Друга Србија

пише Никола Врзић

Србија је, на Ист риверу у Њујорку, сусретом председника Томислава Николића са шефом ЕУ дипломатије Кетрин Ештон, изгледа, стигла до краја свог безалтернативног пута у Европску унију. Никакво чудо, онда, што су дириговани српски медији учинили све да српска јавност и не примети на каквој смо се прекретници нашли, бар док шокирани ЕУ званичници не одлуче шта ће сад са Србијом

Није да их жалимо, али независно Косово Хашима Тачија није ни постало држава, а већ је осудило себе на пропаст. „Интеграција Косова у ЕУ нема алтернативу. То је једина могућност“, поручио је, као да не зна докле је Србију такав став довео, Тачи на пријему председника Европског савета Хермана ван Ромпеја, у Њујорку на маргинама годишњег заседања Генералне скупштине УН, пошто је о тој интеграцији (која нема алтернативу) поразговарао са спољнополитичким комесаром ЕУ Кетрин Ештон. Док је, после свог састанка са истом, председник Србије Томислав Николић наговестио рађање друге Србије, неке нове Србије која је од доскорашње, Србије Бориса Тадића – на коју су комесарка и њене колеге, остали ЕУ чиновници, навикли у последње четири године – другачија по томе што, изгледа, уме да пружи и одречан одговор њиховим непристојним захтевима.

ЊУЈОРШКИ ЧЕТВРТАК Тај њујоршки четвртак 27. септембар, заправо, могао би да се покаже као један од битнијих датума по будућност Србије. Свакако, битнији од неких других датума којима нам машу пред очима, као што је, на пример, фамозни датум почетка преговора о прикључењу Европској унији. О значају њујоршког четвртка Томислава Николића не сведочи само оно што је председник Србије изговорио после састанка с ЕУ комесарком, већ и мук којим су те његове речи дочекали иначе веома гласни ЕУ чиновници, и овдашњи медији којима ти чиновници управљају.
Николићев наступ после састанка са Кетрин Ештон, подвуцимо то, има и додатну димензију; њеним (намераваним, најављеним) укључивањем у разговоре између Београда и Приштине, разговори нису имали само да буду подигнути на виши („политички“) ниво, већ и да веома брзо доведу до конкретног резултата, до неколицине крупних корака напред у нормализацији односа Србије и „Косова“; од укидања српских институција на Космету, преко уласка Тачијеве државолике творевине у Уједињене нације уз српски благослов (јер другачије не може), до писмене формализације односа две државе. Требало је, речју, да то буде тријумф ЕУ дипломатије, који ће показати да ЕУ није толико трула колико изгледа на банкарским рачунима и улицама Атине и Мадрида… Док би, с друге стране, неуспех посредовања Ештонове представљао (још једну) бруку бриселске уније, неспособне да својим жељама подведе чак и једну нејаку, распадајућу балканску државицу. Слутимо, баш због тог (претпостављеног?) неуспеха, незваничне најаве да ће се у дијалог, уз Кетрин Ештон, укључити и амерички државни секретар Хилари Клинтон, незванично су и одбачене. Европска брука остаће само европска.
Чиме је, дакле, Томислав Николић у Њујорку обрукао Кетрин Ештон? „Србија не може да вуче потезе који воде ка признавању независности Косова“, рекао је српски председник после састанка са бриселском комесарком. И још:„Укидање локалне власти и судова на северу Косова водило би ка томе.“ И још: „Стигли смо до краја са испуњавањем захтева којима бисмо се приближили признавању независности.“ Да ли је могао јасније да каже оно што смо током дуге четири године Тадићеве владавине толико (а залуд) чекали да чујемо, да смо скоро па изгубили наду да је могуће одбити неки захтев Брисела? А затим је председник Србије изговорио још једну далекосежну опаску; рекао је комесарки да се Србији може да Европској унији каже „не“ зато што од Европске уније више и не зависи. „Обавестио“ ју је, наиме, „да Србија гаји добре односе и са другим земљама“, и да је „морала да се обрати Руској Федерацији за зајам за буџет, јер ниједна друга земља није била вољна да га да“. Уф.
Потоња два јавна иступа председника Србије представљала су само даљу разраду онога што је изговорено у Њујорку. Србија ће, рекао је Николић у суботу у Центру „Сава“, на Скупштини Српске напредне странке, „у даљем процесу евроинтеграција имати своје услове, јер немамо разлога да трчимо за датумом и папиром. Десет година трчања је Србију довело до просјачког штапа. Сад ћемо мало да мислимо о себи. На све стране имамо пријатеље, нека се такмиче ко ће да помогне Србији. Припадамо великој светској породици народа, желимо да припадамо и европској породици. Знају нас добро, и шта можемо да испунимо, и шта не можемо. Без Косова и Метохије би се осећали као човек у велелепној палати који је на смрт болестан. Ми смо поносни, ми смо у великим тешкоћама и недаћама, али никада нисмо били у таквим недаћама да може свако да нас гази, и неће. Док постоји СНС и друге политичке странке у Србији, нећемо дати оно што је наше.“ Дан касније, у Книћу на прослави сто година цркве Светог пророка Илије, Николић наставља: „Прадедови су урадили темељ овој цркви, а нама су неки ударили на темеље државе. Све што саградимо на земљи мало је у односу на дела која можемо да оставимо за своје потомке. Тиме се руководим. Овај живот је кратак, нека буде записано да сте били достојни тога, нека о томе причају ваша деца. Вашом вољом сам председник и овако мислим да радим, и ако вам не ваљам, ви заокружите неког другог.“ Уф, уф.

ТИШИНА И ПОДМЕТАЊА Европска је унија, на све те изливе српске државотворности у њихове уши и наша срца, каквих није било још откад је Војислав Коштуница одбацивао Ахтисаријев план и ССП са ЕУ, остала нема. Као да је у шоку због тако бруталног одбијања да се самораспарчамо, као да још чека да види да ли ће ова Николићева друга(чија) Србија успети да издржи… „Морамо да сачекамо и да видимо који су то услови на које Влада Србије мисли“, само је кратко прокоментарисао Хајнц Вилхелм, нови немачки амбасадор у Србији, откривши тиме да је, одједном, Србија та која је преузела иницијативу у свом мучном односу са Бриселом…
За таквим су се ставом европских чиновника – гле чуда – повели и српски медији, иначе врло горљиви чувари (угрожених) српских евроинтеграција. С тим што су – опет, сасвим у складу с (не)изреченом ЕУ директивом – стали да овој, потенцијално непослушној српској влади, постављају друге мине, све у покушају да је дестабилизују. Тако нам се, одједном, јавише немачки посланици с иницијативом да се преиспита „бели Шенген“ за Србију, па се на маргинама несуђене геј параде, не би ли био изазван инцидент који ће дестабилизовати земљу, организује уметничка изложба с примесама порнографије и сатанистичког ритуала (док нам Сесилија Малстром, ЕУ комесар за унутрашња питања, поручује да су „све очи упрте у Србију због Параде поноса“), а на све то, осим што служе као верни трансмитери оваквих ЕУ порука, српски медији ситуацију у земљи додатно подгревају систематским подгревањем психозе због таласа поскупљења. (Нико им на оваквом извештавању, наравно, не би замерио да су, у протекле четири године, с упола оволиким задовољством, макар и само детектовали да је скандалозно што је евро са 80 скочио на скоро 120 динара, да је гориво поскупело још и више, за горивом и остале животне намирнице, да су били толико забринути када је у европској Србији, без рата и санкција, пре две године завладала несташица млека… Али нису, јер им је речено да не буду).
Елем, ћутање ЕУ и српских еуРОПСКИХ медија утолико је упадљивије што се, оваквим (најављеним) српским заокретом, распада и комплетна бриселско-вашингтонска агенда за независно Косово, која је досад, лагано и сигурно, ишла по три колосека. Прво, без српског и руског пристанка – а председник Русије Владимир Путин поновио је Томиславу Николићу да ће Русија следити политику Србије – нема „Косова“ у Уједињеним нацијама, сходно „моделу две Немачке“ који нам се подмеће као кукавичје јаје. Друго, нема ни захтеване формализације односа Србије и „Косова“; председник Николић рекао им је сасвим недвосмислено да на то и не помишљају. И треће, што Европску унију нарочито жуља, овако непослушним ставом Србије – која неће да настави досадашњу сарадњу на изградњи независне косовске државе – пропада и план на који нас је ове недеље подсетио Хашим Тачи; план да и пет преосталих чланица ЕУ призна Косово, па да ЕУ о томе (коначно) добије заједнички став. Није ово, наравно, Тачијева замисао, јер он за то и није способан, већ план саме ЕУ с којим нас је прошлог новембра, на једном скупу у Вашингтону, упознао ЕУ изасланик за Србију Мирослав Лајчак. Он је тада, да подсетимо, открио да је циљ бриселског дијалога Београда и Приштине да ЕУ „нон-рекогнајзери“ (његова Словачка, Кипар, Грчка, Румунија и Шпанија) „поново размотре“ своје одлуке када дође до „промене реалности на терену“, као последица договора Београда и Приштине о нормализацији односа. „Ето зашто ми охрабрујемо њихов међусобни дијалог“, открио је тада Лајчак бриселски наум. Као потврду тога подсећамо и на прошломесечно признање амбасадора Грчке Димостениса Стоидиса, да је на његову земљу, уз коришћење економске кризе као аргумента за убеђивање, вршен притисак да призна независност Косова…

Иницијатива
Зденка Томановића

Адвокатска канцеларија Зденка Томановића и „нереизабрани“ судија из Косовске Митровице Бранка Семенов покренули су, пред Уставним судом Србије, Иницијативу за оцену уставности и законитости Уредбе Владе Србије о посебном начину обраде података садржаних у матичним књигама за подручје Аутономне покрајине Косово и Метохија. Реч је, да буде јасније, о владиној уредби којом се спроводи један од бриселских договора Борка Стефановића, о предаји копија матичних књига властима независног Косова захваљујући којем је Тачијева „држава“ ушла у процес визне либерализације са Европском унијом.
На 17 густо куцаних страна наводе се, редом и минуциозно, чланови и ставови Устава Србије, међународне Конвенције о заштити лица у односу на аутоматску обраду личних података, Закона о заштити података и Закона о матичним књигама које је спорна владина уредба директно прекршила; предајом фотокопија матичних књига, како произлази из иницијативе, крше се људска права оних чији се лични подаци фотокопирају, то при том чине неовлашћени органи који незаконите фотокопије предају другим неовлашћеним органима, због чега се крше и право на приватност, али и право на једнакост, јер се грађани Косова и Метохије стављају у изузетан, неједнак положај у односу на остале грађане Србије…
Подсећамо, и Демократска странка Србије је, прошле недеље, најавила покретање поступка пред УСС-ом, у којем ће бити преиспитана уставност и законитост свих уредби које је претходна Влада Србије донела да би спровела Стефановићеве договоре из Брисела са Едитом Тахири.

Насупрот Грцима, како је Николић обавестио Кетрин Ештон, Србија је економску помоћ обезбедила у Русији, а то економско осамостаљење од Запада онда много лакше може да буде пропраћено и политичким. Тако нешто је, ове среде, из Зрењанина поручио и Александар Конанихин, аташе за културу руске амбасаде у Београду, говорећи – однекуд – не о култури већ о изненада повећаном интересовању руских инвеститора за улагања у Србију: „Заинтересовани смо за сарадњу која је потребна Србији, пре свега. Наша сарадња ће бити потврда да и Европа има алтернативу. Стварно има.“
Ипак, у овом тренутку, као што Брисел (и Вашингтон, али и Москва) чекају да виде шта стоји иза превратничких изјава председника Николића, тако чекамо и ми. После свега што је изговорио у она три-четири дана, он може назад само ако је спреман да падне много дубље него што је пао његов претходник пошто је, под здруженим бриселско-вашингтонским притиском, пристао да измени ону просрпску резолуцију у Уједињеним нацијама септембра 2010. године (премда је, како нам је показао „Викиликс“, Тадићева сарадња на изградњи независне косовске државе почела још неколико година раније). Николићев би пад, под истим притиском, био још дубљи од Тадићевог зато што се од Николића очекује оно што од Тадића није, зато што је та очекивања, у одсјају Тадићевог пада, Николић и сам додатно подгрејао, и зато што баш сада стиже време за финализацију пројекта Косово, те ће и свака наредна косметска одлука званичног Београда бити утолико судбоноснија што је захтев Запада тежи да га прихватимо. А само нам такви убудуће и следе… С друге стране, остане ли веран ономе што је изговорио у Њујорку, у Центру „Сава“ и пред црквом у Книћу, Томислава Николића и Србију коју ће повести, без сумње, чекају бројна и непрестана ЕУропска саплитања и подметања; уосталом, читаћете о томе у „Блицу“, гледати на Б92. Чека га неизвесност само зато што би онај други пут, извесно, и њега и нас одвео не у ЕУ, већ право у пропаст.