Почетна / Документи / Милан Ракић 1912. – Песник и дипломата, добровољац у Првом балканском рату

Милан Ракић 1912. – Песник и дипломата, добровољац у Првом балканском рату

Пише  Јован Пејчић

Хиљаду деветсто дванаесте године Милан Ракић, као четник у чети Војводе Вука, прелази границу на Мердарима. Бивши конзул у Приштини, са реденицима прекрштеним преко кожуха и шубаром на глави, улази на челу колоне у Приштину… Сетио се свог пријатеља из Скуланова. До њега готово нису ни допирали звуци косовских окршаја… – Слободан си, дошла је Србија! – узвикнуо је Ракић болеснику

 

Године 1898, одмах по доласку у Париз, на студије права, Милан Ракић је у првом писму из Француске поверио мајци Ани разговор с дедом Миланом Ђ. Милићевићем: „Деда ми је дан пре мога поласка рекао само: Владај се добро и не заборави своју отаџбину. А ја сам тек сад осетио колико је то велика реч отаџбина…“
Осам година касније, 1906, на Светој Гори, понесен доживљајем Хиландара, царских повеља и житија светих српских краљева која је у рукама држао, Ракић ће с узбуђењем записати да „човек није један“, да „ми носимо у срцу некадашње људе“, да се „мисли и осећања предака продужују… у нама“.
Десетог октобра по старом, 22. по новом календару, Ракић јавља супрузи Милици прву вест из ослобођене Приштине: „Јуче, уторник, на челу једне колоне уђох у Приштину. Још сад не могу да се стишам и да мирно пишем о свему што се за ово неколико дана догодило. Главно је да је све било добро и да је Косово освећено. Ја сам врло добро, боље него у Београду… Овакве догађаје што сам видео сматрам као нарочито доброчинство неког провиђења.“

СОЛДАЧКО САНДУЧЕ

Свака прича приповеда се из перспективе њеног краја. Причу о учешћу Ракићевом у ослобађању Косова и Метохије, колевке Српства, ја ћу управо тако почети, од њеног краја:
Година је 1912, средина месеца децембра. Милан Ракић,
шеф Конзуларног одељења Министарства иностраних дела Краљевине Србије, полази из ослобођене Старе Србије за Београд – завршена је трећа његова мисија на Косову и Метохији (прва мисија је Ракићево службовање у Српском конзулату у Приштини 1905–1911; друга, његово добровољачко учешће у ратним операцијама за ослобођење Старе Србије). У салонском вагону који им је за ту прилику ставила на располагање српска влада, друштво му чине аустроугарски изасланик Теодор фон Едл, послат из Беча на Космет да би две земље утврдиле истину о такозваном инциденту „Прохаска“, и – у својству званичнога државног
преводиоца с немачког – германист и песник Милан Ћурчин, лични пријатељ. За тачно поимање, за простирање Ракићеве личности у времену и међу људима, запис Ћурчинов с овог путовања има симболичан значај:
„Тек што воз стаде на приштинској станици, диже се Ракић и изађе напоље. Погледах кроз прозор камо ће, и видех га где се, чим сиђе с кола, загрли и пољуби с неким остаријим човеком у похабану комитском оделу. Овај му даде нешто што Ракић, окренувши се, убаци у мрежу нашег салона. Беше то мало солдачко сандуче, које је чудно одударало својом сиротињом од господске околине и пртљага у колима. После нам је Ракић рекао да је у том сандучету
било све што је понео кад је пошао у рат, да га је после оставио у конзулату, и да је сад јавио гавазу да ће проћи овуд, те да му га донесе, за успомену.“

ЕЛИТНИ ЧОВЕК

О Милану Ракићу као човеку и као песнику, о изузетности његове појаве у српској књижевности и српској дипломатској историји разасута су по успоменама савременика и документима националних установа историје и културе бројна сведочанства.
У разговору који је са Ракићем имао Бранимир Ћосић у Женеви 1928. године, досад најкњижевније сачињеном интервјуу с једним српским писцем, читамо: „Господина Ракића сам видео свега два пута – утисак који сам добио био је: надмоћност речи над телесним утиском, надмоћност једне унутрашње снаге која је утолико јача, снажнија, уколико је скривенија, повученија под уздржаним покретима једног дипломате.“
Ракић је, по свему, био „човек у себе окренуте амбиције“ (Исидора Секулић), „сав интегралан, сав затворена линија“, што значи личност у којој нема ничег „наполовичног, условног, конвенционалног“ (Јован Дучић), једна „обухватна и хармонична зграда, у свему господин старог кова, grand seigneur“ (Станислав Винавер), човек „светог и свесног поимања дужности, и у приватном и у јавном животу“ (М. Ћурчин), „елитни човек“ (Тодор Манојловић).
Појам господина, кад је о Милану Ракићу реч, води ка упечатљивом сећању Борислава Михајловића Михиза везаном за Иву Андрића. На једном од њихових сусрета Михиз је писца знамените расправе „Његош као трагични јунак косовске мисли“ упитао: „Како сте то Ви, полазећи и долазећи из најдоњег босанског караказана, успели да постанете такав Господин?“ На то се Андрић само осмехнуо и одговорио: „Нисте ви познавали Милана Ракића. Он је био господин!“
У једном писму – написао га је 13. септембра 1912. године – сâм је Ракић исповедио свој морални вјерују: „Ја сам се увек старао да ономе што осетим дам карактер општости, и има много људи, с којима сам одличан пријатељ, а који не само да од мене нису чули ништа о мојим осећањима, него нису могли ни наслутити да ли се у опште што у мени и шта дешава, толико ми је нелагодно уплитати себе и упознавати друге са стварима које се мене тичу.“
„Поносит и повучен“, тако је о Ракићу 1929. године написао Растко Петровић.
Са те особине: да о себи не говори, Милан Ракић једва да је кад одступио. Ако је, ипак, понекад понешто и казао о себи, било је то некако закривљено, суво тако рећи, као да се на њега и не односи, а камоли да се дотиче његовог живота, његових осећања и мисли. Да ли стога што је, како ће Милан Чемерикић, један од Ракићевих сабораца са Косова забележити, „његов рад, као и општи рад тога доба, био у сенци“. Ракић је у том погледу следио, по свему, Цвијићев аскетско-монашки идеал рада на великим националним циљевима: „Личност или личности које раде, не смеју да се виде, но рад и резултати рада.“
Уосталом, ондашњем српском свету, па и шире, у европским политичким и дипломатским круговима, ова особина Ракићева била је навелико позната. Али, када бисмо пред собом имали особу чије звање не поставља „границе око његове личности“ и чији се поглед на свет морала и политике тако много, толико елементарно не разликује од „очекиваног“ – какву бисмо повест чули од славнога творца песничког циклуса „На Косову“?

СЛУЖБА У СРПСКОМ КОНЗУЛАТУ У ПРИШТИНИ

Милан Ракић рођен је 30. септембра 1876. године у Београду. Правни факултет започео је у Београду, завршио га је у Паризу 1900. године, 1904. постављен је за писара у Министарству иностраних дела Краљевине Србије. Од средине маја 1905. Ракић је у Српском конзулату у Приштини, у својству писара друге класе. Пет месеци доцније видимо га као вицеконзула у Скопљу, где ће остати до октобра 1906, па се враћа у Конзулат у Приштини и ту ради до средине идуће године. Дипломатски представник Србије у Солуну Ракић је од јула 1907. На Космет по трећи пут долази у септембру 1908. и у Приштини проводи три наредне године: испрва, годину и три месеца, у ранијем звању, затим као шеф Конзулата. Октобра 1911. Ракић је добио унапређење и крајем децембра исте године из Приштине је премештен у Министарство иностраних дела у Београду.
Григорије Божовић, који је прилике у Старој Србији познавао са самог њиховог извора и као староседелац осећао их дубоко и болно, оставио је кратак запис: „Српском народу у царству се смркавало. Била је на помолу блиска самртна ноћ… Такво је стање затекао на Косову Милан Ракић.“
Средином октобра 1911. српска Краљевска влада унапредила је Милана Ракића и поставила га за шефа Конзуларног одељења у Министарству иностраних дела Србије. Значи, прелазак у Београд. Али њему се Косово није напуштало. Како, иначе, схватити речи Милана Ћурчина из писма Ракићима од 5/18. марта 1911, у којем он, међу осталим, каже: „Чујем да сад волите Приштину више свега.“ Ипак, налог је стигао и Ракић се, половином децембра, навелико спрема за повратак у Београд. Нерасположен је и потиштен. У писму од 1/14. децембра, последњем из Приштине у Београд, ту селидбену атмосферу описује као непријатну и крајње мучну: „Док око мене чекић бије у чамову даску – укуцавају се сандуци – ја се од јутра до мрака бавим сувим рачунима.“
Куд одводе ови редови?
Скоро би се могло помислити како из њих пробија стрепња да је свршено с Ракићевом косовском мисијом.

[restrictedarea]

АКЦИЈЕ НА ТЛУ СТАРЕ СРБИЈЕ

Написати какву представку, па ставити њену копију у архиву ради личног оправдања, то није био Ракићев манир. Заблуда је, стога, мислити да је одласком с Косова Ракић заборавио на Косово. Напротив, током читаве 1912. године, све до избијања рата с Турском, чинило се да је право средиште управљања збивањима на Косову пресељено у Београд и да се налази у Конзуларном одељењу у којем је господовао Милан Ракић.
Многа рукописна и јавна сведочанства – необјављена писма, дневници, сећања, као и чланци у периодици, споменицама, зборницима архивске грађе – подробно осветљавају управо тај правац Ракићевог националног радеништва за ствар Старе Србије. Прворазредан је документ Божина Симића: „Није било учитеља, ни професора, није било свештеника, није било једног отреситијег мештанина у Старој Србији који не би помињао име Милана Ракића са највећим уважењем. У Србији, такође, није било ниједног предратног официра који, кад год би дошао у додир са Конзуларним одељењем – било као четнички војвода или погранични официр – не би осетио велику радост што је, у тешким данима по наш народ, одбрана Српства у Турској била поверена човеку какав је био Милан Ракић.“
Тако је заиста и било. У Београду су се у то време држали редовни недељни састанци са страним дипломатама, и Ракић је не једанпут био принуђен да одговара на неугодна питања о борбеним и обавештајним акцијама које су на тлу Старе Србије предузимали српски четници и погранични официри.
Међутим, таква питања, срочена врло често као оптужба и провокација (увек у аустријско-турском двогласу), Милана Ракића нису затицала неспремна. Нису га ни бринула: то је политика, а зар Аустријанци и Турци да му причају какву политику Турска и Аустрија спроводе у Старој Србији, и како је спроводе. По завршетку једног од састанака, пред старијима од себе мирно је рекао: „Кад ови људи (национални радници на Косову, обавештајци, четници – Ј. П.) ризикују свој живот, вала можемо се и ми лако презнојавати на замерке Бал-плаца или Босфора.“
На другој страни, стоји чињеница да је Милана Ракића, по повратку у Београд, збунило промењено стање духова: онеспокојила га развејаност националне мисли, узнемирило ћифтинско држање и егоманија страначких првака; мучнину је у њему изазвало дефетистичко празнословље квазиинтелигената и новинарских свезнадара – „пројектаната српске сутрашњице“. Слушао је те „слободоумне“ људе обузете невољама и слободом туђих и далеких народа, и с горчином у души питао се: Зар није природније да мисле и раде на олакшавању бескрајне беде свог народа у Старој Србији, изложеног нечувеној анархији и дивљаштву Турака и Арбанаса?
Ракићево писмо од 26. децембра 1911, написано одмах по доласку са Космета, носи сву иронију тога његовог сусрета с родним градом: „Док сам био у Турској – смешно је рећи, али је истина – чезнуо сам за Београдом. Сад се почињем разочаравати. Свет се проћифтио, познаници се изменили, настало неко друго време, и ја се сад осећам у Београду као у некој страној непознатој вароши.“

ВАЗДУХ МИРИШЕ НА БАРУТ

Милан Ракић – творац недостижних косовских стихова, Ракић – публицист чији погледи и радови о друштвеним комешајима на простору Старе Србије дижу на ноге дипломатске корове европских престоница… – то су активности које испуњавају тек једну, литерарну, интелектуалну, државно-политичку раван његовога рада на заштити православног српског народа у Косовском вилајету.
Постоји и друга, мање видљива страна, која чува непосредан, животно-практичан карактер Ракићеве личности. Песник, дипломата и новинар овде остају у сенци – појављује се Ракић ратник, добровољац у редовима најодлучнијих ослободилаца Старе Србије (комитâ, учитељâ, студената и ђакâ), који предњаче у борбама за ослобођење Приштине.
Извесност скорог рата видео је Милан Ракић са свог положаја боље но књижевни пријатељи с којима се сусретао у редакцији Српског књижевног гласника, у позоришту, уз поподневну кафу у „Руском цару“ и „Српској круни“, јасније но политичари безнадежно окренути страначким сукобима и провизијама, слепачкој борби за голу власт. Ракић се, дакле, мирно спремао за рат. У писму од 13(26) септембра 1912, он Десанки Живадиновић поверава: „Сабље све више звецкају и ваздух све више мириши на барут.“
Ракић се, као што је познато, кратко време задржао на месту шефа Конзуларног одељења у Београду. Кад је букнуо Балкански рат, напустио је министарство одмах по оглашавању мобилизације и, не јављајући се ником од претпостављених, придружио се као прост борац добровољцима пуковника Алимпија Марјановића, чувеног старосрбијанског четника, овчепољског војводе.
Милан Грол се сећа: „Хиљаду деветсто дванаесте године Милан Ракић, као четник у чети Војводе Вука, прелази границу на Мердарима. Бивши конзул у Приштини, са реденицима прекрштеним преко кожуха и шубаром на глави, улази на челу колоне у Приштину.“
Све се одвијало муњевито. У Прокупљу је Ракић прошао оштру двонедељну војну вежбу под Танкосићевом командом, па се с првом четом Војина Поповића – Војводе Вука упутио право на српско-турску границу, на онај њен одсек са којег се отварао пут према Приштини. Изабрао је баш тај правац, каже Божин Симић, зато да би најбрже стигао на Косово и на Газиместан.

ОДЈЕКНУЛО ЈЕ ЦРКВЕНО ЗВОНО НА КОСОВУ

Бивало је часова кад је Милан Ракић одступао од своје надалеко знане навике: да о себи ћути. Тада се, не успевајући да пригуши понос, поверавао о судбини која га је пратила при ослобађању града у којем је доскора конзуловао. Та је прича уистину заносна. Састоји се од три епизоде, на које се може гледати као на чинове једног истог драмског збивања.
Први део приче долази од Милана Ћурчина.
По уласку у Приштину, Ракићу је прва мисао била да с ослободиоцима што пре дође у Конзулат. Отишао је право у конзулат и потражио је у подруму звоно што га је као конзул некад, приликом посете султана Мехмеда V Решада јуна 1911, прокријумчарио да би га обесио у звоник православне цркве „поздрављајући“ султана. Надао се тада – вели Ћурчин – да ће султан, „ганут“ таквом пажњом, „затворити очи пред свршеним чином, и допустити да опет звона, после више стотина година, зазвоне са хришћанских цркава и манастира… Али су га тада потказали турским властима, те му ове, у последњем часу, осујетише намеру и покварише радост“.
Сада је с војницима звоно изнео и окачио га о грану у порти цркве Св. Николе, једине српске цркве у Приштини. Први је повукао уже, па га је предао оном до себе, да и он зазвони. Народ и војници приступали су звону један по један, скидали капу, крстили се и повлачили за уже – читав тај дан звонило је опет звоно у Приштини, оглашавајући ослобођење и испуњење заветне мисли српског народа.

ТО ЈЕ ГАЗИМЕСТАН

Другу епизоду забележио је Младен Ст. Ђуричић и она се тиче доживљаја о којем ће Милан Ракић младом пријатељу рећи: „То ми је био највећи дан у животу.“ Ђуричић не препричава догађај него се у потпуности препушта Ракићевом казивању:
„Дакле избисмо на само место Косовске битке. С десне стране гудио је Лаб, пун нове снаге од јесење кише, и журио да однесе велику вест. С леве, на брежуљку, слегало се замишљено Муратово турбе… Постројише нас. У пратњи штаба појави се командант: Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се ово место зове? У збијеном строју лупкарала је пушка о пушку, затезале се ремењаче. Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара!… То је Газиместан, на којем је Обилић… Око мене попадали војници. Погледам: љубе земљу!
Ваљда сам се и ја био сагнуо, кад нисам приметио откуд изађе млад официр с исуканом сабљом. Стаде пред команданта, поздрави, рапортира нешто, па се окрете строју. Диже сабљу и поче громко: На Газиместану, од Милана Ракића!
Прво ме издаде слух, па онда и вид. Испред мене се подиже брег са турбетом, зави у црвено и остаде висећи као пламена застава… Исказа ме целог – планина!… Од узвика се ломило небо. Нова и млада Србија слави Васкрс, а ја? С муком сам се држао на ногама. Више осетих, но што видех, кад се неко одвоји из моје јединице и, у трку, стиже пред команданта: Господине пуковниче, тај који је испевао ову песму овде је с нама… Ево га позади, с бомбама… у одреду Војводе Вука! И одмах одјекну командантов глас: Добровољац Ракић, напред! Чуо сам све, али нисам могао ни да коракнем. Чак ни да отворим уста. Рукавом од шињела заклонио сам лице и пустио сузе… први и последњи пут тада.“
Добровољца Ракића краљ Петар Први уздигао је у ред великих јунака Првог балканског рата: одликовао га је „Златном медаљом за храброст“.

ДОШЛА ЈЕ СРБИЈА

Трећи чин, сведочанство Милана Чемерикића о Ракићевом пријатељству с његовим дедом Стојаном-Ванетом Џокле-Чемерикићем, достојан је античке трагедије:
„У селу Скуланову, на Косову, живео је један ханџија, Стојан Џокле-Чемерикић, родом из Призрена. Ракић је од њега направио себи не само човека од поверења, него и најоданијег пријатеља. Пред одлазак за Београд, Ракић се опростио са тим својим пријатељем, који је био оронуо и оболео: Нећу, не могу да умрем пре него што видим српског војника на ослобођеном Косову – рекао му је пријатељ при опраштању…
У срећну јесен 1912. године, Милан Ракић, четник у претходници победничке српске војске… бивши конзул, с фишеклијама и бомбама улази на челу једне колоне у место у којем је толико година службовао… Ване, Мане и толики мали људи били су њему у мислима када се светило Косово.
Ракић се сетио и свог пријатеља из Скуланова. Једног дана поведе (са) собом неколико војника, и на челу ове необичне чете, са шубаром на глави, наоружан, упути се у село. Његов пријатељ Џокле лежао је на својој грубој постељи, живи леш, страшнији него Ракићев Христос у усамљеној цркви у Метохији. До њега готово нису ни допирали звуци косовских окршаја… – Слободан си, дошла је Србија! – узвикнуо је Ракић болеснику. Иако у полусвести, Џокле је познао глас. Погледао је Ракића, погледао је наоружане војнике под шајкачом око њега, и разумео је. У магновењу прибрао је сву своју снагу, устао из постеље, мршав, дуг, незграпан, и пољубио свога ослободиоца у чело. Заљуљао се и пао. Џокле је могао испустити душу тек када је његов завет био испуњен.“

„ПРИЗРЕНСКА АФЕРА“

По ослобођењу Приштине, Ракић је скинуо оружје. Показаће се да га је, сада у ослобођеној Старој Србији, чекао друкчији, не мање сложен задатак – дипломатски.
У моћном налету војске ослобађани су село за селом, град за градом у Старој Србији. Српска команда улази у Призрен 22. октобра (5. новембра) 1912. године. Генерал Божидар Јанковић одмах обавештава руског и аустријског конзула да је одсад он командант Призрена, да знају да су одсад, поново и коначно, на територији Краљевине Србије, и да би турска застава на њиховим конзулатима требало одмах да се замени српском тробојком.
Аустријски конзул, међутим, одбија да се повинује наредби генерала Јанковића. Оскар Прохаска, штавише, иде толико далеко да хвата српску државну заставу, поред аустроугарске тек истакнуту на згради бечко-пештанског конзулата, и са бесом је, не обзирући се на присутне, скида, уз бујицу псовки и погрда на Србе. За српског официра, постављеног да аустријски конзулат надгледа и обезбеђује, то је било превише – увреда преко какве се не прелази. Грубо је пришао Аустријанцу, ошамарио га и вратио заставу на њено место.
Од тога часа отвара се спор између генерала Јанковића и Прохаске, познат као „Призренска“, као „Прохаскина афера“ – таква и толиког замаха да се одмах изобразила у међународни проблем. За само неколика дана напетост међу Србијом и Аустро-Угарском нарасла је до пуцања. Угрон фон Угронфалфа, бечки посланик – чији први задатак, од ступања српске војске на земљиште Старе Србије, бејаше да без престанка засипа Дворску канцеларију у Београду приговорима, замеркама, протестима, најчешће најневероватнијим – није бирао ни средства, ни начин да „призренски конфликт“ надува до војнополитичког и међудржавног скандала због којег би Србију требало казнити.
На све стране хуктала је пропагандна машинерија Аустро-Угарске – још од почетка рата она је отворено кренула у фронталну офанзиву против Србије и свега српског. „Fall Prohaska“ дочекала је трљајући руке, тај „случај“ пао јој је као уље што се бескрајно може доливати на ватру. Општа кампања захватила је највише кругове аустријског, мађарског, немачког јавног живота: дипломатске, политичке, војне, чак привредне и културне.
У таквој помами, разглашена бечка Neue Freie Presse проширује Европом оптужбу коју је на сусрету с иностраним посланицима дигао против Србије граф Леополд Берхтолд, министар спољних послова Двојне монархије. На такав иступ – нагласио је том приликом Берхтолд – гоне га неодговарајући, заправо осиони и самоуверени, за Аустро-Угарску и њене поданике омаловажавајући и увредљиви поступци српских званичника према њиховом конзулу у Призрену.
Јован М. Јовановић, тих месеци српски посланик у Бечу, оставио је сажет коментар Берхтолдових оптужби: „Извесни војнички кругови и бечки Литерарни биро мислили су да од ове афере направе један елегантан повод за рат.“
Никола Пашић, председник српске владе, брзо је схватио куда може одвести такво и толико прегревање „Случаја Прохаска“ и већ 7(20) новембра даје налог да се свим српским дипломатама и генералима на Косову упути депеша с упозорењем које се беспоговорно мора поштовати.

НАМЕТАЊЕ ИСТРАГЕ

Пашићев телеграм био је прецизан: „Како дишу и шта нам желе аустроугарски конзули у окупираним земљама, знамо. Али се од њих можемо бранити само са доказима у руци. Зато би требало обратити сву пажњу на ту страну и прибирати доказе, али такве који се не могу обарати, па ћемо се моћи одбранити. Међутим, кад се што чује да намеравају чинити, да се предузму мере за одбрану.“
Дан касније, српска влада затражила је преко свога бечког посланика од графа Берхтолда да хитно опозове конзула Прохаску како би се избегли даљни нежељени инциденти. Али Балхаус-плац не мари за српски захтев. Србија за Франца Јозефа, Берхтолда и аустроугарско Војно министарство није сусед већ противничка страна: они не само што, држећи се у свему Прохаскиних измишљотина, дојава и клевета, отворено стају на турско-арнаутску страну, него све чине да сличну аферу распире још с митровичким вицеконзулом Ладиславом Тахијем фон Тахваријем, а онда, у извесном прилично мутном смислу, и са генералним конзулом у Скопљу Марјаном фон Хајмротом.
У таквим околностима, све трудећи се да до краја заоштрени односи са Бечом не прерасту у сукоб широких размера, српске власти пристају да Аустрија пошаље на Косово свога званичног изасланика који би, заједно с одабраним српским дипломатом, у детаљ истражио Прохаскин случај и утврдио шта је у тој афери права истина.
Леополд Берхтолд одредио је да аустроугарски изасланик буде Теодор фон Едл. За дипломатског представника Србије који ће с Едлом радити, Никола Пашић изабрао је Милана Ракића.
Влада у Београду видела је у наметању истраге о „Прохаскиној афери“ не толико аустријску потребу да се дође до праве истине, колико повод за нову дипломатску провокацију с непредвидљивим политичким последицама. Стога је она, по брижљивој анализи могућних иследних и свих других радњи спремљених за фон Едла на Балхаус-плацу, дала Милану Ракићу прецизна понашајна упутства. Задаци Ракићеви били су: да, најпре, сâм испита на чему се заснивају и српске и аустријске жалбе; затим, да не пушта из очију фон Едла, пошто се сумњало да он носи извесне тајне поруке арнаутским првацима и главарима (Иси Бољетинцу, Јахја-бегу, Риза-беју, Бајраму Цури, Хасан-беју у Приштини); да, најзад, ублажи утиске фон Едла ако се увери да су они неповољни по поступке српских војника.

ПРОХАСКА – ЖРТВА СОПСТВЕНЕ АФЕРЕ

Шта је, по завршеном поступку, истрага утврдила? Систематисани, налази Теодора фон Едла и Милана Ракића изгледају овако:
Прохаска је, као прво, пред долазак српске војске протурао међу народ сваковрсне узнемирујуће гласине, ширио измишљотине и страх да Турке и Арнауте очекује крвава српска одмазда; ишао је чак дотле да је пустио вест како је Аустро-Угарска заузела Београд. Друго, наоружавао је Арнауте и припремао их да се одупру српској војсци. Треће, на дан уласка српске војске у Призрен, са крова аустроугарског конзулата пуцано је на ослободиоце. Четврто, није хтео да се представи и искаже дужно поштовање генералу Божидару Јанковићу као команданту Призрена, док је руски конзул Емељанов то учинио. Пето, одбио је да присуствује свечаној служби коју је, поводом ослобођења града, приредила призренска општина. Шесто, српска коњичка патрола јесте запленила Прохаскину пошту; међутим, патрола је тиме извршила своју дужност, која се у сваком рату показује као неопходна, а да је право поступила изашло је на видело кад су заплењена писма објављена у београдској и московској штампи – то није била приватна преписка. Седмо, око конзулата је била постављена српска стража, али не зато да би само мотрила ко у конзулат улази, него и из безбедносних разлога: до рата се Прохаска замерио призренским Србима на многе начине. Осмо, генерал Јанковић није забранио Прохаски да оде из Призрена, али је поставио услов да му се за допуштење обрати он лично; кад је конзул то учинио, добио је и дозволу и пратњу. Девето, у пратњи писара српског Министарства иностраних дела Мите Димитријевића и три коњаника, конзул Прохаска и његово особље напустили су Призрен 25. новембра, испраћени од Срба погрдним повицима Уа!, и мачјом музиком и лупањем у празне канте од гаса; у Скопље су преко Урошевца стигли железницом, у путничком вагону који им је обезбедио генерал Јанковић.“
Све у свему, Оскар Прохаска – аустромађарски дипломата родом из Брна, свршени ђак бечке Академије за оријенталистику, одличан зналац српскога, турскога и арнаутског језика – постао је невољна жртва своје сопствене афере.
Историчар и публицист Јован М. Јовановић, министар иностраних дела Краљевине Србије пре избијања Балканског рата, после дипломатски представник Србије у Бечу, најживље, уједно најсажетије, своди исход и резултате боравка Теодора Едла на Косову: „Конзул Едл је, имајући поред себе једног правог човека, једног објективног, разумног пратиоца, као што је био М. М. Ракић, видео ствар као и сам М. М. Ракић, то јест: да је (афера са Прохаском) много надувана…“
Сва признања за успех српске политике у „Призренској афери“ Јовановић, на овај начин, приписује истинољубивости, јасном националном опредељењу и дипломатској вештини Ракићевој.

КОНФЕРЕНЦИЈА О МИРУ У ЛОНДОНУ

Знамо шта је са Миланом Ракићем било по окончању Едлова косовскога поклисарства. Одмах је ухватио први воз за Београд. Журило му се – тамо су га чекали: породица, пријатељи, тек одштампана збирка „Нове песме“ с косовским стиховима као најважнијим циклусом, нове обавезе у Министарству иностраних дела.
Знао је и да би ускоро требало да путује у Лондон: влада га је одредила да са Стојаном Новаковићем, Андром Николићем, Миленком Веснићем (који ће им се придружити у Паризу) и Чедомиљом Мијатовићем (који их у Енглеској чека) – представља Србију на Конференцији о миру међу балканским државама и Турском.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Veliki srpski pesnik i rodoljub,rame uz rame sa Ducicem!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *