Почетна / Свет / Гардом на гарду

Гардом на гарду

За „Печат“ из Будимпеште Властимир Вујић 

Мађарски Роми одлучили су да се супротставе насртајима мађарских националиста, који би да их, док се не „поправе“, пошаљу преко границе своје земље

Тензије у Мађарској после два догађаја у последњих неколико дана у септембру не јењавају ни у октобру. Епицентри су Будимпешта и Печуј. После престоничког скупа опозиционе, екстремно десничарске Јобик партије (који је полиција најпре забранила, а затим дозволила пошто су се организатори жалили суду), на којем је око две хиљаде ултранационалиста прослављало пету годишњицу паравојне „Мађарске гарде“ (основане 2007, забрањене од 2009. године, па поново формиране под именом „Нова мађарска гарда“), председник „Покрета за бољу Мађарску“ (како је „Јобику“ пун назив) Габор Вона позвао је Мађаре на „нулту толеранцију“ против, како је рекао, „циганског криминала и паразитизма“, истакавши да би сваки члан те мањине који није послушан требало да напусти земљу!
„Ако не желе да оду тражићемо подршку из Белгије. Замолићемо Брисел, и бити им од велике користи у намери да на неколико година приме пола милиона наших грађана ромске народности и да их поуче европској култури. Ако и када у томе успеју, Мађарска ће их са задовољством вратити назад. У противном, никад!“, казао је Вона, чија партија, друга по величини опозициона група у парламенту (на изборима 2010. године освојила је 12,18 одсто гласова и 47 мандата), жели да Мађарска изађе из Европске уније. И то у што краћем року.

РОМСКИ ОТПОР Поруке Јобика до максимума су радикализовале ионако стално присутну напетост и страх 600.000 до 800.000 чланова сиромашне ромске мањине и осталих припадника народности и етничких група у Мађарској (која има око 10 милиона становника). И то у тренутку када се та држава, под другом Фидесовом владом, суочава и с другом рецесијом за последње четири године и незапосленошћу која је прешла двоцифрену бројку (11,1 одсто или 475.000 људи без посла).

[restrictedarea] Одговор Јобику врло брзо је стигао са југа Мађарске, из Барање. Да би покушали да се заштите од све чешћих напада крајње десничарске „Мађарске гарде“, Роми су у Печују основали „Ромску гарду“, као ромски „штит“, и позвали на „јавни отпор“! Иако је оснивача „гарде“ Ференца Багоа (45), иначе бившег припадника француске Легије странаца, мађарска полиција прво ухапсила (с образложењем да по закону није смео да оснује удружење, јер је био судски гоњен док је носио легионарску униформу), одмах после узимања изјаве пустила га је на слободу. У (институционалној) позадини „Ромске гарде“ налази се Удружење Рома у Печују (које на Интернету убрзано тражи нове чланове и моли за подршку). У међувремену, „гарди“ су се прикључила бројна ромска удружења из целе Мађарске, међу којима и ромска Месна самоуправа у Мохачу. Председник ове самоуправе Иштван Ковач, потврдио је да у потпуности подржава „гарду“ као удружење за заштиту Рома. „Заштита се ни у којем случају неће спроводити уз помоћ оружја, али уколико пак, паравојна ‚Мађарска гарда‘ буде активна, јавно маршира кроз ромска насеља и шири страх, одговориће јој се ефикасним противмерама“, нагласио је Ковач.
До сада се „Ромској гарди“ (упркос прогласу жупанијске полиције у Барањи да неће дозволити формирање било каквих противзаконитих организација) прикључило више од хиљаду Рома, а рачуна се да ће имати између 8.000 и 10.000 чланова. Њен оснивач Ференц Баго, медијима је у међувремену изјавио да на заштиту „Ромске гарде“ осим Рома (којих је због дискриминације и расизма према њима у Мађарској „само у 2011. у Канаду емигрирало и добило азил преко 5.000“) могу да рачунају и све остале бивше националне мањине, а данас народности и етничке групе. „Посебно су угрожени Јевреји и Срби, који су кроз историју, осим од Немаца, највише страдали од Мађара. Нажалост, и данас се ради на њиховом нестанку, али другим средствима“, подвукао је Баго, изазвавши овом својом изјавом лавину критичких коментара не само у мађарским, већ и у медијима мањина.
Стигму бачену на њих мађарски Роми тумаче „културом владања на овим просторима“. Државна власт према свему што је другачије не показује ни покровитељски, нити патерналистички однос, а камоли партнерски. На тој мађарској клацкалици „давања“ права мањинама и стварног остваривања истог тог права водило се много више расправа у Бриселу, Стразбуру и Њујорку него у Будимпешти. Од свих 13 званично признатих народности у Мађарској, ипак, у овом тренутку (због бројности) једино Роми имају довољно могућности да према Уставном закону остварују своја национална и политичка права. Али, они су још увек недовољно организовани и сложни да пређу невидљиву црту постављену у историјски оптерећеном односу између већине и мањине, и од „поданика“ постану аутономан и респектабилан политички субјект у Мађарској.

Избори и подметања

По садашњем изборном закону у Мађарској, кандидат било које од 13 народности и етничких група (која пре тога мора да оформи изборни савез) требало би да освоји преко 15.000 гласова да би се нашао у државном парламенту (без обзира на то да ли је на компензационој, жупанијској или земаљској листи), што је у домену фантастике за све мањине осим циганске (у Мађарској се знатно мање користи израз Роми, а много више Цигани, а такви су и институционални предзнаци на готово свим установама ове убедљиво најбројније мањине у северном комшилуку Србије).
Цигана, по попису становништва из 2001. године (резултате прошлогодишњег пописа својих држављана у Европи још једино Мађарска није објавила), има 190.046 (а незванично близу 700.000) и, када би успели да се уједине, процењује се да би по политичкој снази могли да буду трећа партија у држави! До сада су имали два неуспела покушаја. Формиран је и изборни савез, али ДУЦ (Демократско удружење Цигана, како је странка требало да се зове) никад није регистрован.
Највећи ударац задао им је 2006. године Виктор Орбан и његов Фидес. Врбовао је најјачег мањинског политичара Рома Флоријана Фаркаша, који је „преко ноћи“ постао члан Орбанових младих демократа. О цени тог преласка само се нагађало. Лукави и бескрупулозни Виктор Орбан овим потезом троструко је профитирао. Прво, у старту је елиминисао потенцијално врло конкурентну странку. Друго, придобио је велики број нових гласача међу Ромима, који ће због Фаркаша гласати за Фидес. И, треће, преко Фаркашевог утицаја стално ће бити у прилици да профилише своје интересе у највећем мањинском бирачком корпусу у Мађарској.
Фаркашево „прелетање“ у Фидес никад му није опростио остатак руководства Циганске државне самоуправе, као ни човек који је требало да га замени на њеном челу – Аладар Хорват. Револтиран Фаркашевом издајом дуго припреманог заједничког политичког пројекта Рома, Хорват прелази у цивилну сферу – постаје председник Фонда за грађанска права Цигана.
На место првог човека Земаљске самоуправе Цигана дошао је компромисни и врло саборни Орбан Коломпар. Иако није повратио пуно јединство, Коломпар је успео да формира странку ромског уједињења МЦФ и да (први пут) састави листу за парламентарне изборе. За посланике је кандидовао 29 Рома, а формирано је и осам листи по жупанијама (од 19, колико их Мађарска има). Међутим, одзив Рома на изборима 2006. једва да је прешао трећину. Четири године касније, 2010, Коломпар се одлучује, не за државну, него мањинску листу (која омогућава само један повлашћени парламентарни мандат). Примат је дао локалу и доживео пун успех. У 1.592 насељена места (толико их по статистици има у држави), Роми су своје представнике у месним самоуправама бирали у чак 1.263 насеља, а мањинске самоуправе оформили у готово невероватних 1.248 насеља, што показује да имају фантастичан потенцијал који би им уз много већу саборност и јединство унутар њихове заједнице донео, можда, чак и другу позицију по политичкој снази у Мађарској. За изборе 2014. године планирали су с новим покушајем оформљења државне листе и улазак у парламент на „велика“ врата. Али поново их је „предухитрио“ Виктор Орбан. Вратио је Флоријана Фаркаша на место председника Самоуправе Рома у Мађарској, претходно „наместивши“ преамбициозном дотадашњем председнику Орбану Коломпару злоупотребу службеног положаја приликом расподеле буџетских средстава правним и индивидуалним корисницима у ромској заједници…

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Klasičan rasizam. Ali, divim se toj homogenosti madjarske nacije.




    0



    0
  2. Lalica-Bečej

    Hobotnica rasizma i tradicionalne netrpeljivosti,prema svima onima koji ne žele da se nad njima izvrši asimilizacija,neprestalno se pruža prema svim okolnim zemljama.Takozvane Južne zemlje(Bačka i Banat),Erdelj(Transilvanuja),Zapadni delovi Ukrajine,Istočni delovi Austrije i Slovačke kao i delovi Hrvatske su ponovo na meti nacional-fašističkih organizacija u Mađarskoj.
    Nas treba više da zabrine ovaj pokret na tlu Srbije.Dosta smo kroz prste gledali događaje u Bačkoj i sve pripisivali nekakvom Velikosrpskom nacionalizmu.Ide se dotle, da se sa najviših političkih pozicija poručuje, da je radi mira i budućnosti naše dece, najbolje za njih da nauče Mađarski.
    Dok naša politička elita traži opravdanje tamo gde ga ne može naći,dotle mladi iz „64 Županije“ vršljaju po Vojvodini.Nisam čuo ni jednog Ligaša a vrlo retko i nekog iz vladajuće elite u Pokrajini da osudi događaje u Temerunu,Bečeju,skrnavljenje crkava u Pešti i ispisivanje antisrpskih poruka.Zato su svi mediji objavili parole prilikom obaranja vlasti u N.Sadu.Normalno nisu komentarisali ko je to napisao.
    Vojvođanskim političarima su puna usta borbe protiv rasizma,gušenja ljudskih prava GEJ populacije i drugih manjina.Sve vide,čuju ,pročitaju i osude samo ne ovo izživljavanje prema većinaskom narodu.Možda su plaćeni samo za ono prvo.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *