануара текуће године имао тадашњи министар културе Предраг Марковић, није тешко закључити, на основу решења које је потписао, а којим се београдском предузећу за производњу и дистрибуцију филмова „Делиријум“ додељују средства у висини од 2.230.000 динара. Овај новац издвојен је на име „суфинансирања трошкова путовања редитеља Срђана Драгојевића и промоције филма ‘Парада’ на фестивалу у Берлину“. То стоји у образложењу министровог потврдног одговора на молбу. За претпоставити је да је реч о оном, немачком Берлину, а не каквом марсовском насељу истог имена; зашто је онда Драгојевићу било потребно преко 20.000 евра да би стигао до Берлина и боравио у њему тих неколико дана, остаће тајна све док дотични износ не буде преиспитао неко коме је стало да стане за врат не само очигледнијим врстама корупције, већ и разноразним другим, па и наводно културним, друштвеним злоупотребама.
Драгојевић је значајно мање захтеван путник, када има сапутника. Тако је, на пример, на фестивал у Хелсинкију, такође ради промоције „Параде“, путовао са Мајом Милош, која је представљала и рекламирала свој филм „Клип“ – трошкови њиховог заједничког путовања и боравка у финској престоници износили су „скромних“ 69.600 динара. Овај број је, наравно, право освежење у односу на претходни податак, мада остаје нејасно у каквом је то интересу Србије да плаћа путне трошкове „својих“ филмаџија по којекаквим опскурним фестивалима, макар и коначни трошкови путовања не били рогобатни. Чудновато је, примера ради, то што Министарство културе са 143.060 динара плаћа пут Желимира Жилника у Берлин и његово тамошње гостовање у оквиру ретроспективе филмова добитника награда на „Берлиналу“ – поново је реч о немачком Берлину, а не неком другом, даљем и скупљем; пошто је дестинација иста, а трошкови се упадљиво разликују, трошковник боравка Срђана Драгојевића само може да буде још несхватљивији.
Постоје овде бројни проблеми и у начелном смислу. Да ли је гостовање Желимира Жилника у Берлину или Срђана Драгојевића и Маје Милош у Хелсинкију, толико неопходно држави Србији, па да им и плаћа такве пустоловине? Какву су корист Србија и Срби имали од оволиког шеткања „наших“ филмаџија по белом свету? Како неко ко им непосредно плаћа та шеткања, зар не би било природно да захтевамо неку корист из свега тога? Или, барем, да захтевамо да престану да држави и нацији наносе штету какву наносе?

Неки од података у списковима добијеним из Министарства културе, напросто су толико суманути да измичу уобичајеним представама о бизарностима везаним за државну управу. Међу таквим примерима, упада у очи филмски фестивал „Мерлинка“, за који је и прошле и ове године Министарство културе издвојило по 200.000 динара као помоћ: сума је релативно безначајна, у поређењу са чињеницом да је реч о „интернационалном фестивалу геј-лезбијског филма“! Као корисник овог исплаћеног износа наведен је Регионални инфо центар из Смедерева, а прошле године је у београдском „Дому омладине“ заиста одржана смотра филмова описане тематике, тако да је за претпоставити да ће исто бити и предстојећег децембра.
Натприродно звучи и податак да је Министарство културе са 350.000 динара помогло и „Седми фестивал српског филма фантастике“, у организацији удружења „Млади кадрови“ из Београда. Ето, ако нисте знали, српска кинематографија прави фантастичне филмове, а има их толико да су заслужили и посебан фестивал, који новчано помаже држава.

 

БАШ СКУП „БАШ ЧЕЛИК“ Математички је највише новца из Министарства културе ипак добио неко ко се не зове Горан и ко није студирао режију у Прагу. Више од осталих добила је београдска продукцијска кућа „Баш Челик“, додуше, кроз многобројне пројекте, а не кроз само један.
Тако је филм „Кругови“, у њиховој продукцији, потпомогнут са 34.300.000 динара. Филм, иначе, још није завршен, а сценарио је, према најавама, написан према истинитој причи о Срђану Алексићу, требињском младићу који је за време рата у БиХ бранио пријатеља муслимана од локалних напасника и био убијен у сукобу који је избио. „Баш Челик“ је септембра 2010. добио и осам милиона динара на име суфинансирања производње филма „Стање шока“, словеначког редитеља Андреја Кошака. „Предност уласка у овакву копродукцију продуцената из Србије је вишеструка. Пре свега, због значаја филмског опуса и највиших награда редитеља, а са друге стране због значајне политичко-социјалне компоненте овакве копродукције“, наведено је у образложењу одлуке министарства. На какав је то знаменити опус и награде редитеља мислио писац образложења, није баш најјасније. У званичним биографијама Андреја Кошака наведена су само три филма, закључно са наведеним „Стањем шока“, званично издатим прошле године. Ни за један од својих филмова Кошак није добијао неке иоле значајније награде – тачније, у биографијама није наведено ниједно признање које му је припало, што не значи обавезно и да није баш ништа освојио на каквом опскурном фестивалу (поготово ако је путовао са Драгојевићем), али свакако значи да се на угледнијим филмским смотрама није овенчао никаквом славом.
„Баш Челик“ је био продуцент и филма „Клип“ Маје Милош, за који је значајна новчана средства добио у два наврата: суфинансирање производње филма „Клип“ Министарство културе је, одлуком Небојше Брадића из јуна 2010, помогло са 12 милиона динара, а у суфинансирању трошкова постпродукције истог дела је, одлуком Предрага Марковића из децембра 2011. године, исто министарство учествовало са четири милиона динара. (Што ће рећи да је држава Србија тај филм бесмисленог заплета, припростих дијалога, порнографских минијатура и аматерског свеукупног изгледа, платила више од 150.000 евра; то је свакако један од глупљих начина да се потроши та количина новца).
Кућа „Баш Челик“ појављује се и као продуцент „Бесе“ Срђана Карановића, што је филм за чију је постпродукцију новембра претпрошле године добила три милиона динара (основно снимање, авај, новчано је заокружено пре периода обухваћеног истраживањем, тако да о износима којима је Министарство културе помагало почетке стварања „Бесе“ за сада не поседујемо веродостојне податке).
Поред набројаних остварења, „Баш Челик“ фигурише као носилац пројекта и у разним другим, махом мање скупим подухватима. По пуком броју подухвата у којима је новчано помогнута од стране министарства, ове кућа је без премца у српској кинематографији. Рекло би се да је држава Србија спремно улетала у сваки боговетни подухват „Баш Челика“. Ако за такву благонаклоност постоји какво нефилмско објашњење, оно је можда садржано у чињеници да је главни руководилац „Баш Челика“ Срдан Голубовић, редитељ и „Клопке“ и поменутих „Кругова“. Управо је Срдан Голубовић режирао спотове Бориса Тадића у председничкој кампањи 2008, што је, можда, продубило блискост редитеља и политичара, и што, можда, баца довољно светла на чињеницу да је, за време Тадићевог режима, управо Голубовићева продуцентска кућа добила највише новца из буџета.

Наставиће се

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Хвала вам што сте начели ову тему, наравно да се у неким другим областима врте много веће паре, али хајде да бар мало размрсимо оно што су ови дуго уплетали барем у култури. Прича се да се на улазнице за Егзит не урачунава ПДВ, нисам био,матор сам, али сви су ми тако говорили. Значи да је и ту држава оштећена, тојест сви ми. Па јел мислите да је то могло а да се нису уталили било приватно било партијски, односно да ли је технологија била следећа: републоика, покрајина и град дају паре да помогну Егзит а онда се од улазница део одвоји или појединцима или партијској каси, односно вероватно има и једног и другог. Да ли је тако радила и лутрија Србије? Па видели смо Дулића у утиску недеље.




    0



    0
  2. Cemu se cudi autor? Mi smo pljacku i podvale odavno podigli na umetnicki i vrlo visok nivo.
    Narodna (srpska) prica, zabelezena u XIX veku „Vuna Kico!-Orasi, Mico!“. U romanu g. Mllinic „Uska vrata Beograda“ ona opisuje
    kako se radilo i pre „revolucije“. …
    Spisak „projekata“ zadnih desetak godina, i „isplate“ mogle bi
    da dovedu do infarkta svakog normalnog.
    Uostalom, zar se iko zapitao, gde odose milijarde evra i dolara
    kredita koje je Srbija uzela?
    Nijedan „projekat“, „javna nabavka“, „privatizaciona transakcija“, .. nije prosla bez „kajmaka (ili shlaga, ko ne voli prvo)“.
    Nijedno „drustveno preduzece“ nije proslo bez „partijaca“.
    Iako su preduzeca „grcala“, ni radila ni placala obaveze, visoke
    plate direktora i clanova UO i doprinosi „nadleznoj partiji“ su
    uzimani prvo i uredno.
    Takodje, izmenom zakona o ovlascenjima direktora (90-tih), kao
    uvod u „kapitalizam“, data su im nevidjena ovlascenja (iznad prava vlasnika), sto „revolucija“ ne samo da nije izmenila, vec
    ugradila u partikratijsku strukturu. Kao nigde u svetu, nikakva
    odgovornost se nije trazila (kao ni danas).
    Tako, ne treba se cuditi „mrsu“ u kulturi i „umetnosti“.
    Srboljub Savic




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *