Почетна / Интервју / Исуса извређали, Трифковића повредили

Исуса извређали, Трифковића повредили

Разговарао Миодраг Зарковић

Са недавне скарадне изложбе, познати српски публициста Срђа Трифковић „понео“ је не само увреде, попут остатка Србије, већ и физичке повреде: угруван кук и повређена шака последице су грубог насртаја пренервозног обезбеђења изложбе

Судећи по физичком нападу на познатог публицисту Срђу Трифковића на недавној, скарадној изложби у београдском „Центру за културну деконтаминацију“, изгледа да другосрбијанским јуришницима више није неопходан НАТО да би силом дејствовали по Србији. Док је те вечери, трећег октобра, две хиљаде полицајаца наводно „обезбеђивало“ изложбу фотографија које су простачки вређале Исуса – а у ствари протерало јавну пристојност и морал из ширег круга око „Центра“ – неколико осионих напасника, ангажованих од стране организатора изложбе, грубо су насрнули на Трифковића, 58-годишњег доктора историјских наука, наносећи му и видљиве телесне повреде.
Сав Трифковићев грех састојао се у томе што је заступао исте оне ставове којих се држи и у вишедеценијском деловању широм света. Те вечери и на том месту је, наиме, свако ко би се усудио да мисли другачије од директорке „Центра“ Борке Павићевић, био би третиран као хулиган: с обзиром на то да Трифковић није крио да у изложеним фотографијама види увреду већинске Србије, из „Центра“ је брутално истеран, пошто му је један пренервозни редар претходно угрувао кук и повредио руку – док је полиција одбила да изврши своју дужност и заштити га од напасника!
„Да бисмо заиста разумели шта се догодило, морам да нагласим да је тог истог дана, само нешто раније, у један поподне, у ‚Медија центру‘ била конференција за новинаре, на којој сам био један од излагача и где сам рекао да је питање људских права, антидискриминације, толеранције… најперифернија тема у агенди оних који организују збивања око параде“, прича Трифковић за „Печат“. „Рекао сам да је њихова кључна и основна опсесија репрограмирање српства и репрограмирање идентитета овог народа, тиме што ће његове најтананије споне засноване на духовном наслеђу бити нападнуте и изврнуте руглу, на начин који не сме да буде предмет отпора. Јер, сваки отпор ће бити проглашен за говор мржње и ретроградно понашање. Дакле, моје појављивање на изложби у друштву Станислава Гашпароског, Џона Боснића и Драгана Башевића из ‚Правде‘, било је само и искључиво у циљу упознавања са конкретним експонатима.“

Кроз полицијски обруч су те вечери могли да прођу само унапред пријављени гости изложбе, и новинари са легитимацијама. „Обичним смртницима“ забрањен је био чак и прилаз. Како сте ви успели да уђете?

На амерички пасош. Чим виде амерички пасош, полицајци претпостављају да сте на истој таласној дужини са организаторима. Елем, прошавши кордон и ушавши у простор изложбе, видео сам нешто што је, на чисто неутрално вредносном нивоу, обичан порнографски кич. Да човек хоће да некога принуди на размишљање о теми хомосексуалаца и њихове маргинализације, то не би радио тако што би гурао прст у око целом становништву. Ово је урађено свесно, провокативно, да код сваког иоле пристојног човека, па био он и атеиста, изазове напросто гађење. Али, то није оно што је изазвало инцидент. Инцидент је изазвала немачка новинарка, која је затражила од мене изјаву о утисцима са изложбе.

Да ли је знала са ким прича?

Касније је сазнала, али у том тренутку нисам имао утисак да зна ко сам. На њено питање, одговорио сам да би о изложби требало размишљати у контексту реакције која би била вероватна у Сарајеву, Новом Пазару, Приштини или Тирани – да и не говоримо о Ријаду, Триполију или Каиру – када би њихов пророк Мухамед био приказан у штиклама и у друштву ЛГБТ популације. Оно што је њој у том тренутку било сумњиво је да моја реакција није била очекивана. Јер, ако си већ пропуштен кроз кордон, ако си већ инфилтриран, требало би да говориш да је то један велики, ослобађајући покрет за Србију, која долази у ред цивилизованих земаља тиме што Христа приказује као геја, трансвестита, као ЛГБТ угроженог маргиналца. Приметим ја да она све време држи укључен диктафон и да снима све што ја причам. Кажем јој: „Ви мени нисте тражили одобрење, нисте ме питали да ли је у реду да снимате ово што ја говорим, е па, онда ћу и ја вас да забележим“. И извадим фотоапарат да је сликам. Тог тренутка настаје хистерија! Она заклања лице и виче упомоћ, као да је напаствујем! Просто речено, хистерише.

Јесте ли сазнали за кога ради?

Негде у току описаног разговора, када сам је то питао, рекла је да је из „Ист Јуропеан мониторинга“. Ја никад нисам чуо за лист, сајт или било какву установу која се тако зове. Имам утисак да је то био неки фингирани, квазижурналистички атак, да се моја маленкост испровоцира. У сваком случају, када је Немица почела да галами, одједном се појављује нека девојка која се није представила, али нам је рекла да снимање није дозвољено. Ја сам претходно сликао и експонате, нико није од тога правио питање. Ова Немица све време држи свој диктафон укључен, многи фоторепортери сликају и изложбу и све што се дешава око ње, али та девојка мени говори да је снимање забрањено! Она онда позива горилу из њиховог обезбеђења, који без речи упозорења почиње да ми заврће руку не би ли ми отео фотоапарат. Али, стегао сам апарат и не пуштам га! Не дам га! Заврћући ми руку, он ме обара на земљу, на бетон, када сам и повређен: ударио сам леви кук, односно врх леве бутне кости, и прсте леве руке. Затим ме је подигао, заврнуо ми је руку иза леђа, а другом руком ме је ухватио за врат и тако ме је изгурао, изнео на улицу.

[restrictedarea]

Да ли је на то реаговала полиција, која је стајала испред улаза у двориште?

Управо то што је уследило, са полицијом, за мене лично представља најмучнији део целе епизоде. Бивајући избачен из круга „Центра за културну деконтаминацију“, обратио сам се командиру полиције. Претпоставио сам да је баш он командир, јер има неке џилите на раменима, и делује ауторитативно, и коса му је седа. Кажем му да сам подвргнут насиљу и да желим да дам исказ, и да поврх тога желим да се установи идентитет особе која ме је напала. Он мени на то `ладно одговара: „Нисам надлежан“. Ја му кажем: „Извините, јесте ли ви овде да штитите амбасаду или конзуларно представништво, које ужива екстериторијални имунитет, или је ово територија државе Србије у којој сте дужни да штитите грађане од напада?“ На то он позива своје оклопнике да ме спроведу до ћошка Бирчанинове и Светозара Марковића, где је био кордон. Тако сам, једноставно, био удаљен. Оно што мене у целој ствари брине више од самог напада, јесте да српска полиција која је обезбеђивала скуп од потенцијалних „фашиста“, „националиста“, „екстремиста“ итд, није истовремено српске грађане, попут мене, штитила од агресивних, физичких напада, који су уследили као последица њиховог одређивања ко сме да слика, шта сме да слика, шта сме да се снима…

Ви сте ипак успели да сачувате фотоапарат?

Јесам. Слике те Немице, која штити лице и не дозвољава да је сликамо, поставили смо на Интернет, исто као и налаз о повредама, који сам добио у Институту за судску медицину. То што сам повређен није нимало небитна ствар. Нећу да од тога правим драму и да се претварам да су то ране опасне по живот. Али, извините молим вас, оток који имам на куку, и модрица и отечени, изгребани прсти које видите, то су дела њиховог обезбеђења. Да се нешто слично десило неком геју, били бисмо прокажени и за крст приковани. Али, ово што се мени догодило, то уопште не интересује српске медије. По њима, то као да се није ни десило.

Да ли сте даље пријављивали овај инцидент?

Наравно да сам свог правног заступника Александра Ђорђевића обавестио о свему. Он ми је рекао да нећемо подносити никакву тужбу, јер је тужилаштво обавезно да реагује, с обзиром на то да је реч о физичком насиљу. Уколико они у седам дана, колики је законски рок, не одреагују и не најаве даље кораке, онда ћемо организовати конференцију за медије како бисмо обавестили јавност да држава Србија не функционише, односно да се десио физички напад, а да заштићени бели медведи са имприматуром Брисела и Вашингтона мисле да могу да харају како хоће.

Стиче се утисак да сте у последње време често на удару овдашњих евроатлантских фанатика. Амерички часопис „Крониклс“, за који често пишете, објавио је недавно чланак главног уредника „Муке по Трифковићу“, где је описао ваше недавне невоље, које су почеле једном колумном у београдској „Политици“ од 20. септембра…

Почело је то још и раније. Изгледа да сам својеврсни трн у оку „Друге Србије“, зато што, за разлику од многих другосрбијанаца, познајем Запад изнутра. Знам како тамо функционишу елите – медијске, академске, политичке и финансијске. Нисам фасциниран Западом, јер сам довољно живео у њему да, видевши његове суштинске и структурне фалинке, могу да о њему пишем и говорим са ауторитетом који несрећни примаоци ситних донација Националне фондације за демократију, Отвореног друштва и осталих, могу само да сањају. Прешао сам Атлантик 376 пута, у овом или оном правцу, у последњих 25 година. То нико од њих не може да сања. Ово можда звучи бахато, али оно што они не могу да схвате је да сам оставио и Би-Би-Си, и „Војс оф Америка“ – о чему они могу само да похлепно и сладострасно сањају – јер сам схватио да то значи правити фаустовски пакт са ђаволом. Али, њима сада смета што сам ја овде, у Београду. Све док сам ја у неком тамо Чикагу, све док пишем за тамо неки „Крониклс“, то је једно. Али, када се појавим овде на изложби, када им на свој начин гурам прст у око, као одговор на прст који они гурају у очи седам милиона људи, то њима смета. При том мисле да, самим тиме што Срђа Трифковић није кошер у перцепцији америчких ауторитета и америчке апаратурне контроле, могу себи да допусте луксуз попут овог који им се десио.

Да ли им је погрешна та процена?

Мислим да су се ту грдно преварили. Довољно има оне аутентичне, да тако кажем истински конзервативне Америке, која зна и ко сам и шта сам, и да ово што су маснокоса Мери Ворлик и њен садашњи наследник пројектовали као Америку, није Америка. То је једна постмодерна, гадна, прљава и у суштини самомрзећа Америка, која газећи сопствене узоре и сопствене очеве револуције, и сопствене узусе Првог амандмана, тежи релативизацији тога шта представља амерички идентитет. Ако неко коме је средње име Хусеин, и чија је крштеница неизвесна, може да буде председник САД-а, онда смо ушли у фазу у којој је све могуће.

Да се вратимо на 20. септембар и „Политику“. Шта се тог дана тамо појавило?

Појавио се текст Димитрија Војнова, где се каже отприлике следеће: Америком је жестоко одјекнула афера пре извесног времена, у којој су извесне корпорације и фондације, у дослуху са извесним америчким војним школама и институцијама, индоктринирале америчке официре о нужности рата цивилизација између ислама и неислама, где ће неислам, односно Запад, морати да примени методе Хирошиме и Дрездена и сасече ислам у корену, укључујући уништење Меке. Али, у наставку текста, каже се да посебну пикантерију целој причи даје чињеница да је Србин Срђа Трифковић, не дакле доктор или професор него таксативно Србин Срђа Трифковић, у пројекту учествовао као гост. Значи, из целог текста произлази да не знамо које су корпорације, које су фондације, које су америчке војне школе, који је то врх америчке моћи реаговао, која је то афера, пре којег времена… али, остаје понуђен као на тањиру Србин Срђа Трифковић, као саучесник у пројекту индоктринације америчких официра у послу решења исламског питања методама Хирошиме, Нагасакија и Дрездена.

Дакле, од свих који би наводно затрпали исламски свет нуклеарним бомбама, ви сте једини именовани?

Јесте, једино ја. И то осам дана после убиства амбасадора Кристофера Стивенса у Бенгазију. Знате, волео бих да грешим, али ово звучи као да је неко хтео да сервира Срђу Трифковића глобалном џихаду, као примерак српског дискурса исламофобичне мржње, кога би требало скинути.

Да ли је то било пре него што се Барак Обама извинио муслиманима због фантомског филма „Невиност муслимана“ или после?

После. И оно што је јако важно, на сајту „Крониклса“ објавио сам текст у којем упозоравам да су се и Обама и Клинтонова у свом коментару на убиство Кристофера Стивенса прво фокусирали на извињење због тог филма или шта је већ, да би онда, рекавши да нико не сме да злоупотребљава слободу говора и изражавања за увреде других, прешли на то да кажу да је ово неприхватљиво. У свом коментару сам написао да се из Вашингтона није чуо сличан глас осуде када су три Рускиње скрнавиле цркву у Москви, већ је тада једина осуда била у вези са двогодишњом затворском казном. А ја питам у чланку: колика би била казна да Аријевско братство или Кју клукс клан, или било ко, на сличан начин оскрнави синагогу или џамију, или црначку баптистичку цркву? То би дошло под удар федералних закона о говору мржње и робија би била седам до 12 година, а не две године. Други аргумент који сам потегао у истом тексту је да је Крис Стивенс био човек за везу између либијских побуњеника и америчке владе, и да би било интересантно видети како би америчка влада реаговала да Сергеј Лавров пошаље неког свог дипломату у Колумбију да буде саветник ФАРК-а или у Ирак да буде саветник сунитских побуњеника: када би дотични био убијен, избила би оргија среће, у стилу да је добио што је заслужио. Значи, тај мој текст је изашао пре коментара у „Политици“, за који сам сигуран да је подметнут немуштом дечку. Њему је то неко сервирао.

Да ли можете да наслутите на шта је Војнов мислио? Јесте ли заиста учествовали на неком предавању, које се Војнову могло учинити као то што је описао?

Да постоји макар тангентална повезаност или емпиријско утемељење, могло би да се каже да је Војнов радио на танкој, али каквој-таквој основи. Ово је, међутим, потпуна бљувотина. Ја сам неприхватљив за америчке државне институције управо због своје интегралне критике ислама као идеологије, а не религије. Теза Војнова, да остварујем везу између српске деснице и америчке неоконзервативне струје, то је као да кажете отприлике да су надбискуп Хочевар и муфтија Зукорлић направили заверу против епископа херцеговачког Григорија.

Планирате ли правне акције?

Наравно. Бујошевића тужим за милион, „Политику“ за пола милиона, а аутора за 100.000 динара. Јако ми је жао да такве лумене доводим под знак питања, али господин Бујошевић је потом објавио лажни деманти Срђе Трифковића, који ме је преломио. Два дана после чланка Димитрија Војнова, они објављују наводни деманти Срђе Трифковића, што је у ствари једна седмина текста објављеног на порталу „Лорд Бајрон фондације“, пошто сам Бујошевићу послао и-мејл у којем му кажем да ни у сну нећу да објављујем под својим именом и презименом у вашем листу, јер не желим да се срозавам на ниво на који сте се спустили под вашим уредништвом. Он, после пријема тог писма, објављује са сајта „Лорд Бајрон фондације“ део саопштења, као деманти Срђе Трифковића. То је само додатни аргумент о нивоу професионалног и етичког дискурса у кући „Политике“.

Очекујете ли сада примирје или да се наставе медијски и физички напади на вас?

Заиста не знам. У уторак сам се вратио из Туниса, земље „арапског пролећа“, где би неко са мојим резимеом и мојом провенијенцијом могао да очекује да буде изложен непријатностима. У Тунису сам се осећао далеко пријатније и безбедније него у мом родном граду.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. СКАРЕДНОСТИ су њихове ВРХУНСКЕ ВРЕДНОСТИ! Добро је да не крију да им ЈЕ циљ диктатура педеријата,а и насиље није страно тим настраним индивидуама – само чекају да га законски примене у много већој мери!




    0



    0
  2. Marko Obilić

    Život predstavja osnovnu,asolutnu vrednost svuda gde postoji i tako će biti dokle god ga bude.Život je etalon za vrednost i sve druge vrednosti su derivati koji se izvode iz njega i sameravaju sa njim.Sve vrednosti ovoga sveta zdravlje, lepota, ljubav, moral.. nemaju razlog svog postojanja bez života i sve su u njegovoj funkciji,za razliku od poroka koji služe ništavilu.
    Pred izborom „biti il’ ne biti“ ljudi pojedinačno i kao narodi spremni su da se odreknu i najvećih svetinja,za koje bi bilo moralno poginuti. Tako je Srbija više puta morala da se odriče svoga prava na pravdu, da bi izbegla biološko istrebljenje naroda. Zbog te traumatične osujećenosti koja živi u istorijskom sećanju, Srbi osećaju „Bože pravde“ kao svoju himnu, kojoj nikad ne zvižde. Seksualni instinkt je živim bićima podaren radi reprodukcije života. Seksualnot nema logičkog smisla po sebi ako ne vodi ničemu. Ona je predvorje novog života i ta naslućena i nadolazeća energija stvaranja čini da drhtimo prilazeći jedno drugom prvi put. Odatle ide jedan put koji vodi u besmrtnost i mnogi, koji nas od nje odvode u ništavilo. Svako je slobodan da bira, ali mnogi ne znaju šta su izabrali i ponose se svojom nesrećom. Koji ne znaju imaju pravo da znaju i moramo im reći. Koji ne vide moramo im pomoći da vide. Ne smemo okretati glavu pred njihovom zabludom. Ali ako požele da se u svojem slepilu izjednače sa nama tako što će nam turati prste u oči, zato što mi vidimo a oni ne, moramo se odupreti, jer znamo da branimo život.




    0



    0
  3. Miodrag Lupulov

    Postoje ljudi koji u noćima punog meseca,ne budeći se iz sna,prilaze prozoru u nameri da krenu prema svetlu..Na nama je da im pružimo ruku i ne dozvolimo hjihov pad. Šok naglog buđenja učiniće da nas, umesto zahvalnosti, stigne kletva zbog toga što smo zaustavili njihove snove. Ali uvređenost i ponos neće nas sprečiti da i sledeći put postupimo isto. Mi tu ne biramo,niti nam je dato. Jednostavno,slušamo glas koji nam govori šta treba a šta ne treba da uradimo, šta je dobro,a šta zlo. Da nije tog glasa,čovečanstvo ne bi postojalo,a kad ga ljudi ne bi čuli, ne bi bili dostojni da vladaju, iznad krda životinjskog.




    0



    0
  4. U nastavku intervjua s g. Trifkovićem bilo je dosta reči o kolumni Dimitrija Vojnova u „Politici“. Nažalost, toga u ovom vidljivom onlajn delu nema. Mislim da bi bilo zanimljivo da redakcija „Pečata“ zatraži od g. Vojnova komentar na čitav taj događaj, pošto njegov odgovor o izvorima informacije koju je izneo (a koje nažalost nije u komunni naveo) nije došao do šire javnosti. Strane izvore g. Trifković u intervjuu nije spominjao, a mislim da bi bilo zanimljivo sagledati i taj aspekt, jer sporno predavanje nije „Politika“ prva spomenula.




    0



    0
  5. Sve činjenice o slučaju Trifković-Vojinov su dostupne na internetu, na sajtu Saveta za štampu. Uprkos tome što Pečat nije član Saveta za štampu bilo bi skrupulozno da se gospodin Zarković barem malo konsultovao sa ovim izvorom na sledećoj adresi:

    http://www.savetzastampu.rs/cirilica/zalbeni-postupci/204

    Tu se nalaze svi relevantni dokumenti koji svedoče i o spornoj kolumni i o izvorima na kojima je bazirana i o krivotvorenju Trifkovićevog demantija.

    S poštovanjem,
    Veljko Tomašević




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *