Почетна / Колумне / Једно (не)пријатно сећање на 1982. и „Голубњачу“

Једно (не)пријатно сећање на 1982. и „Голубњачу“

Пише Ратко Дмитровић

Само две године после Титове смрти, када је мирна површина братства и јединства југословенских народа тек почела да се благо таласа, два млада књижевника разбила су својим делима дебели зид ћутања над оним што се Србима догодило у време Другог светског рата

Oдрастао сам на четрдесетак километара од Јасеновца, на 15 километара удаљености од Бајића јама, локалитета код Костајнице на којем су усташе из околних хрватских села, на самом почетку рата, у лето 1941. године, убиле око хиљаду Срба; својих комшија, пријатеља, кумова, познаника, али никада за време тог одрастања, формирања моје будуће личности, у породици нисам чуо ниједну реч о Јасеновцу, Бајића јамама, покољу у мојој родној Комоговини. Никада нећу сазнати зашто је било тако. Само једном, а тада сам већ био момак, питао сам родитеље шта је значило то ћутање. Отац, који је у готово невероватном развоју догађаја, 1942. године избегао усташко клање, тек је слегао раменима: „Било, па прошло.“ Нажалост, дочекао је да се то прошло врати. То га је и убило, 1994. године.
Прво право сазнање о ужасима које су Срби проживели у Другом светском рату имао сам кроз књигу Егона Бергера: „44 мјесеца у Јасеновцу“. Не знам како је то страшно сведочанство уопште дошло до мене, тада сам имао 15-ак година, али садржај те књиге, сведочење једног загребачког Јеврејина о ужасима концентрационог логора „Јасеновац“, оставило је у мени зрнце семена из којег се кроз време разгранала огромна потреба истраживања те блиске и страшне прошлости народа којем припадам.
Крајем шездесетих затекнем се у Далматинској Загори. Тада сам имао 10-ак година. Моја тетка Драгица, мајчина сестра – удата у Београду за Симу Каблара, из Голубића, код Книна – водила је тада ресторан „Тројка“ на Вождовцу, култно угоститељско име тог времена, данас је тамо некакав салон аутомобила, а Симо је био шеф смене у путујућим поштама Србије. Живели су солидно, простран стан у тек подигнутом блоку 45, на Новом Београду, викендица у Забрану код Обреновца и нови „тристаћ“, „фијат 1300“, лимузина социјалистичке друштвене производње. Одличан породични ауто. Тим „тристаћем“ кренемо у лето 1968. године, биће да је тако, Симо, Драгица, баба Ђиђа и ја, са Баније у Голубић. Печено пиле, парадајз, домаћи хлеб, све је било ту.
У Голубић смо дошли са првим сумраком. Путем сам у једну зелену свеску, са белим линијама по средини, записивао места кроз која смо пролазили. Међу последњима записана су села око Книна, чији су ми називи тада били и чудни и смешни: Вариводе, Бргуд, Плисково, Бискупија, Поткоње, Полача…Ово последње, подељено на Горњу и Доњу Полачу, јавља се у мом животу годинама касније у околностима и причи која се тада већ увелико развијала у глави једног новинара почетника.

[restrictedarea]

КАДА ЈЕ ЗАТАЛАСАНО – ПРОКЉУЧАЛО  Била је 1982. година, попуштале су стега титоизма и републички шавови на Титовој држави, говорило се отвореније о темама због којих су пре тога неки и робијали, али све је то још било упола гласа, замотано у страхове од последица. Онда су те благо заталасане воде прокључале, у њих су са велике висине треснуле две огромне стене, једна књига и једна представа. Књига је „Нож“ Вука Драшковића, а представа „Голубњача“ Јована Радуловића. Без договора, одвојени један од другог, потпуно различити као људи и као писци, Драшковић и Радуловић износе на јавну сцену тадашње Југославије тему на чијем је прећуткивању та Југославија, подигнута на антисрпском концепту и опстајала, тему злочина почињених над Србима у Другом светском рату. Драшковић узима тај рат као тачку са које се враћа у прошлост, покушавајући да на примеру из Источне Херцеговине укаже на феномен конвертитства, верског, а онда и националног пресвлачења које на Балкану, увек и без изузетка, води у сукобе, ратове, страшне злочине. У Вуковом центру пажње, као драматуршка матрица је судбина две српске породице, од којих је једна прихватила ислам. Радуловић се, суштински, бави истом темом, сукобом становника Далматинске Загоре, подељених пре свега на верској основи, али не инсистира на чињеници да су и његови јунаци некада били исте вере и да их је баш то одвојило једне од других. Проклетство, страшни усуд Далматинске Загоре, исто као и у Херцеговини где се вековима бивши Срби, нови католици и муслимани, боре против оних којима су по верском одређењу некада припадали.
Дакле, те 1982. године сам на почетку каријере. У Сиску учим прве лекције из новинарства, тешко усклађујем посао са свим оним што младост подразумева, али све више осећам да свет и догађања око себе не могу да разумем без познавања историје. Посебно историје однос Срба и Хрвата. Читам све што ми из те тематике долази до руке, али то је још увек време фризираних историјских читанки, време владавине фалсификата и затамњених страница. Зато сам „Нож“ и „Голубњачу“ доживео другачије од многих око себе.
„Нож“ читам за једну ноћ, али има проблем са „Голубњачом“. Хрватски листови је касапе као главицу купуса; указују на „пробуђени српски национализам“, на опасност за братство и јединство, поделе међу народима. Дежурни чувари тог заједништва, који ништа сачували нису, траже забране, разапињу младог Радуловића као да је ратни злочинац, траже казне, а нико од њих, касније су то и признали, није видео представу. У заштиту Радуловићевог права да као уметник догађаје приказује и тумачи кроз сопствено гледање и убеђење стаје само један човек у Хрватској, Јошко Челан, казалишни критичар из Сплита. Лавина захвата и њега и једва успева да се одбрани. Касније, са почетком кризе Југославије, у време успоставе независне Хрватске, Јошко Челан завршава међу усташама. Ни први, ни последњи такав случај у Хрватској.

УЧИНАК ПАРТИЈСКИХ КАДРОВА Друштво са којим сам тада проводио дане, као једини Србин међу њима, заузима став да Вуков „Нож“ (а дао сам им да га прочитају) има одређену вредност, да је тематски врло интригантан за разлику од „Голубњаче“ која је, тврдили су, „нешто друго“. „Шта друго?“, питам их. „То“, рекоше „може да буде опасно, то је национализам. Видим да сви имамо проблем што судове о представи можемо да изградимо само на основу писања штампе.“
Децембар је 1982. године, „Голубњача“ је крајем октобра забрањена у Новом Саду; испрсили се Жика Берисављевић и Душан Поповић, партијски кадрови, све и свја тог времена у Војводини, да бране заједништво народа и народности од српског национализма, и „опасно дело“ је скинуто са репертоара Српског народног позоришта, али расправе на тему српско-хрватских односа не јењавају. Вук Драшковић даје велики интервју загребачком „Старту“ и опомиње Хрвате да је српска земља тамо где су српски гробови.
Дејан Мијач, редитељ „Голубњаче“, човек који је и наговорио Радуловића да своју приповетку преобликује у позоришну драму, успева да у Београду нађе разумевања за „Голубњачу“ и представа наставља живот у СКЦ-у. Зовем мог Ранка, брата од тетке, сина исте оне Драгице са којом сам путовао у Голубић, и молим га да ми набави карту. Како год зна. Тражи ме дан касније; каже, све је у реду, седај на воз. Тако и буде, у Сиску уђем у онај што је у подне кретао из Загреба. Падао је снег, ситан, децембарски, ношен ветром по славонским равницама. У Винковцима у мој купе уђе једна студенткиња, дуге валовите косе, лепа, стресајући снег са косе као она у песми „Подлугови“ Владе Дијака. Дискретно покушавам да се удварам, она се само смеши и тек повремено проговори неку. Снови да ћемо у Београду заједно бар попити пиће разлетели су се као пахуље већ на станици где је пала у загрљај неког рмпалије у дебелом зимском капуту.
„Голубњачу“ сам гледао сутрадан. Једанаести ред, десно до зида. Поред мене једна старија госпођа све време коментарише оно што се одиграва горе испред нас. Молим је да ћути, она обећава, али то траје минут-два. Ипак, успевам да се сконцентришем на све што се одигравало у дворани СКЦ-а, на сцени и међу публиком. После представе шетам Београдом скоро сат времена да саберем утиске. Нисам импресиониран, можда зато што сам очекивао нешто друго, зато што сам подлегао пропаганди и медијској хистерији. Никаквог ту национализма нема, осим ако национализам није то што се уопште говори о страдању Срба Далматинске Загоре у Другом светском рату, њиховом скончавању у крашким јамама голубњачама. Радуловићева представа говори о послератном животу Срба и Хрвата, у Далмацији, селима око Книна, у Радуловићевој родној Полачи, чије сам име записао много година раније у зеленој свесци са белим пругама на средини, о утицају злочина из Другог светског рата на њихов живот, покушајима српске цркве да одржи сећање на страдања Срба и упињању партијских кадрова да се то сећање потопи. На сваком месту у представи, а то ми је посебно пало у очи, где се појави нешто што асоцира на мржњу, нетрпељивост, уследи негација истог, потирање, обесмишљавање те мржње. Поштена представа.
У Хрватску сам се вратио оним поноћним. Опет је падао снег.

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Srbija nikada ne sme povuci tuzbu za genocid protiv Hrvatske,pred medjunarodnim sudom,na protiv,jos argumentovanije i zesce ,treba da nastupi,izradom knjige o srpskim zrtvama u 20-tom veku,sa tezistem na hrvatskom fasizmu.
    Srbija i RS,moraju da pomognu Srbima tamo gde su izgubili status naroda,gde su nacionalna manjina…da se vidi gde je odrziv opstanak i ostanak,ako jeste,odredjenim programima za samozaposljavanje,a ako nije,prodajom imovine ,uz pomoc srpske drzave,i pomoc u preseljenju.
    Srbija i RS,treba da zabrane prodaju imanja i domacinstava 30 kilometara od granice,albancima i bosnjacima,jer oni imaju tendenciju sirenja,a Republika Srpska mora da kontrolise i naseljavanje Bosnjaka,na svojoj teritoriji,uslovljavanjem reciprocitetom u povratku,Srba u Federaciju BIH,ili razmenu naselja.
    Srbija mora da napravi fond,za stimulaciju radjanja dece,sistemski i sistematski,za sve etnicke grupacije na svojoj teritoriji,koje imaju negativan prirodan prirastaj.
    Srbija i RS,treba ,radi zastite srpskog jezika,da uvedu cirilicno pismo,kao jedino,u ekavskoj i ijekavskoj varijanti,sa tendencijom da se ijekavska u RS,vremenom,napusti.
    Srbija i RS,moraju da sa SPC intenziviraju rad sa mladima,sto cine katolicka crkva i islamska zajednica…sto vise rad na terenu i sto vise unutrasnje crkvene discipline.
    Srbija i RS moraju uvek da imaju pripremljene i obucene jedinice nivoa bataljona,za Prijedor,Banja Luku,Bijeljinu,Sarajevo,Trebinje i Kosovsku Mitrovicu,koji bi se lako mobilisali i momentalno reagovali,u slucaju ugrozenosti stanovnistva.
    Srbija i RS moraju da formiraju Komitet za medjunarodno pracenje,otkrivanje i borbu protiv antisrpskog delovanja-antisrbizma,i zajedno sa medjunarodnim institucijama i organizacijama za borbu protiv rasisma i antisemitizma,zastiti Srpski narod,gde god bio.
    Na kraju,moramo da napravimo tzv.“srpski zid“,oko svoje kuce,kulture,zemlje…taj zid nece biti od cigle,visok 3 metra,sa zicom punom struje…Srpski zid ce biti jaci i veci,satkan patriotizmom i ljubavlju prema svojoj istoriji,kulturi,veri,drzavi i naciji.Satkan od nezaborava zrtava i samopostovanja i poverenja u sopstvene snage.
    Srbi nisu bezgresni,iz naseg naroda ima pojedinaca koji su pocinili zlocine…sve treba staviti na svetlost dana i na znanje srpskoj omladini…radi buducnosti i ocuvanja srpskog naroda.
    Ali,ako me neko pita,ocajan na surovu istinu u gornjem tekstu cenjenog srpskog patriote i intelektualca Dmitrovica,cija kolevka nije daleko od moje u srpskom Podgrmecu…pa sta uraditi vise sa tim Hrvatima i tim Josipovicem,koji se sprda i prkosi i nad mrtvim i nad zivim Srbima…mozda bih ,takodje rekao ono sto zaista mislim,a to je,momentalno prekinuti svaki kontakt sa Hrvatskom,diplomatski,kulturni,sportski,ekonomski.Sta ce nam?Da se izivljavaju gde stignu.Odvojili su se i nikada sa njima nista.I podici taj ,za njih,strasni „srpski zid“.Daleko im lepa kuca.Bas sada kada odlaze u svoj prirodan katoliski i velikonemacki ambijent,sto neko naivno naziva…EU.




    0



    0
  2. Aman zaman u kojoj sam ja to drzavi ziveo, rodjen sam 1954 i u skoli sam ucuio i o Jasenovcu i caru Lazaru, ustasama, cetnicima, engleskoj inicijativi 27 marta, sve ono sto nam otkrivaju sada kao nove istine, kakvo je ovo novo ispiranje mozga, opet nam sole pamet oni koji su u skoli sedeli na usima.
    Uzas.




    1



    0
  3. Шта нам је радити ? Зидове рушити вештачки створени од непријатеља српским. И по правилу помогнути од одрођених Срба.
    Како то СВОЈСТВО скупити и донети програм свеукупног скупљања у
    ЈЕДНО НЕДЕЉИВО СРПСТВО одбацити ГЕРМАНСКО ВАТИКАНСКЕ ЛАЖИ. Политичке странке нису место за договор СВИХ СРБА једино то може
    и мора да уради ЦРКВЕНО НАРОДНИ САБОР где смо сви једнаки а знасе предводник то је ПАТРИЈАРХ СВИХ СРБА. Донешена одлука на
    том САБОРУ мора бити обавезујућа за све који се осећају Србима
    ЈЕЗИЦИ НЕСМЕЈУ БИТИ ПРЕПРЕКА ГОВОРУ И РАЗГОВОРУ јер многи рођени
    тамо далеко припадају СРПСКОМ СВОЈСТВУ.




    0



    0
  4. ratkovicu bre.naslov knjige vjerojatno znaci da je taj zidov prezivjeo 44 mj u jasenovcu
    imas li ti imalo pameti
    da bi netko prezivjeo u logoru smrt 44 mj i to jos zidov!!!!
    u te bajke o jasenovcu zbog koje je posle rata junacki ubijeni oko 200 000 zarobljenika i civila hrvat
    vjeruju samo srbi ..a i to ne svi
    oni pismeni ne!!
    a sugoslavija se raspala ne zbog jasenovca vec lazi o jasenovcu
    nego zbog 200 000 mucki ubijenih hrvata
    jer je to bio znak da nas opet ceka
    primitivni srbski teror gori od turskog terora
    a ti budi zdrav u svom jadu
    aj bok bre




    0



    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *