Почетна / Колумне / Лагодан живот сами стварамо

Лагодан живот сами стварамо

Пише Драгомир Антонић

Историја, традиција, култура, љубав према отаџбини, одговорност према другима се учи исто као читање, писање, сликање, певање, трговина, орање, превијање, зидање или оперисање

Октобар је ове 7520. године по српском календару или 2012. по грегоријанском неуобичајено продужио лето. Скоро до Свете Петке (свим свечарима честитам Крсну славу). Некад се пак говорило да кад стигне Свети Лука снег дохука (свима који славе светитеља честитам Крсну славу).

НЕКОМ МАЈКА, НЕКОМ… Месец октобар је десети у години. Има 31 дан. Сељаци, док су били у већини, волели су овај месец јер су тад сабирали плодове годишњег мукотрпног рада. Данас, кад смо са сабирања плодова створених сопственим радом и руком, прешли на билансе и ребалансе нема великих разлога за радост. Уместо да сами раздељујемо оно што смо створили, чекамо да нам „неко“, а тај неко је обично „држава“ додели цркавицу од два одсто или слично не били лакше дочекали зиму. Модерно доба, савремен начин живота доноси. Живот са социјалном картом. Оно што је некад било срамота – бити другом на терету – данас је мерило уређености државе и друштва. Што више људи живи на туђој грбачи, то јест обухваћено је мерама социјалне заштите, држава је уређенија. Логично, никад не мислим на болесне, кљасте, хендикепиране… Њима је друштво обавезно да помогне, јер и они су Божја деца, али не могу да разумем кад неко од тридесет и кусур лета, здрав и прав, тужи се на злехуду судбину, животну неправду и очекује да му се додели новчана или нека друга помоћ јер нема од чега да живи. Наводно нико му не нуди посао. Као да се рађањем стиче доживотно право на лагодан живот. Нажалост, то ником није загарантовано. Како каже моја најстарија кћер Дуња свом двогодишњем сину Рељи, кад се узјогуни: „Реља сине, неком је живот мајка, а неком маћеха. Што пре схватиш ту неправду биће ти лакше у животу.“

[restrictedarea] Ово је месец свадби и школских екскурзија. Они што су се у месецу мају заљубили сад би требало свадбе да праве. Зато су Срби некад овај октобар звали и свадбар. Добро је кад има свадби. Биће весеља и порода. Створиће се нова породица, а у школама смо – пре него што нас је, вољом Гаше, Тинде и Србијанке, заразила и разум помутила тзв. Болоња – учили да је породица основ или темељ сваког друштва. Као што нема куће без темеља, тако нема ни друштва, ни државе без породице. О томе се може и на екскурзијама научити, само ђаке на права места требало би водити. Школске власти су прописале да су екскурзије обавезне и благотворне за развој ђака. Мора и свет да се упозна. Да се види како се у другим земљама живи, каква им је омладина. Да се наша деца упознају са традицијом, културом и уметничким достигнућима других народа и држава. Све је то лепо осмишљено. Министар пропише, школе организују, агенције воде, деца виде, а родитељи – ни лук јели, ни лук мирисали – на крају или почетку све плате. Одједном или у ратама. Како ко може. Кад се провод заврши, онда се по новинама чита о некаквим ексцесима. Потом се као гости у студију појаве дежурни психолози (Боже сачувај, као да су нам деца ретардирана), аналитичари, државни секретар из надлежног Министарства (који се позива на прописе и закон) и љубопитљива плавичаста дама која води и усмерава (по раније написаним смерницама) разговор у студију. Онда се констатује да се излети претварају у трговачка путовања, то јест обилазе се продавнице и дискотеке, мало се полемише, и на крају закључи да су екскурзије потребне, али се морају другачије програмски осмислити. Родитеље нико ништа не пита. А требало би. Такође, министарство и школе би могли да се замисле и упитају како обавезно путовање учинити да ђаци нешто и о својој историји, традицији и култури науче. Шта је тешко прописати да се путовање, које родитељи плаћају, може организовати само у државама где су се одиграли неки важни догађаји из српске историје. Шта би ђацима сметало да неколико дана, колико екскурзије трају, проведу на Крфу, у држави Грчкој. У одласку или повратку посете и гробље на Зејинтилику у Солуну. То су српска ходочасничка места. То су места где се чувају докази о српском херојству, жртвовању, трагедији и победи. Ту се могу одржати огледни часови из српске историје. На Крфу, српској кући, наша деца, наши ђаци видеће доказе о храбрости својих предака. Прочитаће имена и презимена, видети да њихови преци нису били много старији кад су кренули у рат, за спас и одбрану Србије. Да они то нису учинили, не би било данас ни министарства државе Србије, ни школа и школских одбора државе Србије. Не би било ни Србије.

ПОТРЕБНА И ТЕОРИЈА И ПРАКСА Историја, традиција, култура, љубав према отаџбини,одговорност према другима се учи исто као читање, писање,сликање, певање, трговина, орање, превијање, зидање или оперисање. За све је потребна и теорија и пракса. У школи се може научити основно о Балканским и другим ослободилачким ратовима које су Срби и Србија водили. Морају се посећивати архиви, музеји и изложбе где су изложени поједине фотографије, документа и предмети везани за историјске догађаје. Ваља гледати филмове, позоришне представе које на родољубив начин описују историјске догађаје. Добро је књиге о тим епопејама читати. Али се мора отићи на места где су се поједини догађаји одиграли. Крф је једно од таквих места. Зато кад се планирају обавезне школске екскурзије о наведеном се мора водити рачуна. Путовање и боравак у Бечу, Будимпешти, Италији није ништа јефтинији од боравка на Крфу, али је за српског ђака далеко важније. Тако се васпитавају генерације одане отаџбини. Колико ће волети своју отаџбину Србију зависи и од нас и од њих. Наше је да им омогућимо да сазнају истину. А којим ће путем они даље ићи њихова је ствар.

П.С.
Молим ТВ М6-Б92 да тужи и мене. Горе мислим о њима него тужени: Милорад, Миодраг, Наташа… Уједно признајем да сам јатак свих Срба које они и Хаг гоне.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!