Почетна / Економија / Криза евра и улога ММФ-а

Криза евра и улога ММФ-а

Пише Момир Булатовић

Зашто је њемачка канцеларка Ангела Меркел посјетила Грчку, и какве су поруке свјетској економији упућене са Годишње скупштине Међународног монетарног фонда у Токију

На (веома живој) политичкој и (тренутно коматозној) економској сцени Србије, главна тема свих расправа везује се уз њену европску судбину. Док једни тврде да се Србија удаљава од евроинтеграција својим погрешним чињењем, други указују да се ЕУ понаша неправедно и јавно истичу услове под којима би се државни интереси Србије поклапали са чланством у ЕУ. Разумије се да је дискусија на овако значајну тему веома пожељна, нарочито када се полако напушта, донедавно неприкосновена, званична будалаштина да ЕУ нема алтернативу. Наравно, у складу са дуговременом праксом, расправа се држи општих мјеста, а премало се прате збивања у еврозони, и то у реалном времену.

АНГЕЛА У АТИНИ Један од кључних догађаја била је недавна посјета њемачког канцелара Ангеле Меркел Грчкој. Чинило се да је Грчка већ заборављена и отписана из зоне евра, а да је њено становништво препуштено патњама које ће га, на крају, натјерати да својевољно напусти заједничку европску валуту. Ангела је вратила пажњу свјетске јавности на Атину. Али, зашто је Ангела, уопште, кренула на тај једнодневни пут?
Грчка се налази у економским невољама већ пуних шест година. Пет година стоји њен отворен позив њемачком канцелару да, својом званичном посјетом, симболизује партнерство и подршку грчким напорима да остане у европској елитној породици. Умјесто тога, све вријеме је из најбогатије и најмоћније европске државе на рачун Грчке текла бујица критика, од којих је већина била увредљиво неистинита. Од канцелара је јавно и понављано тражено да покаже чврстину у обрачуну са љењивцима са Југа, који завлаче руке у њихове џепове. Тако је Ангела постала „челични“ канцелар, иако је милионима правдољубивих Европљана бивало мука, до повраћања, због сјећања на вријеме када је Њемачка настојала да управља остатком Европе, и то челичном руком свог канцелара и невиђеном продуктивношћу у индустрији смрти.
Грци су се надали да ће канцеларка, својим доласком, пробити наметнуту им међународну изолацију и да ће, ипак, сломити њено срце и измамити трачак разумијевања за пакао који им је створен условљавањем „Тројке“ за нову траншу помоћи, зарад избјегавања државног банкрота. У том циљу били су спремни да се сукобе са сопственим незадовољним грађанима и подигну сву полицијску силу која ће, уваженом и омраженом госту, гарантовати безбједност. Тог уторка је Атина била затворени град, неба премреженог хеликоптерима, блокираних улица, мирних протеста и спорадичних туча. Тог поподнева је Атина била окупана непрекидним звуцима полицијских сирена. Ипак, новинару „Шпигла“ је била најупечатљивија слика, наизглед пријатељски настројеног, бркатог човјека који је достојанствено и издвојен од масе држао транспарент – „МАРШ ИЗ НАШЕ ЗЕМЉЕ КУРВО“. Добра илустрација односа између европских партнера.
Суочена са тврдим ставом њемачких бирача и изборима за неколико мјесеци, Ангела Меркел потрудила се да домаћој јавности објасни своје мотиве. Тако је њен гласноговорник Штефан Сајберт, новинарима објаснио да она путује да „изрази своју подршку захтјеваним реформама“ и да „нагласи шта још мора бити урађено“. Порука је била недвосмислена. Политички, циљ је задовољити очекивања обје стране. С тим што ће, на крају, једна бити разочарана. Највјероватније, то ће бити обје. Јер, у одговору на директно новинарско питање зашто је дошла, поред домаћина, премијера Самараса, она је промрсила: „За мене је веома важно да стварно упознам ову земљу.“ Генијално!

