Кавкаске паралеле

Пише Драгомир Анђелковић

У чему је разлика између случајева Абхазије и Косова, и шта на Балкану можемо да научимо из кавкаских геополитичких игара

Абхазија – древна кавкаска земља – усвојила је 26. новембра 1994. године нови Устав којим је себе дефинисала као независну државу и субјекат међународног права. Поменута кавкаска република је на то, на основу историјских критеријума и совјетског законодавства, имала право. Али, чак је и Руској Федерацији требало 14 година да de iure прихвати абхаску независност, иако је Абхазију од почетка деведесетих фактички третирала као самосталну државу. С друге стране, чим су приштинске привремене институције 17. марта 2008. године прогласиле „независност“, уследила је читава лавина признања. Упркос томе што је косовска квазидржавност, за разлику од абхаске, у сваком погледу потпуно неутемељена, у року од само месец дана њу је уважило тридесетак држава, а десетине признања је уследило у наредним месецима и годинама. Колико год да се налази у фази слабљења, евроатлантски блок и даље има глобалну иницијативу и највећи утицај.

ДУПЛИ АРШИНИ О двојним стандардима водећих западних држава, глобалним и регионалним геополитичким односима, пропагандној злоупотреби историје и још много чему – уз инспиративне паралеле са нашим случајем – било је речи на Међународној научној конференцији „Кавказ у светској политици: историја и савременост“, на којој су учествовали водећи експерти угледних руских универзитета, али и научници, односно политички аналитичари из Абхазије, Турске, Србије и Републике Српске. Конференција је одржана 18. октобра у Сухумију, а њени организатори су били владе Нижегородске области и Абхазије, као и Савет ректора Нижегородске области и Привредна комора те напредне федералне јединице РФ.
Занимљиво је да су се чак и излагачи из Турске, која је иначе признала нелегалну независност Косова, сложили да се ту у поређењу са Абхазијом радило о непринципијелности дела међународне заједнице. Јер, Абхазија – међу постојећим народима – има једну од најстаријих пуноправних државности. Абхаска краљевина настала је у другој половини 8. века, пошто је њен тадашњи владар Леон II, 786. престао да признаје врховну власт Цариграда над својом кнежевином (што је после неког времена и Византија прихватила). Као и све друге земље, Абхазија је имала успоне и падове, али је макар у вазалом виду сачувала своју државност до друге половине 19. века. У фебруару 1810. врховну власт Отоманског царства заменило је покровитељство Русије, а тек 1864. одлуком тадашњег руског цара укинута је кнежевина Абхазија, а њена територија је директно припојена Руској империји.
После пада царизма и победе бољшевика у грађанском рату створена је Совјетска Абхазија као пуноправна држава, која је из функционалних разлога (због мале територије и броја становника) ушла у равноправни државни савез са знатно већом Совјетском Грузијом, да би се затим тако обједињене, две државе укључиле у шире совјетске интеграције. Но, пошто је Стаљин из борбе за власт изашао као победник, „частио“ је своје сународнике (Грузине). Абхазија је изгубила статус совјетске републике (какав су имале Грузија, односно Русија), те је 1931. године (наводно добровољно) сведена на ниво аутономне републике у саставу Грузије.

[restrictedarea]

ОБНОВА И УЗУРПАЦИЈА ДРЖАВНОСТИ За разлику од Абхазије, о томе нема ни потребе да говоримо потпуније, Косово никада није било држава. Ради се о историјској српској покрајини која је често била средиште српске државности (Призрен и Приштина су неко време били престони градови средњовековне Србије) и духовности (Пећка патријаршија). Арбанаси су се тек од краја 17. века масовније насељавали на косовско-метохијској земљи коју су вековима настањивали готово искључиво Срби. Опет, Абхази су аутохтон народ земље на којој и данас живе. Такође, њима у прилог иде и правно наслеђе СССР-а, као што је то случај са Србима када се ради о Балкану.
Према совјетском „Закону о процедури решавања питања која су у вези са изласком савезних република из састава СССР-а“, конститутивни делови Совјетског Савеза су могли да прогласе независност, али су упоредо њихове аутономне јединице имале право да се изјасне да остану у саставу федерације. Пре урушавања СССР-а у децембру 1991. године, Грузија је у марту те године одлучила да иступи из Совјетског Савеза, док је народ Абхазије на референдуму одлучио да остане у његовом саставу. Тада је отпочео легални и легитимни прекид државних веза између Сухумија и Тбилисија, мада је Абхазија после распада СССР-а исказала спремност да са Грузијом остане у државном савезу налик ономе од 1922. до 1931. године (заједничка спољна политика, одбрана и још неколико функција).
Грузија је то одбила и у августу 1992. напала је Абхазију, са намером да је доведе под своју директну власт. После почетних успеха грузијске стране, Абхази (масовно подржани од стране добровољаца из редова севернокавкаских народа и руских козака) прешли су у контраофанзиву и до краја 1993. поразили су Грузине. Иако су ратна дејства престала раније, формално примирје између Грузије и Абхазије, уз посредовање Русије, закључено је тек у мају 1994. године, да би који месец касније Сухуми и de iure прогласио независност.
Што се Косова и Метохије тиче, у питању је аутономна покрајина Србије, која по југословенском уставу није имала право на самоопредељење (ма под којим околностима). Тако је остало и после распада СФРЈ. СР Југославија, коју су у свом пуном обиму легално конституисале Србија и Црна Гора, имала је ефективну контролу над КиМ све док услед НАТО агресије југословенска војска и српска полиција нису биле присиљене да, после вишемесечног херојског отпора, у јуну напусте нашу јужну покрајину. Но, и после тога, Резолуцијом 1244 СБ УН подвучена је територијална целовитост Србије, односно потврђено је да су Косово и Метохија њени делови који привремено прелазе под контролу УН.

МАЛИ У ВЕЛИКИМ ИГРАМА Једно су правда и право, а друго политичка реалност (неретко заснована на голој сили). Тако су и Косову, они исти који су тај део наше земље у суштини окупирали, противно аранжману који су са Београдом после агресије направили, 2008. године подарили тзв. независност. Евроатлантски центри моћи који су стајали иза тога немају принципе, али су и даље довољно моћни да у нашем региону намећу своја правила игре. Дуго је и Русија била у њиховом запећку, те бачена на колена водила је рачуна да се чак и у свом окружењу превише не замери Вашингтону. Стога, али и због наде да ће на мек начин у своју сферу утицаја поново увући Грузију (која је од Москве настојала да се дистанцира и пре „наранџасте револуције“ 2004. године), Русија није признала независност Абхазије до августа 2008. године. Но, Русија је под Владимиром Путином ојачала и повратила самопоуздање, па је жестоко војнополитички реаговала, без обзира на импликације које је то могло да има по односе са Западом, пошто је Сакашвили напао Јужну Осетију. Армија Грузије је поражена, а Абхазија и Ј. Осетија су добиле прво признање независности.
Русија је од почетка деведесетих у више наврата настојала да се приближи Америци, па и да са њом изгради стратешко партнерство. Но, Москви је постепено постало недвосмислено јасно да Вашингтон не да не зна за равноправно партнерство, већ избегава и умерену неравноправност у односима са другима. Његова хегемонистичка политика је, све док не наиђе на чврсте препреке, црно-беле природе. Ипак, без обзира на то, свестан да је Русији за даљу модернизацију погодно отопљавање односа са Западом, Кремљ (тада већ предвођен благим и Западу наклоњенијем Медведевим), планирао је да крајем 2008. године интензивира рад у циљу бар побољшања односа са САД-ом. Међутим, та сила је свог кавкаског пулена подстакла да отпочне рат и тако доведе руско-америчке односе у најхладнију фазу после нестанка СССР-а. Тада је Москва повукла потезе које су Абхази и Осетини дуго чекали. Њихово стрпљење се исплатило.

СПАСОНОСНО МАНЕВРИСАЊЕ Абхазија и Ј. Осетија, ма колико биле изложене притисцима и омаловажавању Грузије, увиђајући да им глобални однос снага не одговара, дуго су показивале велику спремност на компромис. Тако су дочекале руско признање (као и још пет-шест других држава) које је цементирало њихову самосталност. Но, њима је ипак лашке него нама. Налазе се поред велике Русије, која је у свом окружењу била респектабилан фактор и када је спрам својих потенцијала била слаба. Ми смо НАТО и ЕУ кордоном одсечени од Русије и, нажалост, поред свих симпатија које има према нама, те извесне подршке коју нам пружа, не налазимо се у сфери њеног свестраног домета, па и њених виталних интереса.
Тако, ма колико се тежиште светске економске и донекле војнополитичке моћи сели ка истоку, почетак новог циклуса преговора са Приштином дочекујемо у зони евроатлантске доминације. И то још оптерећени озбиљном штетом која је нашим косовским позицијама нанета од 2008. до 2012. године. Отуда, јасно је да нам маневарски простор није завидан. Ипак, постоје неке линије које не смемо да пређемо, а које ће, судећи по најавама, Београд одлучно бранити својом новом преговарачком платформом. Не смемо да допустимо власт Арбанаса над Србима на северу (где они имају контролу на терену), да признамо независност Косова (иако неки ниво нормализације односа сада изгледа неизбежан), те, коначно, да прихватимо угрожавање наших сународника јужно од Ибра и отмицу наше културно-историјске баштине.

САМОСВЕСНО СТРПЉЕЊЕ Пред Србијом је тежак задатак да изнађе модел како да заштити бар минимум својих националних интереса, а да не изазове активно непријатељство оних који, то не би требало ни да сумњамо, могу да нам нанесу економску и сваку другу штету (а већ су показали своје агресивно лице). То важи за Косово чији случај се драстично разликује од абхаског, али и за Републику Српску, која на независност има право колико и поменута кавкаска држава.
Битно је да у наредном периоду дамо све од себе да привредно и војно ојачамо, те се демографски консолидујемо, а да при том не вежемо себи руке за решавање косовског проблема у погоднијим условима. Ничија хегемонија није вечно трајала и ако сами не дигнемо руке од себе, и те како имамо разлога да се надамо да ћемо у будућности бити у стању да се радикалније изборимо за своје интересе. Русија данас није прворазредни војнополитички фактор у нашем окружењу, али не значи да се у даљој будућности то неће десити, односно да евроатлантски блок неће доживети урушавање као некада совјетски. А кавкаско искуство сведочи да се прагматизам и стрпљење у комбинацији са самосвешћу и истрајношћу на позицијама које не смеју да буду напуштене, неретко покажу плодотворним када настану погодне околности.

[/restrictedarea]