Гвоздени пук опет маршира

Пише Небојша Јеврић

Готово да је заборављен значај Топличког гвозденог пука за који је академик Васа Чубриловић рекао: „Србија је у Топличком округу збринула десетине хиљада насељеника, а они су се својој домовини одужили на најбољи начин, дали су јој најхрабрији и најбољи пук њене војске Други пешадијски пук првог позива ‚Књаз Михаило‘, једини пук са почасним називом Гвоздени пук…“

Најбоље Црногорце, нека ми не замере моји земљаци, упознао сам у Топлици. Тамо где су их краљеви населили. Срео сам их први пут у Бенковцу. Дошао је Ратко Зечевић начелник Топличког округа са сто педесет Топличана. Из Бенковца кад су се враћали понели су камен којим је поплочана чесма у центру Прокупља. Ту сам после прогнанства Срба из Крајине затекао Благоја Гуску, команданта оклопног воза из Книна.
Благоје је међу топличким пријатељима и ратним друговима нашао привремено уточиште. Свакога јутра долазио је да се умије на чесми у центру Прокупља и да прохода по бенковачком камену, једином што му је од крајишке земље остало.

ДЕЛА ЈУНАЧКИХ СИНОВА Сиромашна је Топлица. Одувек је то и била, сиромашна свиме сем чојством и јунаштвом. У Балканским ратовима, у Првом светском рату, па и у овом последњем није жалила Топлица главе својих синова да приложи на олтар отаџбине. Ових дана у Топлици прославља се стогодишњица Другог пешадијског пука првог позива „Књаз Михаило“ Гвоздени пук. Када је откриван споменик топличким јунацима 9. септембра 1934. године, било је у Топлици 50.000 људи. Било је Њ. В. краљ Александар месец дана пре погибије. Приликом освећења говорио је патријарх Варнава: „Топлица, име велико и славно по беспримерним заслугама и делима својих јуначких синова, у свим епопејама наше историје, наведено на врхунац славе и величине, у судбоносном периоду Светскога рата постала је велики симбол српског хероизма, неупоредив трофеј српске славе, недостижни пример узвишеног мучеништва једне нације. Историја Топлице је у сјајној минијатури историја целог нашег народа. Најизразитији и најречитији сведок те бурне и славне прошлости Топлице је управо овај древни храм Светог великомученика Прокопија, који је данас дочекао историјски моменат да под својим хиљадугодишњим сводовима прими највећег међу свим балканским владарима који су у току векова походили ове крајеве, великог праунука бесмртног вожда, дичног сина свога оца краља Петра Ослободиоца, нашег љубљеног краља Александра, првог међу српским херојима и витезовима, врховног вођу нашег народа у историјском периоду његове највеће славе и његовог највећег мучеништва.“
Политика је те давне године посветила две прве стране прослави Топличког гвозденог пука „Књаз Михаило“.
Други пешадијски пук првог позива „Књаз Михаило“ један је од сто српских пукова који је у рововима од 1912. до 1918. године стекао бесмртну славу. За испољену храброст назван је Гвоздени пук. Кроз овај пук прошло је 16.000 људи, од којих је више од половине заувек остало на бојним пољима, ретки су остали без рана, а многи су наставили живот после рата као инвалиди. Груди јунака Гвозденог пука китила су многа домаћа и страна ратна одликовања. Под покровитељством
Општине Прокупље, Министарства одбране и у организацији Команде 3. бригаде Копнене војске Србије из Ниша обележавање јубилеја отпочело је у петак, дана 5. октобра 2012. године, одржаним научним скупом у просторијама Народног музеја „Топлице“.
Док се у Београду спремала геј парада, оће бити-неће бити, у Топлици су припремане свечаности поводом стогодишњице Гвозденог пука.

ПУК – ЧУДЕСНИ И СЛАВНИ Организован је научни скуп на којем је говорило или своје радове приложило двадесет и пет историчара, књижевника, публициста, дипломата. Владислав Јовановић, наш прослављени дипломата и помало песник је рекао на том научном скупу одржаном у Музеју „Топлице“:
„Историја, политика, медији, Српска академија наука и све врсте лепих уметности, као да су се заверили да о тој светлој стогодишњици држе језик за зубима што је могуће дуже. Нема већег показатеља нашег моралног и националног посрнућа од тога. Док су Топлички гвоздени пук, као и остали пукови и дивизије тадашње јуначке српске војске вијали победничке тробојне заставе, садашња српска поколења истичу само беле заставе. Да се не ради о изузетку, показује и бледо и штуро обележавање Првог српског устанка, пре осам година, који је више отаљавано него искрено и одговорно прослављано.“
Председник Општине др Љубиша Ђурковић, поздрављајући присутне је рекао: „Желимо данас да се на јасан и свечан и достојанствен начин одужимо ослободиоцима Старе Србије, да се захвалимо јунацима Другог гвозденог пука, који су ношени светим идеалима, ослободили земљу од турског ропства. Народ који не прославља слободу, то остварено и освојено добро, и који на стогодишњицу не упути младим генерацијама поучну и васпитну поруку, није никакав народ, и такав народ не би требало ни да постоји. Ове године навршава се 100 година од ослобођења Старе Србије. Српска војска је пре 100 година, у незадрживом напредовању, ослободила просторе Старе Србије – Рашку, Косово и Метохију и Македонију. Општина Прокупље, као колевка Другог пешадијског пука – Гвозденог пука, желела је да буде на висини својих предака, па је организовала и припремила у сарадњи са нашом Војском програм обележавања овог великог јубилеја.
Генерал Желимир Глишовић, командант 3.бригаде КоВ је поздрављајући скуп рекао: „Мојој јединици је одлуком министра одбране из 2007. године учињена част, да негује и наставља традицију, чува углед и спаси од заборава успомену на чудесни, велики и славни 2. пешадијски пук ‘Књаза Михаила’ I позива, односно Гвозденог или Топличког гвозденог пука.
Драги пријатељи, сигурно сте приметили у причи о 3. бригади КоВ, извесне сличности са причом о 2. гвозденом пуку. Наиме, и нама је команда у Нишу, и у истој касарни, у даљем, ми се у миру, а и у мобилизацији попуњавамо једним делом са истог подручја, као и некада 2. пешадијски пук. Ако изузмемо делове Тимочке крајине, Нишавског, Пиротског и Моравичког округа, наши припадници су и данас са територије некадашње прокупачке окружне команде (Прокупље, Блаце, Житорађа, Куршумлија, Мерошина, Лебане, Гаџин Хан).“

[restrictedarea]

НИЈЕ МРТАВ ГВОЗДЕНИ ПУК На крају се присутнима обратио и пуковник Мирко Добричанин, историчар и ерудита који је написао књигу Топлички пук „Кнез Михаило“. Сигурно је да је та књига била круна ове по много чему јединствене поруке коју је јуначка Топлица и овог пута упутила свеопштим бригама и мукама и понижењима изложеном српском народу.
У епидемији опште амнезије и сугерисане кривице што смо
слободољубив, историјски и државотворни народ, који нам се срачунато и са задњом намером импутира са западне стране, можда би и јединствени и легендарни Топлички гвоздени пук „Књаз Михаило“ био препуштен ћудима пролазности и тихом забораву, да га велики родољуб и поштовалац доприноса Гвозденог пука ствари српства, слободе и узвишене жртве, Мирко Добричанин, није извукао из фиоке времена и својом књигом натопљеном дивљењем и љубављу, подарио садашњим
и будућим генерацијама. Књига Топлички гвоздени пук „Књаз Михаило“ представља не само величанствен споменик херојима Гвозденог пука, него и подсетник вапијуће потребе данашњој замореној и распамећеној Србији да се слобода, држава, достојанство и уважавање не купују, нити добијају савијањем или капитулацијом, већ се остварују принципијелним ставом, одлучношћу и бескомпромисношћу у одбрани виталних и легитимних националних вредности и државних интереса.
У недељу, 7. октобра 2012. године био је парастос у цркви Светог великомученика Прокопија, литије кроз град која се завршила пред свечаном бином код споменика Топличанима палим у ратовима од 1912. до 1918. године и Топличком устанку 1917. године, у којој су учествовали војници и официри на челу са генералом Желимиром Глишовићем, командантом 3. бригаде Копнене војске Србије.
По прелепом дану официри су носили иконе ка свечаној бини са које се чуло појање топличког свештенства и храмовног хора, а војсци и народу обратио најстарији прота Радован – Раша Петровић: „Данас је дан кад је цео овај крај био натопљен сузама. Ми смо данас овде због наших предака који су мобилисани дан у дан тачно пре сто година. Данас је дан када нас они, наши преци, гледају са неба. На данашњи дан 20.000 војника пошло је у бој да одбрани веру и отаџбину. Гвоздени пук није мртав, драга браћо и сестре!“
Било ми је пуно срце, још није умрла Србија! Али је, нажалост, опустела јуначка Топлица. Али, опет има земље за насељавање. Осетио сам да сам поново међу Србима. Пожелео сам да никад из Топлице не одем. Поручићу свим овим Црногорцима, који не могу да поднесу расрбљавање Црне Горе, да дођу као политички емигранти и населе се у Топлици. Моје радно место је тамо где је ризик високог степена. А стисле су ме и притисле године. Уморан сам од великог града.

ОДНЕКУД ПОЗНАТО Купићу имање у Мердару, које је несачекавши почетак рата и плашећи се да краљ у последњем тренутку не одустане, ослободио син сердара Јола Пилетића са четницима војводе Вука. Колико ја знам, Драгољуб Мићуновић има имање у Мердару. Тражићу лично од њега да ми то имање прода. Ту ми је моје радно место Косово близу. Жеља ми је да на коњу могу да одем до Косова да одатле пишем о пострадању народа свог. Жеља ми је да се она Његошева капела срушена и која годинама стоји у комадима пренесе за Топлицу и поново сагради на прокупачком брду Хисару.
Да поново Црногорци колонизују Топлицу као што су то урадили пре 130 година. Леп дан у Прокупљу. Као да је ова прослава унела оптимизам у груди Прокупљана. Најлепше девојке су изашле на улице. Док се Београд брани од геј параде, дотле се у Прокупљу слави српство. Улицом шетају писци Иван Ивановић и Раде Војводић. Они су из Топлице. Оба велика писца говорили су на скупу. Река Топлица обавија брег Хисар са три стране. Пењемо се на Хисар. Бирамо место за Његошеву капелу.
Само се овде осећам да сам међу својима. Ту поред бисте Раке Драинца, великог песника Серпског, који је певао:
„Дао бих вам све ал‘ ништа немам, Глад ми је бескрајна а руке вечно празне.“
И онако сиромашна, опљачкана од транзиционе мафије, Топлица осим душе и ратних успомена нема шта да вам понуди. У њој има само вишка успомена. Никад Топличани нису наплаћивали љубав према отаџбини. У сенци Драинчевог споменика Ратко Зечевић нам прича: „Од 100 пукова српске војске само један је понео назив Гвоздени пук. Само је једна застава понела сва одликовања српске и савезничке војске. Краљ Петар Ослободилац оставио је аманет да се његов краљевски одар прекрије ратном заставом Гвозденог пука. То је учињено и у Београду и на Опленцу. Сви ратници кренули су у бојеве 1912, а рањени и преживели вратили се 1918. године. Само су се Топличани вратили 1920. године; краљ Петар је ову јединицу преименовао у Гардијски краљевски пук смештен у Топчидеру.
Једна потресна и сјајна корачница, Марш на Дрину, коју је компоновао Стојан Бинички, посвећена је првом команданту и војницима Гвозденог пука. Легендарне хероине Другог гвозденог пука биле су и Иркиња Флора Сандерс и Милунка Савић. Свако признање општинској власти у Прокупљу која је учинила све заједно са војском да се обележи историјски догађај од пре сто година величанственим јубилејом.“
Читајући о Гвозденом пуку нашао сам и ово, забележено приликом борби на Кара Дагу. Ту су Срби заробили седам Арнаута. „Седам заробљеника, оружје и муниција остаде као плен победиоца – нажалост то беху наше нове српске брзометке. Ко ли носи за ово грех? Кога ли преварише да их наоружа нашим оружјем, да би га против нас употребили.“ Ово ми је однекуд много познато, а вама?

Командант 3. бригаде КоВ Србије
Бригадни генерал Желимир Глишовић
Ове године навршава се 100 година од ослобођења Старе Србије. Српска војска је пре 100 година у незадрживом напредовању ослободила просторе Старе Србије – Рашку, Косово и Метохију и Македонију. Зато данас, у Топлици, колевци Другог гвозденог пука обележавамо овај велики јубилеј.
Припадници 3. бригаде Копнене војске Србије која чува и следи традиције, најхрабрије јединице српске војске из Ослободилачких ратова Србије 1912-1918. Другог гвозденог пука жели да се на данашњи дан на један свечан и достојанствен начин одужи ослободиоцима Старе Србије, да се захвали јунацима са Куманова и Брегалнице, који су ношени светим идеалима, ослободили земљу од турског ропства.
Не смемо да се оглушимо о овај велики позив који нам упућује историја. Зато смо данас и овде, на Тргу Топличких јунака, да се поклонимо сенима великих предака, и да као потомци изразимо дубоко поштовање према њиховом државничком делу и верној служби Отаџбини.
Добродошли сви Ви који у својој души носите љубав, мир и поштовање према нашим славним прецима. У цркви Светог Прокопија молили смо се Богу за покој душе наших предака, јунака, ослободитеља, који свој живот положише, а из њихове крви сину слобода свима нама…
Данашњим скупом, свечаним дефилеом, интонирањем пуковске химне, великом изложбом у Народном музеју „Топлице“, свечаностима у славу Гвозденог пука, ми са великим разлогом данас славимо наше претке, јунаке Топлице, Јабланице и Заплања.
Топлица не заборавља! Србија не заборавља!
Нека је вечна слава, јунацима Другог гвозденог пука!
Нека живи Војска Србије!
Живела Србија!

[/restrictedarea]