БРЗО УЧЕЊЕ После пола сата разговора са својим колегом и неколико куртоазних сусрета у окупираном граду у којем нема кретања, Ангела је упознала проблеме чланице ЕУ о којима се расправља више од пола деценије уназад. Грчка је, да подсјетимо, у том времену доживјела слободни економски пад. Њен БДП смањен је за петину, а ове године се очекује даље умањење за 6,5 одсто. Процјене су да ће и наредне године пасти за додатних 3,8 одсто. Све се десило упркос чињеници да је „Тројка“ Грчкој већ одобрила 149 милијарди евра помоћи, те да без нових 30 милијарди неће моћи да избјегне тренутни банкрот. Сама Грчка је прихватила ригорозне мјере штедње, мјере какве до сада нису примјењиване у пракси других држава, што је изазвало експлозију социјалног бунта. Примјера ради, њој је 2010. наметнут програм смањења државних фондова у износу од 30 милијарди евра, што је представљало огромних 13 одсто БДП-а.
Надаље, читав програм настоји да Грчка до 2020. смањи свој јавни дуг на 120 одсто у односу на БДП. Ове године ће он износити 169 одсто, али ће већ наредне бити 179 одсто. Само да би се остварио (бесмислени, бирократски) циљ „Тројке“ о 120 одсто дуга у односу на БДП Грчке, биће потребно додатних 78 милијарди евра у времену од 2015. до 2020. године, за које нико нема представу одакле би могле бити створене.
У тексту под насловом „Право лице њемачко-грчког партнерства“, „Шпигл“ (J.A.Heyer) извјештава о вечери у хотелу „Хилтон“, гдје су Меркелова и Самарас окупили пословне представнике који би требало да „отворе ново поглавље“ у међудржавној сарадњи, како је нагласила канцеларка. Европска инвестициона банка и KfW (њемачка државна банка) ставиле су на располагање десет милијарди евра за пројекте које ће, у основи, реализовати њемачке фирме на бази дугорочних улагања. Помињане су и „неопходне реформе“ под вођством њемачких експерата, како би Грчка, поново, била у стању да аплицира за фондове ЕУ. Порука је невјешто сакривена, али је јасно да се стимулисање привредног раста Грчке најбоље одвија путем подстицаја које ће добијати њемачке компаније.

ЦИНИЦИ И РЕАЛИСТИ Иза оштрих њемачких ријечи и великих идеала који надахњују њемачке лидере, циници би могли примијетити да Њемачка четрдесет одсто свог извоза пласира у еврозону. Било какав већи поремећај (од садашњег) имао би катастрофалан утицај на њену привреду. Уколико би, на пример само Грчка, објавила банкрот и/или затражила, у новој транши подршке за избављење од дужничког ропства, још један отпис дугова („шишање на пола“), то би био трошак за ЕУ од 63 милијарде евра. То не би био отпис и чист губитак приватних инвеститора (што се већ десило и резултирало неликвидношћу европског банкарског сектора), него трошак адресиран на конкретне државе, чланице ЕУ. Самој Њемачкој припало би да плати 17 милијарди евра. У питању је сума која би доспјела непосредно пред изборе, и због које Меркелова не би могла ни да сања о још једном мандату.
Због свега овога, није се лако сложити са аналитичарима који су Ангелину посјету Атини описали као гест који неће промијенити ништа. По њима, она је проблем гурнула у будућност. Али слона не можете гурнути под тепих. Односно, и ако постоји толико велики прекривач, није потребно много памети да се закључи како је испод њега нешто огромно. Канцеларка је била присиљена да спусти нишан и омекша реторику. Наравно, иза тога не стоји жеља за развијањем партнерства и солидарност са Грцима. У основи је њено коначно сазнање о сплетености (политичких) судбина свих актера овог грозног замешатељства. А тек јој ваља путовати и у Мадрид, Рим, Париз…

КИПАРСКИ ИГУМАН На недавној ИБА (International Bar Associacion) конференцији у Даблину, у Ирској, говорио је и Џозеф Штиглиц, добитник Нобелове награде за економију. Његова је оцјена да су рјешења европских лидера у односу на кризу евра потпуно погрешна. Штедња и смањење јавне потрошње нигдје нису дјеловали као рјешење. „…ММФ је то покушао у Азији и Латинској Америци. Сваки пут се десило да се крене путем рецесије, а да се рецесија претвори у депресију“, подсјетио је он и додао да је „основни проблем Европске уније да је евро установљен као заједничка валута, а да за то нису били створени неопходни услови. Сада се на томе ради, али је прекасно за економију у садашњем стању… Мора да буде или више Европе, или мање Европе. Садашње полустање није одрживо“, закључио је истичући, такође, како је неопходна реформа банкарског система и афирмација принципа социјалне правде и једнакости. Економска неједнакост води политичкој неједнакости, укључујући неједнакост приступа правди, а тиме се најгрубље нарушавају људска права за које се моћници тако залажу и због чега се води неколико ратова, са сталном најавом нових.
Посебно је интересантна прича о Васосу Ширлију, министру финансија Кипра, коју је недавно објавио „Вол Стрит Џорнал“ (Michael Persianis). Васос путује много више него што би желио. Мора често у Брисел, да предсједава Екофин комитетом, будући да његова земља, по ротирајућем принципу, предсједава ЕУ. Недавно је, по основу те дужности, био у Токију на Годишњој скупштини ММФ-а и Свјетске банке, да би одмах после тога одлетио на азијско-европски састанак министара финансија у Бангкоку. Веома је окупиран писањем услова које би „Тројка“ требало да наметне државама које траже помоћ ММФ, ЕЦБ и Европске комисије за финансијску консолидацију. Невоља се састоји у томе што нема времена да уради свој „домаћи задатак“, јер држава чији је министар финансија управо стаје у ред за помоћ. Он је дужан да направи план оштре штедње и повећања пореза који би задовољио услове за које се и сам, по другој службеној основи, опредијелио. То, наравно, није лако. Већ два његова претходника нису у томе успјела. Кипар има обећање Руске Федерације о повољном кредиту, али и његово остварење га неће лишити обавезе да потпише Меморандум са „Тројком“. Васос тражи рјешење „које ће бити најмање болно“, а државна каса ће пресушити, како сам плаши народ, већ у децембру. Предсједник Кипра и министри трговине и рада изјавили су да су захтјеви „Тројке“ неприхватљиви у сваком погледу, тако да Васосу истиче вријеме. Упркос савјетима сарадника, он (још) не подноси оставку како не би повећао притисак на свог предсједника државе. Разумије се, и даље путује, иако о манастиру нема много ко да брине.

„НОВИ“ ММФ Глобално најважније дешавање у области економије била је Годишња скупштина ММФ-а и Свјетске банке у Токију. Свјетски медији тврдили су да се овим скупом назиру толико тражена рјешења за избјегавање кризе која би се претворила у планетарну економску катастрофу. Ипак, није се десило ништа посебно значајно. Прва дама ММФ-а, Кристина Лагард, ширила је оптимизам у вези са престанком рецесије и уласком у нови развојни циклус. С обзиром на висину њене плате, то је више него разумљиво. Нажалост, изостали су неопходни докази, тако да је закључак у стилу: „Ђекна још није умрла, а кад ће не знамо.“
На самом скупу није било дисонантних тонова. Изузетак је био Херман Лоренцино, аргентински министар финансија. Аргентина је суочена са „црвеним картоном“ Фонда који јој приговара због лошег вођења података о економском стању те земље. Расправљало се, дакле, и о њеном избацивању из чланства ММФ-а. Лоренцино, пак, није показао превише узбуђења поводом критика и могуће казне. „ММФ ствара и надгледа спровођење програма изласка из кризе и заједно са ЕУ, у односу на еврозону, на много начина понавља исте грешке, намећући и условљавајући бројне земље, као што је радио деведесетих година, што је завршило економском кризом“, изјавио је он и додао: „Још једном, овај пут у Европи, ММФ примјењује политику условљавања и наметања стратешких реформи које су се већ показале погрешним, јер погоршавају рецесију и незапосленост и доводе до неодрживог нивоа задужености и социјалних ломова.“
Исте ове ријечи су могли да изговоре и представници Мексика, Тајланда, Јужне Кореје, Индонезије, Русије, Ирске, Португалије, Грчке… Са њима би се сложили сви остали из Јужне Америке, доброг дијела Африке и остатка Азије. Негативна искуства и случајне (или намјерне) погрешне политике које је спроводио ММФ, фактички су га искључиле из круга озбиљних међународних актера. Тек је кризом из 2008. године Фонд себи приграбио право да намеће, условљава и уцјењује, што многи држе за једну од тежих посљедица саме кризе. Овај пут, на нашу свеколику жалост, његова мета је Европа.

ПРОМЈЕНА ТОНА Ипак, са скупа у Токију најављена је промјена основног тона. Строга штедња и резови у јавној потрошњи ће бити ублажени. Они ће остати на листи услова за добијање помоћи, али не би више требало да буду тако драконски. Државе чланице ЕУ позване су да се припреме за отпис дијела дугова држава у проблемима, што ваља читати само на један начин: криза дугова тече ка даљем погоршању. ММФ је себи одредио улогу млађег партнера у „Тројки“, јер нема новца којим би задовољио стално растуће потребе држава у дужничкој агонији. Европа је, по овим оцјенама, довољно економски снажна да сама рјешава своје проблеме. Ипак, по свему судећи, ММФ ће задржати улогу „лошег полицајца“ и неће га се моћи лако ратосиљати.
На овом су скупу учествовали и Млађан Динкић и Јоргованка Табаковић. Док је гувернерка Народне банке Србије од домаће јавности мудро сачувала своје утиске, дотле је стари-нови министар финансија блистао у некадашњем пуном сјају. Слично као када је обећао хиљаду евра сваком грађанину Србије. Касније објашњење није могло да смањи величину ондашње лажи. Изгледа да је на овом, иначе природно суморном скупу, Србија биле једина свијетла тачка. То је могуће, али је мало вјероватно, поготово када се има у виду извор информација, и сама економска стварност Србије.
Посебну бригу изазива што министар сада у истом, оптимистичком тону, позива мисију ММФ-а да дође у Србију „кад год она оцјени да би требало…“, „…јер Србија је спремна за нови аранжман са Фондом“. Хајде, за крај, да се не буде злопамтило и да се пође од претпоставке да министар Динкић не зна ништа од овога о чему се пише у овом тексту. Јер, само тада би могао да каже да је спреман за споразум са ММФ-ом. Али, морао би више да научи. Крајње је вријеме.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *