Почетна / Друштво / Јединица за специјалне операције

Јединица за специјалне операције

Пише Никола Врзић

Како су Срђа Поповић и Тужилаштво за организовани криминал Миљка Радисављевића покушали да манипулишу оружаном побуном „црвених беретки“ из новембра 2001, и како је откривено учешће тужилаштва Хашког трибунала у процесу који се данас води против ових, како их је Зоран Ђинђић називао, демонстраната, штрајкача, протестаната…?

На црном сајту „Инсајдера“ – црном, ваљда, да би деловали страшније – појавио се недавно текст изузетно домишљатог наслова („Маске су пале“), написан поводом почетка суђења због, како је наведено у оптужници Тужилаштва за организовани криминал, оружане побуне Јединице за специјалне операције у новембру 2001. године. Уистину, можда се овим суђењем не бисмо подробније ни бавили да не би „Инсајдера“. Не због непобитних чињеница изнетих у том тексту, јер оцене Владимира Бебе Поповића, стварно, не доживљавамо као чињенице; још мање због тога што је и потписник овог текста – зато што је о убиству премијера Зорана Ђинђића писао оно што се „Инсајдеру“ и В. Б. Поповићу не допада и зато што је написао књигу „Викиликс. Тајне београдских депеша“, на чијој је промоцији, забога, говорио Војислав Коштуница – доведен у везу са читавом ствари, јер потписника овог текста такве оптужбе (шта ли су?) само засмејавају; већ ћемо се овим суђењем сад позабавити због, сада већ константних покушаја да се фалсификује наша скорашња историја. И покушаја да се тим силовањем чињеница из недавне прошлости манипулише нашом садашњошћу. „Инсајдер“ нам је, отуда, битан тек као парадигма таквих покушаја.
Испитујући околности које су пратиле догађаје из новембра 2001. године, када је ЈСО на девет дана отказао послушност Влади Србије, дошли смо до мучних сазнања о начину на који нам је држава тада функционисала (добро да је од ње ишта и остало) и до сазнања о мучкој злоупотреби покојног премијера Ђинђића зарад сопствених политичких интереса. Док је изненадна појава Хашког тужилаштва читаву причу учинила само још тегобнијом…

ТАДИЋЕВА НАЈАВА Кратко подсећање на хронологију, јер је прошло много времена: 8. новембра 2001. ујутру „црвене беретке“ учествују у хапшењу два брата Бановића, Предрага и Ненада, на пијаци у Обреновцу. Исте вечери њих двојица ће бити послати у Хаг. Следећег дана, 9. новембра, ЈСО отказује послушност Влади Србије, тврдећи да њени припадници нису знали да хапсе хашке оптуженике; траже смену министра полиције и доношење Закона о сарадњи са Хашким трибуналом. У данима који ће уследити, у два наврата ће из своје базе у Кули, у „хамерима“ излазити на аутопут, једном код Врбаса и други пут у Београду, код Центра „Сава“. Протест или побуна (о томе касније) окончава се 17. новембра. Резултат: са чела Ресора државне безбедности отишли су дотадашњи начелник Горан Петровић и његов заменик Зоран Мијатовић (на њихова места долазе Андреја Савић и Милорад Брацановић), а ЈСО се из РДБ-а пребацује у Ресор јавне безбедности, с тим што одлуку о употреби јединице, од тада, доносе надлежни министар полиције и председник владе. И то је то.
ЈСО је, пак, расформирана (тек) после 12. марта 2003, после убиства премијера Зорана Ђинђића. Неколицина припадника јединице завршава у затвору, остали, после строгих провера још у време „Сабље“, настављају да раде што у МУП-у (углавном у Жандармерији), што у Безбедносно-информативној агенцији. Ово је, за даљу причу, прилично важан податак.
У наредним годинама ови догађаји, притиснути много тежим догађајима, падају у заборав. Док их, с јесени 2010, не оживљава бивши председник Борис Тадић, најављујући спремност своје власти да прекине „континуитет зла дуг две деценије“, оличен у убиству Бриса Татона, демонстрацијама против хапшења Радована Караџића, паљењу амбасада, оличен у онима „који су раније подржали протест наоружаних припадника ЈСО у ‚радним униформама‘“… Мислио је Тадић, наравно, на председника ДСС-а Војислава Коштуницу. Две недеље касније, 11. новембра 2010, адвокат Срђа Поповић подноси кривичну пријаву због побуне „црвених беретки“ против Милорада Улемека Легије, против командног кадра ЈСО из времена побуне и, гле, против Коштунице и генерала Аце Томића, некадашњег начелника војне Управе безбедности. Предистражне радње, Поповићевим трагом (налогом? У сваком случају, узрочно-последична веза је очигледна), започиње и Тужилаштво за организовани криминал; Миљко Радисављевић, тужилац, неколико месеци потом изјављује, баш као и Срђа Поповић, да је „побуна ЈСО била увертира за убиство премијера Ђинђића“ и да ће у оквиру преткривичног поступка у вези са испитивањем политичке позадине атентата бити саслушан и лидер ДСС-а Војислав Коштуница. Коначно, његово тужилаштво 22. септембра 2011. подноси Захтев за спровођење истраге, у којем додуше Коштунице више нема, а почетком процеса, 3. октобра ове године, тужилац изјављује и да „не постоји ниједан навод којим се побуна ЈСО 2001. и убиство премијера 2003. доводе у непосредну везу“.

ПОНУДА ИЗ ХАГА Зашто је овај процес покренут тек тада, са толиким закашњењем? Можда су се појавили неки нови моменти, нека накнадна важна открића која су додатно расветлила тај догађај? Нису. Ниједан нови моменат, ниједно ново откриће. Па и имена која су обухваћена оптужницом нису имена до којих се дошло неком опсежном истрагом, већ су, по списку, њоме обухваћени тадашњи командант и сви помоћници команданта ЈСО, плус припадник јединице који је – изабран зато што српски говори разговетно – новинарима тада прочитао саопштење ЈСО-а (Владимир Потић). Овај недостатак нових момената и доказа нас, сам по себи, присиљава да се запитамо који је, онда, мотив био да се из заборава извади побуна Јединице за специјалне операције?
С обзиром на Тадићеву најаву и Поповићеву пријаву, један је мотив очигледно био политички; упрљати Војислава Коштуницу. Откуд, уопште, Коштуница у овој причи, разјасниће нам Дејан Миленковић Багзи, сведок сарадник, али о томе нешто касније. Тек, ако је суштина ове специјалне операције председника, адвоката и тужилаштва заиста била политичка, као што јесте, онда су притворени бивши припадници ЈСО (Мићо Петраковић, Драгослав Крсмановић, Веселин Лечић, Драгиша Радић, Владимир Потић) ту само колатералне жртве; сви су они, уосталом, како рекосмо, већ прошли безбедносне провере и после побуне, и после „Сабље“, наставили да раде што у МУП-у, што у БИА-и, а у међувремену, до подизања оптужнице и притварања, није искрсао ниједан нови доказ који би их додатно теретио.
Постоји ту, међутим, још нешто; практично истовремено са овом оптужницом, овдашње тужилаштво је Петраковића, Крсмановића и још неколицину бивших „беретки“ оптужило и за пружање лажног алибија Звездану Јовановићу, у процесу за убиство премијера који је завршен још 2007. године, док је пресуда постала правоснажна 2009. Зашто је тужилаштво толико чекало да би покренуло овај поступак? То „остаје нејасно“, писао је тада београдски дневник „Данас“: „У пракси, поступак за лажно сведочење најчешће се покреће одмах после правоснажне пресуде, али постоји могућност да се тај поступак покрене и одмах после сведочења.“ Одговор нам је, сасвим неочекиван, стигао ових дана, током Крсмановићеве завршне речи у овом процесу (тај процес зато и спомињемо). Рекао је да је од њега, Петраковића и Зорана Гулића, хашко Тужилаштво тражило да буду сведоци оптужбе у процесу против Јовице Станишића и Франка Симатовића; они су то одбили, прихвативши пак да буду сведоци одбране. Тужилац Дермот Грум, каже Крсмановић, убеђујући га да ипак буде сведок тужилаштва, предочио му је оптужни предлог српског тужилаштва (због лажног сведочења), и то и пре него што је тај предлог обелодањен. Речју, била је то брутална уцена кривичним прогоном и личном дискредитацијом, при чему је српско тужилаштво послужило хашком као инструмент за уцену, као извођач прљавих хашких радова. Ето зашто су ове оптужнице подигнуте тек сада.

ПОБУНА ИЛИ ПРОТЕСТ А опет, као (заинтересована) јавност Србије, не можемо, а да не будемо задовољни што је ова прича ипак покренута, макар и са оваквим закашњењем и оваквим мотивима. Зато што је из ње испливало штошта, што њени покретачи сигурно нису желели. Испливала је истина, сасвим другачија од њихових опсена.
Понајпре, реаговање тадашње Владе Србије, њеног премијера и министара, сведоче да то што се догодило у новембру 2001. уопште и нису сматрали оружаном побуном, већ протестом. Сам Зоран Ђинђић на седници владе, 11. новембра 2001, каже: „Министарство унутрашњих послова ће у складу са својим надлежностима донети решење као и код рудара, у овој земљи су сви кршили законе у изражавању својих протеста. И рудари, и синдикати, и у сваком од тих случајева смо рекли – хајде да видимо да надлежно министарство нађе неко решење које неће доливати уље на ватру.“ Па три дана касније, 14. новембра, говорећи о „овим демонстрантима или штрајкачима, или протестантима, или како год хоћете да их назовемо“, каже: „Не можемо ми да позивамо увек владу да решава искрсле проблеме у појединим ресорима, да позивамо председника владе када би требало да решимо питање штрајка. Или штрајк рудара, штрајк полицајаца, да председник владе решава штрајк (…) То је као са ‚Црвеном заставом‘ (…) За мене је то типично јавно предузеће. Ништа није боље стање у ‚Електропривреди Србије‘, ништа није боље стање у железници, ни у једном јавном предузећу, с тим што они имају специфично средство за рад, али за мене је струја још гори проблем него ‚црвене беретке‘.“ И јавно, после ове седнице, говори „Експрес политици“ о „оправданом незадовољству“ припадника ове јединице њиховим статусом, о „многим пропустима“ који су начињени приликом хапшења браће Бановић, остајући пак критичан према захтеву ЈСО за сменом министра Михајловића, и према челницима ДБ-а што су својим поступцима изазвали „оправдано незадовољство“ у јединици. Да би, по окончању штрајка, 21. новембра у књигу утисака ЈСО, у Кули, Ђинђић записао: „Са признањем и захвалношћу за све што је јединица учинила за српски народ током рата, са уверењем да ће наставити да побеђује и у миру, бранећи народ, закон и државу“ (испод премијеровог, следе и потписи Душана Михајловића, Сретена Лукића и Андреје Савића). И није у овоме Ђинђић био усамљен; у Кулу 17. јануара 2002. одлази трочлана (Владан Батић, Драган Миловановић, Драган Веселинов) владина комисија која је требало да испита узроке побуне. И они се уписују у књигу утисака: „Веома сам импресиониран озбиљношћу, редом и одлучношћу чланова ЈСО да истрају у својим напорима за враћање поноса и достојанства српског народа.“ (Владан Батић) „Сазнање да постоји овако квалитетна јединица даје сигурност свим грађанима Србије. Желим да ова јединица буде и даље најбоља.“ (Драган Миловановић) „Желим свим припадницима да у здрављу, чувајући свој живот, дочекају најбоље дане.“ (Драган Веселинов)
Е, сад, да ли су сви ови хвалоспеви и правдања незадовољства припадника ЈСО последица немоћи државе да се обрачуна с њима? Па, кад не можеш да их победиш, придружи им се. Овако, макар, данас тврде Срђа Поповић, Чедомир Јовановић, Жарко Кораћ… И неће бити да говоре истину. Зоран Ђинђић, на седници владе 14. новембра 2001. године: „У случају да јединица не прихвати ову одлуку, предложићу да се та јединица расформира и да добију отказ сви они који су запослени у тој јединици. И позваћу остале делове јавне безбедности да спроведу свој задатак, а то значи да је тај задатак о расформирању те јединице.“ На истој седници Душан Михајловић каже: „Ако влада нареди да разоружа ту јединицу и да је расформира, ја ћу спровести ту одлуку.“ А Зоран Мијатовић, у истражном поступку, сведочи: „И Горан и ја смо већ имали један став отприлике да пребројимо прво дане колико их нема на послу, и нас двојица смо, без обзира на све, били сложни ако не наставе да раде, да лепо ми заведемо у компјутер, то је за минут готово, свима отказе. И да им потписујемо отказе. То је Горанова и моја идеја била. А онда су се умешали политичари и крај приче.“

ЧЕДИНО ПРИЗНАЊЕ Додаће и Мијатовић, али и Михајловић, да ЈСО није била претња држави. Али, шта је с претњама да ће ЈСО заузети аеродром, зграду Владе, зграду РТС-а? Зар то нису озбиљне претње држави? Горан Петровић се, рекао је у истрази, такве претње не сећа, док је Душану Михајловићу таква информација била позната, али за то није било никаквих доказа. Па откуд, онда, таква информација, ако већ није потекла ни од начелника ДБ-а, ни од министра полиције? Открива нам то Чедомир Јовановић: „Рецимо, ово што могу да вам кажем, то је да је Љубиша Буха то рекао председнику владе.“
Љубишу Буху Чумета, садашњег сведока сарадника, некадашњег шефа сурчинског криминалног клана, у вези са побуном ЈСО спомиње и Зоран Мијатовић: „Међу силним тим папирима који су дошли видим ја Чумета. Ау, ја се обрадујем, видим да он има везе поприличне са свим тим. Не видим га у неком смислу да он нешто ради, али видим, зна више од мене и чим неко зна више од мене нормално идем код њега да га питам. Како се ја састајем са Чуметом? Па зовем његовог пријатеља Бебу Поповића.“ Душан Михајловић, пак, одлази и корак даље, и Чумета означава као једног од коловођа побуне: „Ова власт почела је да угрожава те интересе и позиције које су ти организатори побуне имали у друштву дотад – а то је Легија, то је Буха и то је Спасојевић.“ Михајловић, чак, наводи и овај, досад непознати детаљ: „Значи директно се контактира са владом и на пример, ми смо чули овако зато што наш полицајац тамо држи капију на улазу и види ко улази у Владу и у кабинет, да су чувени Сурчинац, Земунац и овај бивши командант код премијера.“ Истражни судија пита: „Извините, који чувени Сурчинац, који Земунац?“ Сведок Душан Михајловић: „Па нема чувенијег од овог Љубише Бухе Чумета, а Земунац је Душан Спасојевић са надимком Шиптар, а бивши командант је Милорад Улемек Легија.“
Колико је, пак, могло да се верује Бухи и Спасојевићу, открио је други сведок сарадник Дејан Миленковић Багзи. Открио је, успут, ко је и како у читаву причу убацио Војислава Коштуницу: „Имали су своје телефоне које су смели да користе, а друге телефоне… које… Легија ће знати те телефоне који се користе, на мерама, тачније, који су телефони и онда су преко тих телефона, значи тачно су причали – е, сада ову побуну може само да смири Војислав Коштуница, Ненад Чанак да иде у Нови Сад… код Чанка, као њему да… али то је било само смишљено да би се правила цела ситуација око тога, да Демократска странка види да је Војислав Коштуница умешан у побуну, а у ствари ништа од тога није било тачно, него су они само хтели да направе пометњу око тога. Истражни судија: Политичку мислите пометњу? Сведок Дејан Михајловић: Тако је. Истражни судија: Зато што су знали да их прислушкују? Сведок: Тако је.“
Узгред, бележимо ситницу која додатно потврђује да смо, годинама уназад, изложени беспризорној медијско/политичкој манипулацији чији су зачетници, видесмо сад, вође сурчинско-земунских бандита; док је Коштуничино име, тако згодно, процурило у јавност кроз транскрипте ових пресретнутих разговора (да би завршило и у пријави Срђе Поповића), Чанково је брижљиво сакривано свих ових година…
Остаје, засад, нејасно ко је, и због чега, организовао побуну (или протест?) ЈСО-а, и ко је тих дана командовао јединицом. С једне стране, и дефинитивно је тачно да су припадници ЈСО-а имали разлога да се прибојавају Хашког трибунала, јер је непобитно утврђено да је, 19. октобра 2001, нашим властима стигао захтев (и) за подацима о укупно 103 особе које су Хагу интересантне. С друге стране, неспорно је и да су Легија, Чуме и Спасојевић имали сопствене мотиве који с Хагом, а ни са ЈСО, немају никакве везе; у „Белој књизи“ о организованом криминалу у Србији већ су, у том моменту, њихове криминалне групе биле идентификоване, добар део Земунског клана се, после хапшења у Паризу, налазио у затвору (пуштени су недуго после побуне)… и питање је, само, колики је стварно био њихов утицај на ЈСО или су тај свој утицај преувеличавали да би постигли своје циљеве.
Или је то питање, ипак, споредно у односу на остала сазнања која су, неочекивано, искрсла из овог заборављеног случаја? Од сазнања да је наше Тужилаштво за организовани криминал, безмало, сервис Срђе Поповића и Хашког тужилаштва, преко разјашњења позадине дешавања из новембра 2001. и новог светла на везе криминала и политике у постпетооктобарској Србији, па све до разобличења те везе која је, од Чумета и Спасојевића, некако довела до Срђе Поповића и Бориса Тадића. А томе се, сигурно, нису надали када су покренули причу о политичкој позадини убиства премијера Ђинђића.

 

3 коментара

  1. Sve te momke iz JSO pod hitno osloboditi,a Srdju(zlopogledju)uhapsiti,i sve one ostale koji su umesani u blacenje JSO,jer je taj isti JSO osetio i upozoravao na vreme sta Dos-manlije spremaju Srbiji,iako im mnogi nisu hteli verovati,“zuti kartel“ ih je uverio na najgori moguci nacin!Nikada vece zlo nije Srbijom hodalo od „zutog kartela“sto je hodao,ali se nadam uz pomoc Boga da vise nikada nece!




    0



    0
  2. Јавља се онај који је тражио бомбардовање Србије, И Пешићка
    у ЊУЈОРКУ блати Србе 1993 у Адвокатској комори,Србија памти и све
    ће доћи на своје место.




    0



    0
  3. Ranije prilikom javljanja na konkursu za zaposljavanje dajes svoju biografiju,sada se to zove civi. E tu mora da stoji sve o sebi,poreklo,zanimanje roditelja,itd. i tvojim stecenim strucnim znanjem,tj zavrsene skole. Kada se politicar postavi u nekom od upravnih odbora,za njega to pravilo ne vazi,on je automatski podoban posto je politicar. Zasto se ne uvede zakon kojim bi regulisao dali neko ima pravo uopste da postane politicar i time predvodnik zemlje,kada se iz dosijea vidi cime se taj sve bavio i koliko je lopovisao. Evc primer: dali bi uopste bilo moguce da covek zvani „politicar“ postane ministar policije a u dosijeu mu pise da je obijao trafike,ili dali bi mogao „politicar“ koji je trazio zesce bombardovanje svoje zemlje postati premijer te zemlje. U demokratskim zemljama takvi nebi ni usli u politicki zivot zemlje. Ovo komentarisem iz razloga sto nam je zemlja dovedena u takvom stanju da bi svi pobegli iz nje kad bi imali kuda. Koji su bili tzv.“politicari“ iz predhodne vlasti,mali sitni lopovcici,koji su dolaskom na vlast postali krupni lopovi i opljackali sve sto se moglo opljackati. Sta je ta JSO njima smetala,pa plasili se da im ne pomrse velike pljacke,pa su ih zato i rasformirali. Secate se samo izjave bata Zile od Nis kad je postao premijer,kako nema poverenje u vojsku Srbije. A zasto,pa zato sto mu je voska smetala prilikom njegove pljacke i njemu bliskih pljackasa. A sto su ti ljudi svoje glave stavili u torbi oslobadjajuci delove zemlje tamo gde niko nije smeo otici,ma to nema veze sa pljackom. I ne samo to,vec su ih unapred osudili za zlocinacko udruzivanje protiv podrivanje pljackasa zemlje. A posle oranizovanog ubistva Djindjica od strane pljackasa po nalogu stranih obavestajnih skluzbi,znalo se unapred da su sve to pocinili ljudi iz JSO,sto je Beba vec pre pocinjenog ubistva napravio spisak ubica, a posle ubistva predao svojim odabranim TV kucama. Toliko providno i bezobrazno. Nazalost ti pljackasi su i sada na vlasti u Srbiji i zato nista ne pokrecu oko pljacke veka Srbije. Ali potrebno je pogledati njihov dosije i videti o kakvim se vajnim „politicarima“radi. Ama bas niko nezna ko je Dinkic,odakle je dosao i zasto je ovliko oajdio zemlju,gaseci svoje banke i dovodeci tudje pljackaske banke. Za Nikolica znamo da je izdao svog rodjenog kuma i to kada mu je najteze,jer je covek u zatvoru i visi mu zivot. Izdao ga je i taj Vucic, sada veliki hvalisavac tzv „hapsenjima“ nepoznatih pljackasa.O Dacicu zna se sve,izdao Milosevivca (koji ga je stvorio)istog trenutka kada je podrzao vlast Dos-a a kasnije i ucestvovao u vrsenju vlasti sa DS (partije koje su mu izrucile Milosevica Hagu za dobre pare).Dali zaista treba verovati ovakvim ljudima tzv.“politicarima“da ce raditi za dobrobit zemlje i naroda.Da bi se Srbija oslobodila ovakvih „politicara“mora se uvesti rigorozne kontrole pre nego dodju na vlast,a ove dosadasnje kad-tad na sud zbog pljacke i izdaje sopstvenog naroda i zemlje.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *