Почетна / Култура / Хроничар митског света Балкана

Хроничар митског света Балкана

Пише Дејан Ђорић

Као уметник, Миомир Миша Вемић прерастао је локалне оквире и постао значајан за цео регион, у којем данас ужива углед једног од најбољих сликара средње генерације; анимална тематика његовог стваралаштва само је повод за ванредне ликовне досеге, што актуелне изложбе и недавна признања потврђују 

Недавно је у пешачкој зони Старог корза у Пожаревцу отворена Градска галерија, као један од најлепших излагачких простора изван Београда. Међу првим капиталним изложбама у овом простору одржана је изложба црногорског сликара Миомира Мише Вемића, (1954). Изложба под називом „Реакција на празнину“, са другачијим радовима и једним објектом, одржана је и прошле године у Великој сали Градског музеја у Вршцу, а Вемић је ове године добио и награду критике „Палета Ђуре Јакшића“ за учешће на међународној колонији „Љубав и разумевање“ у Пожаревцу. Изложбу је у Пожаревцу отворио Жарко Пивац, председник Скупштине града Пожаревца, један од најзаслужнијих челника за културни успон овог града. Зашто се овом уметнику указују почасти где год се појави?

ЗБОГ ЧЕГА ЈЕ ЈЕДАН ОД НАЈТРАЖЕНИЈИХ Требало би одмах рећи да је Вемић прерастао локалне оквире и постао значајан за цео регион као један од најбољих сликара средње генерације, коме је анимална тематика само повод за ванредне ликовне досеге. У време када су уметници заборавили на природни свет занети новим медијима и посттехнолошком утопијом, један син Дурмитора открио је класичним сликарским средствима митски свет Балкана. Његово стваралаштво је ново и свеже као у време када су се шездесетих појављивали црногорски шамани цртачи и сликари, у ликовном смислу плодни крш Црне Горе не престаје да рађа уметнике. Нимало назадан, Вемић је спојио три ликовне парадигме – реализам, фантастику и експресионизам, а то је можда само њему успело. Доказао је да за правог уметника не постоје временске и формалне категорије, синтезом и снагом израза узнео је људско и животињско, митско и сензуално, ерос и танатос. Његови коњи, џокеји, кобиле које се претварају у жене, портрети коњских глава, велике композиције јахача, пропетих пастува и призори дивљег секса о којем говоре витешке повести Истока, увек су монументални, а сликар је у средишту својих опсесија. У ликовном смислу те експресивне слике са изразито реалистички сликаним детаљима, повод су за суптилно решавање чисто ликовних проблема колорита, цурења боје или подсликавања, првог и другог плана, светлости, акцента и анатомије. Озбиљност коју Вемић улаже у сликарство, епски реситали његове поезије којима ефектно завршава отварања изложби, неподељено привлаче публику, критику и галеристе, па је постао један од најзначајнијих и најтраженијих уметника средње генерације.

[restrictedarea]

ВЕЛИКИ РАСПОНИ Понекад се у ликовној критици износи мишљење да постоје сликари једне слике, који су жанровски, тематски или мотивски одређени. Многи се ствараоци баве појединим проблемом, феноменом, унутар вредности које су сами успоставили. Можда је сваки сликар мајстор једне слике, коју тражи у идеалном смислу или како је рекао цртач Драган Лубарда: „Нацртај једну ствар хиљаду пута и тек онда ћеш почети заиста да је црташ“. Слично мисле и неки далекоисточни уметници. Миомир Мишо Вемић посвећено се бави једном темом за коју се не може рећи да ли је он одабрао њу или она њега. Сликати данас коње, на сасвим личан и потпуно некомерцијалан начин, очигледно има дубље значење. Морамо се упитати шта заиста покреће овог вештог и надахнутог црногорског уметника, зашто се бави сада скоро заборављеном, одбаченом анималистиком.
Вемић није традиционални сликар животињског света, не проналази себе у идили пејзажа са приказаним животињама, нити га занима хиперреалистичко описивање. За њега коњ није ни домаћа животиња већ биће измештено у митско време, које као човек има своју физиономију и карактер, у питању је коњ каквог су познавали витезови и ратници. Сликар је у глави и телу коња пронашао снагу и лепоту, открио сликарство на супротној страни од владајућег постмодерног „женског писма“, животињска представа повод је за маштање. Сликати коње онакви какви одиста јесу, сурови и обесни, за њега је израз слободе или ритуалног уласка у неки други свет, јер, сетимо се, коњ је и дневно и ноћно биће, хтонска, демонска, али и соларна, божанска животиња. Сликајући мушки, Вемић кроти своја створења, опасује своје кобиле док се са слике не зачује звук рзања и њиштања. Његови дорати, кулаши, вранци, атови, пастуви и парипи сликани опоро, гестуално и експресивно, сагледани су визионарски, појављују се из магле или из магме, необично чисто и оштро профилисани. Њихови зглобови у напону пропињања или скока најближи оку посматрача, стварају утисак изласка тог моћног бића са слике. Скоро се није појавио сликар таквих динамичких и ликовних распона.
Колико експресиониста, Вемић је и реалиста, он слика са страшћу, али лако и отмено. Ма колико залазио у гротескно и ирационално, никада не губи из вида стварни свет. Колористичке буре које подиже и хаос који снажно организује на платну упућују на његове ликовне моћи, на мајстора који се појавио када га најмање очекујемо. Док други болују од хипертензије, он проживљава своју хипотензију (грчки хипо = коњ, коњски), насликавши сваки грозно лепи лик који се појави у котлу његове имагинације. Са његовим сликама никада нисмо сигурни где престаје естетика ружног, а започиње лепо, да ли су то призори из детињства или ноћне море. Могло би се рећи да су његове слике портрети, приказане животиње имају личност и неки свој живот. Принете су оку гледаоца вулканском снагом, али и чистотом црногорског човека одгајаног небом и каменом. Није у питању само естетика, чисто ликовна лепота боја, линија и форми насупрот актуелне ружноће и зла, већ етика, покушај да се у зеници коња пронађу ноћ и звезда.
НЕ ШТА, ВЕЋ – КАКО У уметности је увек од оног шта, важније оно како. Вемићев стил је и класичан и модеран, он је и експресиониста и реалиста, можда међу последњим припадницима европског романтизма који су коња узнели у митску сферу. Приказује племениту животињу заточену између природе и човека, тајне и туге, као осећајно биће које има интелигенцију и интуицију и које као да зна више о нама него ми о њој. Коњ је створ између Бога и звери како је описан Букефал, коњ над коњима, који се подредио само Александру Великом, а он га је заузврат ослободио дивљег страха од сопствене сенке. Ту лунарну и соларну, поноситу животињу, Вемић слика уљаним бојама на акварелски начин, хватајући сваки њен дамар, визуелно путујући по његовим меким, а ипак снажним, складним облицима, финој длаци и бајковитој гриви. Поставља кључно питање како можемо да заборавимо и да уништавамо прекрасна природна створења, његове слике имају више еколошког од километара досадних и испразних савремених галеријских поставки.
Посредством ових слика не суочавамо се само с природом и уметношћу у чистом, елементарном виду, већ и са мистеријом наших страхова, нада, љубави и радости. Крајњи смисао слике је да покрене, да се саживи с посматрачем, макар га и узнемирила. Вемић је то успео већ са првим платном своје анималне тематике, а постао је сликар када је открио да ни за цео живот не може исцрпсти своју представу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *