Почетна / Други пишу / Каква треба да буде платформа за Косово?

Каква треба да буде платформа за Косово?

Власти Србије обећавају да ће ускоро представити државну платформу за решавање косовског питања. Београд намерава озбиљно да искористи међународно искуство у циљу да пронађе решење које се разликује од независности.

Текст платформе ће касније бити предстљављен политичкој и интелектуалној елити, као и представницима Цркве. Ако платформа добије подршку парламентарне већине, убрзо дијалог Београда и Приштине може да буде обновљен. Сада се воде активне дискусије о томе шта треба, а шта не треба да садржи ова стратегија. Данас су учесници нашег округлог стола заменик председника Деморатске странке Србије, професор Слободан Самарџић и један од политичких лидера косовских Срба, члан скупштине Косова Рада Трајковић.

Каквом бисте ви волели да видите ову државну платформу. Постоје ли за вас неке црвене линије, које се ни у ком случају не смеју прећи?

Слободан Самарџић: Можда није најупутиније да неко из опозиције говори како би требало да изгледа платформа, јер то је ипак ствар владе, она води посао. Ми жемо стрпљиво сачекати њихов позив и да тако кажем- први текст. Што се тиче и ДСС-а и његових људи којима то буде понуђено, гледаће да буде што конструктивнији, зато што је то веома важно државно питање на дневном реду. Ми просто сматрамо да та платформа мора да отвори поново питање статуса Косова, то је главно питање о коме се може и треба разговарати. Ово питање је вештачки и насилно затворено 2007.године. Од тада је Србија нажалост само попуштала у претходној влади све до границе самог формалног признања Косова. Повучено је доста потеза који говоре о томе да је Србија фактички, али не и формално спремна да призна Косово. Сада ЕУ захтева и формално признање преко оне формулације из стратегије проширења, која каже да би требало признати територијални интегритет Косова. Она је довољан разлог да се доведу у питање досадашњи контакти са Косовом.

Што се тиче црвених линија, није само то црвена линија. За ДСС је црвена линија је и спровођење ових споразума који су прошле године били успостављени на један чудан преговарачки начин. Србија је овде мање више прихватила оно што је Роберт Купер налагао као неку врсту наређења. Ти споразуми су проблематични и са становишта устава и закона и њих треба просто испитати. Они не би требало да се спроводе док их Уставни суд не преиспита, а врло брзо ће један такав предлог и доћи пред Уставни суд.

Рада Трајковић:  Пре свега бих вас упознала са ситуацијом у парламенту Косова, с обзиром да сам ту. Могу вам рећи да унутар самог парламента имамо несналажење албанске већине- у смислу, опредељења шта заправо желе. Да ли су они заступници независног Косова, да ли пројекта поделе Косова и размене севера (КиМ) за југ централне Србије, или пак пројекта велике Албаније или доживљавање да је простор Косова и Метохије у ствари северна аутономија Албаније.

Са друге стране, ми имамо исто тако потпуно недефинисану позицију Београд, који очигледно не зна шта хоће, не може да одлучи шта хоће, који, ја бих казала, незрело се носи са оним што је проблем Косова. Прво што бих урадила- то би било заправо да Србија никада не прихвати независност Косова као решење. Мислим да не може нико да је натера да призна овај простор као независну државу.

Покушала бих да важним земљама које су увек одлучивале о овом простору објасним колико је пројекат независности опасан, а исто тако и пројекат поделе Косова. Пројекат поделе Косова сигурно би направио пројекат Велике Албаније. Та Велика Албанија са доминантно муслиманским становништвом које је сиромашно, би сигурно у перспективи представљала опасност у смислу инфилтрирања, које је и иначе активно, екстремног муслиманског елемента или снага које су сада снажно присутне.

Како по вама треба прилазити питању северног Косова?

Слободан Самарџић: Не би се то питање у случају отварања те платформе питање севера Косова посебно одвајало од питања Косова као целине. У Србији је угрожен територијални интегритет са овим акцијама око сепаратизма и међународног једностраног признања независности Косова. То Србија не треба да призна и мора као прво питање да постави досадашње одлуке о томе. Питање северног Косова у том контексту целог Косова је једно можда мало специфичније питање- не би га требало супстантивно одвајати од питања целог Косова. Питање поделе је једна врста замке за Србију, јер је њен најјачи аргумент у одбрани Косова је међународно правни аргумент. Цео проблем је у томе што по међународном праву Косово припада Србији. То утврђује не само Повеља УН, као општи документ, него и Резолуција 1244, која је у складу са повељом. Она на 3 места дословно гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије- и то важи. Свака реж о подели је одрицање управо од овог аргумента.

То јесте речено, премијер је поменуо неколико пута ту идеју поделе. Ја мислим да се он у то није удубљивао. Никада то није био званичан став, већ мишљење једног човека на одговорној и високој позицији у Србији и то не треба игнорисати као феномен, али Србија никада није прихватила неки конкретан предлог неког међународног фактора о подели, нити то треба учинити обзиром на разлоге које сам поменуо.

Рада Трајковић: Ми по енклавама, без Срба са Севера не можемо да опстанемо. Без енклава, ипак, и њима ће бити врло тежак живот. Зато мислим да све треба учинити да Срби са севера Косова пронађу одговор и схвате да пројекат који они желе – одвајање од остатка, границе на Ибру – резултирао би потпуним нестанком Срба и српске културне баштине испод Ибра.

Још једном о северу. Какав је ваш однос према појави серије Патриотска пљачка, посвећене корпуцији и проневери буџетских средстава у том делу покрајине управо у време када теоријски треба да се наставе преговори?

Слободан Самарџић: Тај серијал је у одређену сврху направљен. Б92 то ради у функцији западних сила, конкретно, САД и Европске Уније. Ако пажљиво пратите тај серијал ви, у ствари, не видите у чему је проблем. Ту постоје неки елементи, неки прекршаји и тако даље, али то се догађа и остатку Србије.

Ако би се то што се догађа на Косову, а што је приказано у серијалу, поредило с оним што се догађа у албанском делу Косова – то је лук и вода. Ту је направљена један заиста криминална држава која живи од међународног шверца свега и још много чега. Према томе, питање међународне заједнице и одговорности, пре свега западних сила на катастрофално стање на Косову је оно отворено горуће питање. Па се тезе замењују. Али, опет је јако слаба аргументација и јако су непоуздане те чињенице. Па и оне које су изложене не говоре ни о каквим посебним стварима, нарочито не посебним у односу на оно што виђамо својим очима, тако рећи, свакодневно и у нашој и околним државама, па и у државама ЕУ.

Рада Трајковић: Не говорим да има или нема истине. То се дешавало од дана повлачења српских безбедоносних снага. Нерегулисан институционални статус Косова давао је могућности за што-шта. Превише новца и капитала, о којем се говори да је улазило на Косово, враћало се у Београд у руке елите. Али, ово је један страховити притисак на Србе, посебно оне са севера Косова.

Осећам се помало тужно, јер је очигледно да је пројекат интегрисања административних линија, како воле то лепо да кажу, заправо, суштински прављење границе на северу. Овај „Инсајдер“ треба да послужи да се српско лидерство које се противи границама прикаже као криминогено. Због тога ми је тешко, јер поуздано знам, познајем те људе. Чак и да динара нису добијали од Србије, идеолошки се не би променили. Дакле, није новац и није шверц нешто због чега они бране север Косова, већ је то једноставно њихово определење.

Да ли су сада уопште могући преговори који ће дотаћи питање статуса Косова?

Слободан Самарџић:  Не мислим реално да је могуће отворити преговоре о статусу у овом тренутку, али то не значи да Србија не треба у својој платформи да стави то питање као највише и да на том питању непрекидно ради у међународној дипломатији. У том смислу, тај пут којим смо до сада ишли, задњих пет година, треба замрзнути.Ово што је радила претходна влада је заправо срљање у независно Косово.

Требало би зауставити, ту врсту погрешне активности. На неки начин замрзнути конфликт са стране Србије и стално истицати позитиван став како би то требало радити. Разуме се, то је сада отворена утакмица у међународном окружењу: ко ће шта прихватити? Србија има много присталица у међународној заједници за питање статуса Косова. Ви знате да Ахтисаријев план никада није добио зелено светло Савета безбедности. И то већ показује да је ту нешто труло у самом почетку. Просто, Србија на томе треба да инсистира, а кад ће се отворити питање, то вам не може нико сада рећи.

Рада Трајковић: Сама Србија је тражила подизање преговора на виши ниво и самим тим једино питање које се решава на том нивоу јесу та заправо- статусна питања. Шта је Србија припремила ја заиста не знам. Можда представници међународне заједнице, због неких својих информација, имају очекивања да би Србија тражила поделу, па су можда зато изашли са „територијалним интегритетом“ .

Још једном хоћу да кажем, како би Србија могла да очува свој утицај на Косову, мора пре свега да подржи Србе и да инсистира на институционалним везама. Али, такође, Србија мора да инсистира на неком заједничком оквиру са простором Косова и Метохије.

Како треба разумети захтев ЕУ о поштовању територијалне целовитости Косова?

Слободан Самарџић:Па онако како пише. То је једна јасна формулација која се тиче једног важног начела међународног права. То је начело суверености територијалног интегритета. Овде сувереност није поменута из тактичких разлога што се Србија постепено анестезира поводом независног Косова. Па је онда замисао да ми заправо потпуно замремо према томе. Корак по корак, па све до сто посто. Ово је један врло важан моменат што је поменута та синтагма, и треба, дакле, одбити од стране државе, и показати да је бар то црвена линија. Ако се то не одбије, онда то не говори добро о овој влади.

Рада Трајковић:Ја не знам заиста, да ли се игде у међународном праву поштује територијални интегритет у сецесионистичким државама које су настале, и које нису међународно признате. То је оно што збуњује: да ли Европска Унија има право да по међународном праву одређује територијални интегритет.

А како да се схвати још један захтев о „нормализацији“ односа са Косовом? Може ли се сада израдити некаква флексибилна политика, како би се избегло признање независности ове територије?

Слободан Самарџић: Најпрофитабилнија политика је била коју смо ми предложили током преговора 2006-07 године. Када би се озбиљни људи озбиљно удубили у ту ствар, видели би да би Албанци добили све оно што траже, само не међународно признање. Имали би потпуну слободу самоуправе на Косову и били би слободни од Београда у свакодневном животу. Нема профитабилнијег решења од тога. Све остало је само једна погрешна употреба речи „профитабилност“. Оно значи да Србија, заправо, треба да буде све мекша у попуштању пред притисцима да се призна независно Косово. Не видим да је то добар начин за Србију. Србија мора ту ствар да узме у своје руке. Дакле, да ради што самосталније, без утицаја западних сила и да се поводи својим интересима. А разуме се, главни интерес је одржање Косова унутар Србије.

Рада Трајковић:  Шта бих казала за нормализацију? Мислим да имамо сад ту неку фусноту. Ми смо завршили прошле разговоре са довођењем Косова до нивоа регионалног представљања. Очигледно, та међународна заједница ни пет држава Европске Уније не може да убеди да признају независност. Чак имам информацију која није нигде објављена да је Шпанија отишла корак назад и да сада не прихвата ни косовске пасоше. Тако да они који имају те пасоше, не могу да улазе у Шпанију. А, можда, са друге стране, ми имамо у СБ чланице код којих не може да прође легализација независности Косова.

Можда је ово начин да овако слабу, економски исцрпљену Србију доведу у позицију да она прихвати да простор Косова и Метохије у перспективи буде чланица ЕУ, или да иде на путу ка ЕУ. Јер, просто се неће моћи потписати кандидатура, неће моћи бити додељена кандидатура Косову уколико нема јасан територијални идентитет. Ово је најкласичнији начин условљавања Београда за пут према Европској Унији. То је потпуно јасно.

Ако би се околности у међународним односима промениле и Србија поново добила могућност да управља читавом територијом Косова, да ли би земља имала могућности и ресурсе?

Слободан Самарџић: Нама је јасно да на Косову живи преко милион и триста хиљада нелојалних Албанаца. И које год решење да ми предложимо, они га одбијају. Значи, са тог становишта неодрживо је наше решење. Оно што бисмо ми предложили јесте решење које би било под међународном контролом једно време, бар 10 година. Да се види да ли то решење може да одржи мир и стабилност. То је основно, а не финално решење. Финалног решења нема. То је само Ахтисари тражио. Ахтисари је лепо рекао на крају тих преговора, на једној седници у Бечу: „Мене не интересује компромис, мене интересује решење“. Значи, они су наметнули решење и ту није било даље приче. Какво год да решење предложимо, оно мора да се прихвати споразумно, дакле, компромисно, и по нашем мишљењу, треба да постоји један период где ће међународна заједница надзирати његово спровођење, како сами Албанци не би имали проблем с Београдом, како они кажу. После тога би се ишло на финално решење. Према томе, све је у поступности. Не можете један тежак историјски сукоб који траје 140 година да решите за годину-две-три. Морате му дати једно време тестирања неких специфичних решења, и онда то мењати ако не успе, или задржати ако успе и тек онда ићи на та крајња, финална решења. Ето, о томе се ради. Ако неко хоће сада да успостави своју власт, он ће изгубити као што би то учинио Београд када би покушао нелојалне Албанце да стави под своју контролу. То, просто, није начин и ми о томе нисмо никада размишљали.

Рада Трајковић: На Косову живи доминантно албанско становништво. Да у овом тренутку направите нетранспарентну, анонимну анкету, они би вам рекли да су чак и под Милошевићем боље живели него сада. То је просто невероватно, јер је народ до те мере осиромашио . Уколико би Србија економски, безбедоносно, стратешки била повезана, добро подржана од међународних фактора- мислим да би неки ниво заједнице заиста могао да функционише. Не би био никакав проблем. Одавно је био понуђен пројекат „више од аутономије, мање од државе“, са готово свим ингеренцијама који би доминантно албанско становништво имало и у у тим оквирима бисмо могли да радимо на помирењу.

Извор: Глас Русије

Један коментар

  1. djoka paracinac

    E to vam lepo pise u USTAVU Srbije !!!!!




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *