Љигави инкубатор таблоидне  културе

Пише Данијел Естулин

САД су земља у којој ће услед општег слома образовања, телевизије и штампе, огроман број људи поверовати у било шта, док је много људи који се налазе на врху пирамиде власти припремљен да свету саопшти било какву нову лаж која је на дневном реду агенде моћи

Демократско друштво зависи од дебате, слободне дискусије, заједничке сагласности подређивању индивидуалних разлика општем добру. Слажемо се са стварима које не прихватамо у потпуности јер су најближе постизању онога што и ми желимо. То је једини начин, осим тираније, који омогућава стабилност друштва.
Људска слобода реализује се у способности да свет сагледамо на различите начине. Идеје су носиоци моћи. Идеали су носиоци визије. Пристајући на оно против чега смо, ми откривамо за шта смо. Оно што мислимо одређује наше понашање. Демократија је можда донела слободу али и она има своју цену: свет у којем живимо је све контроверзнији, мање обазрив, изразито сензационалистички и веома пакостан. Форматизација модерне мисли управљена је ка потпуној редукцији сфере моралне одговорности појединца. Људско понашање постало је производ безличних сила које њиме управљају.

МИСТИКА ТЕЛЕВИЗИЈЕ САД су земља у којој ће, услед општег слома образовања, телевизије и штампе, огроман број људи поверовати у било шта, док је велики број људи који се налазе на врху пирамиде власти припремљен да људима саопшти било какву нову лаж која је на дневном реду агенде моћи.
Американци никада нису сасвим сварили телевизију. Мистика телевизије која би требало да буде ствар прошлости, постала је временом само јача. Ми правимо славним не само оне који узрокују догађаје, већ оне који делују на малим екранима, који отварају уста док старе песме забављају одабрану публику у студију и од глумаца који продају јефтине ђинђуве, јогурт и дезодорансе током блока реклама који се емитују у паузи приказивања старих филмова.
Тако, када неки шоу привуче много пажње попут „Америчког идола“ или „Америка има таленат“ намеће се потреба да сазнамо узрок. Могло би да се помисли да је у питању сам садржај ових шоу програма – у смислу запањујуће нове идеје, али разлог можемо тражити и у социјалној прихватљивости, чак и у најједноставнијој претераности. Сваки од ових програма, који за себе тврде да су осмишљени као сушта великодушност и праведност – јер о победницима одлучују гласови публике, не доносе ни један нови аргуменат, нити убедљив разлог због којег публика у студију, учесници у шоу програму и они обични људи који их гледају преко својих телевизора не би требало заувек да буду закључани у менталној институцији.
По свим могућим мерилима, „Амерички идол“ представља импресивно постигнуће културног прототипа за лаковерне и болесне. Његови учесници боље изгледају, препреднији су, прорачунатији, дијаболичнији, много вештији у постизању оптималне манипулације гледалаца од својих претходника – они су оличење тријумфа бизарног „момента телевизијске славе“ као показатеља инфантилне дисторзије. Недељно гласање – ишчекивање, усхићење победника и агонија пораженог, зумирани и приказани изблиза, изнова и изнова – слоу моушн тих лица: апсолутно безидејних и празних лица испуњених мелодраматичним набојем.
Телевизија је та која обезбеђује жељени статус „славног“ („селебрити“) према коме тек неколицина људи могу да буду и остану имуни. Но, шта тај појам значи? Шта је „селебрити“, ако не највиши псеудодогађај, осмишљен у сврху задовољења наших претераних очекивања о људској величини. То је прича о огромном успеху двадесетовекевне тежње за илузијама. Сада је парадигма измењена како би најзнаменитији људски модели – хероји нашег доба могли да буду произвођени на индустријској скали и тржиште било задовољено без застоја. Квалитети који жене или мушкарце препоручују као „национални бренд“ представљају у ствари нову категорију људске празнине.
Овај свет у који пиљимо преко малих екрана налази се некако са оне стране добра и зла. То је свет сентименталности, свет преокрета, који ће успети да исцеди по коју сузу пре рекламног блока, после чега се породица враћа овом шоу са узвишеним идејама о породичној радости, све док се шоу не заврши.

ПАД СВИХ НИВОА ЕГЗИСТЕНЦИЈЕ Могу само да закључим да успех „Америчког идола“ у освајању пажње почива на паду свих нивоа људске егзистенције у нашем невеселом времену – историјском тренутку без преседана по неплеменитости мисли, када се расположење и потреба за знањем ТВ гледалаца могу употребити као моћан аргуменат да им нико не може помоћи, јер постоји препрека и ограничење изражено у IQ вредностима.

Ту је, затим, и „Америка има таленат“. Постоје аргументације које говоре о томе да сваки од ових програма поседује сопствену игру на деструкцији моралног плана, по коме се презире лош и подржава добар гост. Инсистира се на тону, повратку на моделе тестиране у прошлости. Шоу је тако реализован да се они које не одликује интелигентно понашање представе као праведни, чвршћи и параноичнији. Уместо да такви људи изнесу аргументацију која је необорива са уверењем да ће публика управо њих подржати, они износе своје тешкоће и изјашњавају се о кривици, што представља веома неразумну ствар будући да се ради о невероватно глупој публици. Узнемиравајуће је гледати како људи себи допуштају да буду употребљени као папирне марамице, но већина других људи у нашој треш култури без свести и отпора допушта да се дубоки концепти праведности злоупотребе за тајновите циљеве. Иницијални тријумфализам уступа место зловољном дефетизму – и то је слика данашње Америке виђене из угла призматичног сочива: наметљива, глобализована, терапеутисана у духу кока-кола морала.
Ентертајмент терапеутске културе представља својеврсни невидљиви напад на вредности: публицитет се ставља испред достигнућа, изношење приватности испред уздржаности и тајновитости, жртвовање испред личне одговорности, ласцивност изнад пристојности, конфронтација изнад цивилизованости, психологизирање изнад моралности.
Према добро обавештеном извору из Си-Ен-Ена: што интелигентније замислите и направите шоу, више гледалаца зевне и промени канал. Да ли треба да се чудимо томе? У овом друштву, срамно је славно и грех је инструмент за подизање мобилности. А мобилност је главна одлика америчког, ох, мислим глобалног стила живота.
У Вебстеровом речнику енглеског језика, слава се дефинише као „помама за реномеом“. Помамљени, што означава људе који су затровани значајем и важношћу – саучесници су у овој фарси. Пре четрдесет година, у својој књизи „Имиџ“, Денијел Бурстин је тврдио да ће револуција телевизијске графике произвести велику глад за великим делима за које је раније било потребно време како би била извршена. Ова потреба индукована телевизијом деградирала је феномен славе и великих дела на минорност и безначајност које се на вештачки начин уздижу до ранга славе, али будући да немају никакву дубину веома брзо ишчезавају и нестају.
Доктрина тријумфализма славних је инхерентно инклузивна; она почива на претпоставци да сви воле богате и псеудопознате. Већина псеудозвезда, међутим, изгледа да разуме да њихов живот није ништа друго до константан мађионичарски трик. Постоји неизлечива несигурност њихове позиције, док покушавају да живе од дериватског достојанства из анахроног концепта, негујући ројализам демократског доба – селебрити.
Ова претпоставка је оно што чини „селебрити“ циркус тако застрашујућим. Псеудопознати знају да своје каријере дугују индустрији за производњу славних и успешних. Они знају да је њихов сензибилитет за таблоиде добро подешен таблоидној култури и знају да је цео подухват заснован на превари. И поред тога рејтинзи настављају да скачу…
Уосталом, увек смо и били воајери и кукавице. САД су изградиле културу и култ лажног представљања. Сви би хрлили да виде брадату даму или албино човека, када би циркус дошао у град, а сада желимо да будемо део циркуса – брадата жена и албино мушкарац, спојени у једном, нераздвојни.

ИСПОВЕДАЊЕ И МРАЧНА КУТИЈА Љигави инкубатор таблоидне културе узгојио је у међувремену плод брадатог патуљка породивши двометарског монструма – но порођајни чин остао је без интелектуалног одбијања да се даље учествује у увредама по здрав разум (разум се показао као врло дискутабилна категорија).
Ненормално је нормално: степен нормализоване изопачености ће се повећати одмах после реклама.
Анахронизам ових шоу програма узнемирава, а још више то чини – њихова свепрожимајућа неискреност. Домаћин и гости заборављају на чињенице, погрешно користе речи током емисије и нису спремни да преузму консеквенце својих дела. Никада нисам видео нешто толико гротескно као што је начин на који они изричу своје признање да су нешто погрешно радили.
Исповест почиње у малој мрачној кутији: са једне стране екрана је гледалац у улози свештеника, а на другој покајник. И то је још увек мала црна кутија, и то је још увек екран, али он се налази у свачијој дневној соби. У овом новом медијуму исповедања људи нарушавају сопствену приватност, на све стране се просипа туђе утробље, опрост није више од значаја, битно је поделити своју интиму са другима.
Уздржаност и мера постају нешто претерано и непожељно, а друштво добија улогу славног искупитеља греха.
Андре Малро је веровао да ће трећи миленијум бити време религије. Моје мишљење је да би трећи миленијум могао бити миленијум нестанка религије, јер, да би веровао, човек мора сачувати богатство човека, његову егзистенцијалну густину, бесмртност, вечност, а то никако неће моћи овај симплификовани, једнодимензионални човек у доба висцералног милениаризма. Од свих језика само је језик мишљења уједно и језик вечности. Сећање спасава човека од заборава. Чини се међутим да недостаје и сама претпоставка за мишљење: знатижеља и снага да се поново крене у мисаоне дубине које су у међувремену човеку постале сасвим стране.
Ово није главна лекција о ономе што се догађа људима у Америци данас, али је круцијална лекција. Јавна дебата у нашој земљи готово у потпуности се налази у рукама ментално ретардираних.
Неко би рекао: живимо у веома интересантним временима. займ на карту срочно без отказа займ на домузайм улан удэзайм без фото