Почетна / Култура / Ко тебе новцем, ти њега клеветом

Ко тебе новцем, ти њега клеветом

Мрзи пећинске људе, али воли пећински новац:
Бора Ћосић, национални пензионер

Пише Миодраг Зарковић

Завршни поглед на четворогодишња улагања Министарства културе у делатнике и подухвате посвећене даљем блаћењу народа и државе који их новчано помажу

Као што је стручној јавности познато – а од опште јавности претежно сакривено, попут многих других непочинстава из времена медијске страховладе Бориса Тадића – немачка издавачка кућа „Лајпциг литературверлаг“ пријавила се 2010. године на конкурс за суфинансирање објављивања књиге „Роман о Лондону“ Милоша Црњанског на немачком језику. Уобичајени конкурс је расписало наше Министарство културе, а Немци су намеравали да једно од најважнијих дела писца, кога многи теоретичари често истичу као најбољег у нашој свеукупној књижевности, представе на Лајпцишком сајму књига. Одлука је, међутим, била одречна, па „Роман о Лондону“ још чека да буде објављен на немачком.
Важно је напоменути да „Роман о Лондону“ није значајан само за опус Црњанског, већ и у литерарним расправама често служи као понајбољи пример да је српска књижевност и те како дорасла космополитским темама: главни јунак је Рус, а радња се дешава у Енглеској; ни заплет, ни ликови немају никакве везе са Србијом и Србима; у српску књижевност „Роман о Лондону“ спада само зато што је писац Србин и што је дело написано на српском језику. Дакле, многобројне увредљиве стереотипе о српској култури као затвореној и саможивој, најбоље потире управо ова књига Милоша Црњанског. „Роман о Лондону“ је сва доказна грађа која вам је потребна да бисте запушили уста каквом надобудном западном намћору убеђеном да је српска култура окренута искључиво ка унутра, тј. ка самој себи.

НЕМА ЗА ЦРЊАНСКОГ Зашто је Министарство културе, којим је тада руководио Небојша Брадић, одбило да новчано помогне појављивање овако значајног дела на језику распрострањеном попут немачког и на тржишту великом попут Немачке? Па, можда им није преостало новца, пошто су расположива средства потрошили на ауторе као што су Биљана Србљановић, Владимир Арсенијевић, Драган Великић, Бора Ћосић или колумниста проусташких „Е-новина“ Саша Илић. У доба када нису пристали да финансирају превођење „Романа о Лондону“, бивши властодршци спискаше нимало наивне своте на превођење разноразних дела набројаних стваралаца, о којима се без икакве ограде могу извући најмање два закључка:
1) Мерила вредновања неоспорно су подређена личним укусима и зависе од читаоца до читаоца, а нарочито је тешко оценити истинску каквоћу дела чији сте савременици; неки од набројаних можда ће и заслужити повољан суд о свом књижевном стваралаштву; тешко би било, међутим, наћи иједног посвећеног, озбиљног љубитеља књижевности, па чак и међу поклоницима набројаних стваралаца, који би могао да тврди да је неко од набројаних макар приближно достигао висине Милоша Црњанског; на основу онога што су до сада објавили, нико од њих не би могао ни да се пореди са великаном који је створио Исаковиче и Рјепњина;
2) Набројани писци не само да по књижевним дометима, у већој или мањој мери, упадљиво заостају за аутором „Романа о Лондону“, већ му нису дорасли ни у космополитској неспутаности, којом се иначе јако често хвалишу; код Црњанског је то заиста била реч о космополитизму, јер је био, што би се народски рекло, светски човек, упознат са многим културама и друштвеним законитостима у различитим поднебљима (а при том је очувао и изражено национално осећање и родољубиву свест, што је нарочито дошло до изражаја у „Сеобама“); јавни наступи набројаних миљеника бившег Министарства културе не одају ни приближно такав утисак; у њиховим изјавама и ставовима нема никаквог космополитизма, већ само србомржње; набројани аутори већ деценијама негирају национално сопство, проглашавајући то негирање за некакав кључан предуслов издизању изнад националних оквира – што је, узгред, потпуна бесмислица, као што показује не само Црњански, већ и Иво Андрић, још један планетарно признат писац са јасним националним, српским осећањем.

Први закључак, о књижевној неупоредивости набројаних писаца са Црњанским, говори да надлежни у бившем Министарству културе, који су доносили одлуку о томе којим ће романима плаћати преводе на стране језике, а којима не, нису у поступку одлучивања следили културне и уметничке вредности, јер би у том случају „Роман о Лондону“ морао добити првенство у односу на било шта што су набројани ствараоци написали. Други закључак практично упућује на то да је Министарство културе у ствари отишло и много даље, јер је предност давало делима осведочених другосрбијанских јуришника, извршилаца разних, изразито противсрпских делатности.

[restrictedarea]

КО О ЧЕМУ… Ма колико благонаклон био према уметничким слободама и из њих проистеклој разузданости у јавним наступима, ниједан државни постављеник не би смео да сметне с ума да су набројани писци, рецимо, заговорници признавања Косова као независне државе. То је и иначе тешко сметнути с ума, јер се набројани и не труде да такве ставове прикрију или ублаже.
Тако Драган Великић, иначе бивши амбасадор Србије у Бечу, у интервјуу дневном листу „Блиц“, од 16. јануара ове године, дрско тврди:
„Косово је узео Милошевић. Онда када је Србија победила НАТО, и када је НАТО прихватио Милошевићев ултиматум.“
Овај неуспели покушај геополитичке аналитике, увијен у још несувислију горку иронију, сасвим јасно говори о Великићевом политичком и идеолошком становишту, допуњеном примедбом да ће на предстојећим изборима гласати „за оне који нуде преокрет… који грађанима не обећавају мит као место боравка… који не говоре оно што већина жели да чује, него их суочавају са стварним стањем“. Једно питање неминовно проистиче: зашто неко ко, попут Великића, овако громко држи моралне придике целој нацији, уопште пристаје да му превођење књига плаћа не само друштво веома несклоно тим његовим „преокретима“, већ и министарство у кабинету који је, барем номинално, био супротстављен косметској независности и макар званично се противио идеји да је „Косово узео Милошевић“? Зар писац, искрено посвећен разбијању „митова“ и суочавању са „стварним стањем“, не би морао да избегава, па и одбија, било какву сарадњу са владом чије је становиште по најважнијем, косметском питању, управо супротно пишчевом? Да ли је превише ако од некога коме су уста пуна морала, очекујемо да се строгих моралних начела држи и у свом раду?
Можда и јесте. Јер, Великић оберучке прихвата помоћ министарства. Штавише, плодове дотичне помоћи „скромно“ убраја у сопствене подвиге, када у истом интервјуу „Блицу“ каже да ће се његов роман „Руски прозор“ на пролеће „појавити и на једанаестом језику, на пољском“.
Хајде да се суочимо са стварним стањем и, без икакве митоманије, побројимо преводе „Руског прозора“ на стране језике које је платило Министарство културе у протеклом, четворогодишњем року: ту је превод на италијански (2.000 евра) у 2008. години, затим на бугарски (500 евра), грчки (1.500) и македонски (1.000) у 2009. години, те на словачки (2.000 евра) у 2010. години. Поред „Руског прозора“, од Великићевих књига платили смо још и преводе романа „Виа Пула“ на италијански (1.000 евра) у 2009, онда „Северни зид“ такође на италијански (1.500 евра) у 2010, а у текућој години превод романа „Астраган“ на мађарски (1.500 евра) и збирке есеја „О писцима и градовима“ на бугарски (1.000 евра). У овом стварном стању, видимо да Великић практично не заостаје за свемоћним Светиславом Басаром, по томе колико му помаже иста она држава коју он непрестано критикује и којој вазда придикује (истина, не онолико безочно као Басара, али се суштински њихова идеологија нимало не разликује; зато су, ваљда, међу превођеним писцима баш њих двојица били амбасадори). Када се хвали податком да је његов роман преведен на 11 језика, било би у најмању руку пристојно да нагласи да је значајан број тих превода, ако не и већину, ако не и све, финансирала власт којој он оспорава право да се бори за целовитост државне територије. Или, ако хоћете, да је то финансирао народ, већински опредељен за „митове“ и „изгубљено“ Косово.

ПОЗДРАВ „СУСЕТКИ“ Чак и више дрскости од Великића исказује Биљана Србљановић, најнеуротичнији кандидат за градоначелника у историји овдашњих гласања. Данас је нешто теже присетити се њених испада, јер су се исти проредили од како су се проредили и Биљанини наступи после чувеног хапшења, у којем је ухваћена како купује дрогу од уличног дилера. Пре него што се повукла из јавности, међутим, Биљана Србљановић није престајала да галами о „злочинима почињеним у наше име“ и понавља да је Косово независно – што је, у једном од последњих иступа пре хапшења, истакла тако што је преко „Твитера“ поздравила вајно другарство мисица Србије и Косова: „Било би добро да поздравимо то што се сликала са првом сусетком“. То „сусетка“ се, свакако, не односи на непостојећу комшијску блискост две мисице, већ на комшилук „држава“, тј. Србије и независне „Косове“.
Као ни Драгану Великићу, тако ни Биљани Србљановић није нимало сметало то што држава, чије насилно комадање правда, плаћа преводе њених драма. Да ли је и у једној од њених увек препумпаних биографија, у којима се редовно истиче на колико су језика преведене њене драме, изражена било каква захвалност држави Србији на томе што је један део тих превода финансирала? (Ово није непосредно њена одговорност, јер наравно да не пише она лично те биографије, мада се и, онаква склона хистеричном противљењу, не буни против њих). Да ли је у било којој прилици изразила захвалност отаџбини која је у протекле две године са 1.500 евра платила превод њених изабраних драма на македонски језик, а са 1.200 евра превод „Породичне приче“ на грчки? (Под исказаном захвалношћу се, дабоме, не може сматрати то што је јавно подржала Бориса Тадића на последњим председничким изборима; никако!)
Једнако противдржавно одвајкада се понаша и Владимир Арсенијевић, још један неуморни утврђивач и пребројавач васколиких српских кривица – познат између осталог и по томе што је са Момом Капором заподенуо жестоку јавну расправу чим је Момо Капор преминуо. У строго материјалном смислу, Арсенијевић нас је коштао далеко мање него остали са списка, пошто је Министарство културе у претходном мандату финансирало само превод његовог „Ишмаила“ на македонски (917 евра) и превод романа „У потпалубљу“ на македонски (500 евра). У културном смислу, међутим, преводи Арсенијевићевих списа представљају Пандорину кутију, која се отвара са сваким новим читаоцем.

„КРЕЗУБИ, ПРЉАВИ ОЛ-ОШ“ Нарочита посластица у овом прегледу везана је за Бору Ћосића, писца према којем Србија као да непрестано осећа да му је дужна, па га је пре непуне четири године наградила и националном пензијом. Од 2008. наовамо, Ћосићева „Улога моје породице у светској револуцији“ преведена је на словеначки језик за 1.000 евра, „Пут за Аљаску“ на пољски по цени од 1.234 евра, а „Приче о занатима“ на италијански за такође 1.000 евра.
Чиме је то Бора Ћосић задужио Србију? Можда овим интервјуом хрватском „Ферал трибјуну“ 12. марта 2008. године:
„Моји Срби су веома огорчени, Французи су међу првима признали малену, сиромашну, али врло поносну републику Косово. Они најогорченији међу Србима веле како су им вековни пријатељи забили нож у леђа (…) Али ствари су пошле нагоре, после пола столећа Француска није прешла преко лошег понашања српског режима према осталим народима распадајуће Југославије, пукло је вековно пријатељство. Па је крезуби, прљави олош, поврвео из српске провинције, поломио излоге француске књижаре, а књиге, Прустове и Аполинера, избачене су на улицу. У затуцаном ритуалу, ти исти пећински људи умотали су калемегдански споменик Француској, црном крпом… Јер и Французи, као и свако разуман у свету, схватају да малени косовски народ албанског порекла има права да изабере властиту судбину, па се опредељују за његову независност. Али тиме истовремено чине услугу српском народу, Косово је Србији био тежак камен о врату, по много чему. Срби, губећи Косово, губе заправо само једну мору и један куп илузија.“
Срећом, изгледа да Бора Ћосић једнако добро влада и српским и хрватским језиком, па у овом интервјуу није био неопходан преводилац. Да јесте, погађајте ко би га плаћао: тај „крезуби, прљави олош“, ти „пећински људи“ о чијем трошку Ћосићу ем стиже национална пензија, ем му се књиге преводе на стране језике.
Исти тај „олош“ је 2009. године са 1.000 евра платио и превођење романа „Берлинско окно“ Саше Илића на француски језик. Знаменитог Саше Илића, који по „Е-новинама“ и „Пешчанику“ редовно објављује чланке са описима српског народа који су врло слични, ако не и истоветни, овима које је Бора Ћосић изнео у „Ферал трибјуну“.

ДАРУЈМО БОГАТЕ Ако је нама „олошу“ и „пећинцима“ за некакву утеху, нису сва средства намењена култури у последње четири године протраћена на бестиднике који нас сматрају „олошем“ и „пећинским људима“ огрезлим у „митоманији“ и сукобљавању са „суседима“. У троделном прегледу који овом приликом закључујемо, нагласак је стављен на новчане издатке који су највише штрчали, било по пуким износима, било по недостојним примаоцима, било по оба. Зато је преглед био усредсређен на новчану, „дарујмо богате“ помоћ „Егзиту“, на астрономске издатке штеточинама окупљеним око филмске „уметности“, као и на необуздане књижевне србомрсце који уста не затварају критикујући или чак и вређајући државу и народ на чијој грбачи стичу „углед“ и престиж.
Изостављени су подаци о извесним одлукама које могу да изазову и похвале и нападе, као што је, на пример, годишња помоћ у висини од 25 милиона динара филмском фестивалу „Кустендорф“: питање да ли је тај издатак оправдан или не пристаје стручној, а не општој јавности, с обзиром на то да „Кустендорф“ није комерцијално уносан попут „Егзита“, нити Емир Кустурица, покретач фестивала, у јавним наступима вређа икога, а понајмање народ и државу који му финансирају овај подухват. Такође нису набрајане ни небројене донације, једнократне или вишекратне свеједно, уметничким галеријама, музичким оркестрима и сличним, махом некомерцијалним удружењима. Не може се искључити могућност да је и у тим финансирањима било нелогичних одлука, а можда и малверзација, али су оне, ако их је уопште било, неупоредиво мање очигледне и штетне од ових које су побројане у досадашњем прегледу.
О томе, као и о коначној сврси овако устројеног финансирања у култури, па и самог деловања Министарства културе, вредело би повести опсежну, темељну јавну расправу. О томе, ипак, неком другом приликом.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Оливер Фрљић добио Михизову награду, тек он кад почне да …. !?!




    0



    0
  2. i?da li je koga briga za ovakvu raspodelu među prijateljima?i?šta će se po tom pitanju uraditi?ništa.samo konstatujemo,i dalje je sve isto,nema neke druge,pametnije,kulturnije srbije?nema časopisa-publikacija-izložbi-susreta-medija koji bi pratili neke druge,da li tih drugih ima sem što konstatuju?da li ima književnika koji se nisu prodali za kusur a koji su,ujedno i dobri pisci?da li ima kreativnih stvaralaca a koji,ujedno,nisu na platnom spisku nato-soros-fondacija i države?pitanje jeste koliko je ova mala sredina uspela da proizvede,da iscedi kreativnosti i podrške,dakle i onih koji će znati da vide!a u moru prosečnih koji jesu humus ali koji nisu vrhunski.ako nema ko da vidi ne znači da stvaraoca nema.ili,ako nema ko da vidi onda ni stvaraoca nema?odaberite.




    0



    0
  3. … Velika stvar je, nahraniti sopstvenog neprijatelja, ali, na kraju, veoma lose po njega, ako ne uspe da shvati i ne pokaje se ?!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *