ДОБРИМ ПРОФЕСОРИМА, ОД НЕМОГУЋЕГ ЂАКА

Пише Милован Данојлић

Сâм сам се издржавао, сам се хранио и облачио, стално се сељакајући по вишекреветним собама. Истину о свом невеселом положају заташкавао сам дрским понашањем. Маргиналност сам представљао као слободно, боемско опредељење, као свестан избор, тако рећи. Пркосио сам

Недавно, на улици, сретох Триву Инђића. Једно време смо ишли у исту гимназију.
„Био си неукротив“, подсети ме Триво.
Мој школски другар је, у међувремену, догурао до амбасадора, па се, по обичају дипломата, служи еуфемизмима.
Био сам немогућ.
*
Почетком 1955, на школској игранци у улици Народног фронта, начиних глуп политички испад. У намери да увредим секретара Омладинског актива, припретих му да ће доћи краљ Петар Други, а онда, зна се шта му следује. Будалаштина, али се ничег бољег, у оном часу, нисам могао сетити.
Дошло је и до кошкања партијском заставом, која се нашла у близини. Он држао оштру, а ја тупу страну копља.
Разлог мог беса био је сасвим аполитичке природе. Нисам знао да плешем, на игранци сам се осећао као шугава овца, док се омладински руководилац истицао у тој вештини, погодној за телесно зближавање са лепшим полом.
*
Сутрадан, неко ме је пријавио полицији.
Мирослав Пешић, син ондашњег директора „Радио-Београда“, шапну ми, у строгом поверењу да се, негде горе, помиње могућност хапшења.
За то је, ваљда, чула и професорка Алексић, разредни старешина, па ме позва у свој стан: „Разговарала сам са доктором Јекићем. Он ће ти дати упут за Нервну клинику под Авалом. Склони се, док ово прође, па дођи у јуну, да полажеш приватно.“
*
На Клиници сам провео три недеље. Кљукали су нас инсулином, ваљда да ојачамо. Ђоку „Руса“, алкохоличара, лечили су електрошоковима. Виђали смо га за ручком. Разрогачених очију, он никог није примећивао. Сећам се и једне високе, црномањасте девојке из Босне. Цикнула због несрећне љубави.
Инсулин су нам давали наште срца; то је изазивало жесток осећај глади. Увече бих под јастук сакрио парче хлеба, и кад бих га појео, дејство лека би истог часа престало.

[restrictedarea] *
Доктор Павићевић је то приметио:
„Инсулин је скуп, држава нема новац за бацање кроз прозор. За тебе је, и иначе, најбоље да идеш кући.“
Кућа ми се налазила у Интернату ученика у привреди, у једној бараци на Дорћолу. У металном орманчићу, покрај металног кревета, поред четкице и пасте за зубе, држао сам углавном новоизишле збирке поезије.
Запутих се, пешице, у Београд. По падинама Авале се топио снег, пупољци глога су се борили против остатака зиме.
А разред сам, у јуну, положио без тешкоћа. У комисији је била и госпођа Алексић. Краља Петра нисмо помињали; она је била из старе комунистичке породице.
*
Три пута су ме избацивали из школе, док нисам престао са редовним уписивањем. Последња два разреда, и матуру, полагао сам приватно.
Искључивали су ме због рђавог владања, а лоше сам се владао зато што сам се давио у немаштини, искључен из нормалних токова живота. Сâм сам се издржавао, сам се хранио и облачио, стално се сељакајући по вишекреветним собама. Истину о свом невеселом положају заташкавао сам дрским понашањем. Маргиналност сам представљао као слободно, боемско опредељење, као свестан избор, тако рећи. Пркосио сам.
*
Први пут су ме, године 1953, избацили из непотпуне Љишке гимназије, што је поспешило и иначе намеравано пресељење на Баново брдо.
На дну сведочанства професор српског језика Пајић, директор Гимназије, дописао је напомену оверену печатом школе: „Моле се школе да га приме, било би штета да не настави јер је даровито дете.“
Он више није имао снаге, а други нек покушају, можда ће ме укротити.
Професор Лепосава Калик уписа ме у Гимназију на Бановом брду. Кад јој је секретар школе, машући сведочанством, скренуо пажњу на мој кажњенички статус, она му хладно одврати:
„Пусти, то није важно.“
*
Године 1998. имао сам књижевно вече у Нишу. Организатор сусрета ми пренесе поздрав од вишег школског инспектора у пензији – Милутина Пајића. Прикован за постељу, желео је да ме види.
Понесем последњу објављену књигу, и одем. Лежао је, прикопчан на катетере.
Дуго смо разговарали, о свему и свачему. Избацивање из школе, са препоруком да ме негде другде приме, нисмо помињали.
*
У време док сам још покушавао са редовним похађањем школе директорка Четврте београдске ме, једног дана, позва у канцеларију:
– Ако ти је на неком часу досадно, слободно изиђи, неће ти записивати одсуство. Само не ометај наставу…
… Крајем деведесетих имао сам наступ у Малој сали Коларчевог универзитета.
У првом реду, приметих постарију, високу даму благородних црта лица.
Она, директорка Четврте београдске!
Смешкала се, а ја сам цркавао од стида.
*
Одлуку о бекству од куће поверио сам, на улици, наставнику математике Милану Савићу.
Ћутке се машио за новчаник и дао ми новца за возну карту до Београда.
Стотину или двеста динара: довољно да се тог сусрета целог живота сећам.
*
Велику матуру сам полагао у (ваљда) Деветој београдској, преко пута данашњег Клиничког центра.
У комисији се нашла и професорка Радовић, мајка онда већ познатог младог песника.
Решена да ми олакша посао – а имала је разлога да сумња у знање приватног полагача – била је пријатно изненађена приметивши да сам на испит изишао прилично спреман. Пошто сам одмакао са решавањем задатка из аритметике, престала је да замајава професора математике.
Просто јој је лакнуло.
*
Тог лета ми је, у „Нолиту“, објављена прва збирка песама.
У биоскопу „Јадран“ давала се Фелинијева „La Strada“.
Са представе сам изишао обливен сузама.
*
Мало ко од овде поменутих је сада међу живима.
Живи су у топлом, захвалном сећању свог немогућег, недисциплинованог ученика.
Ганди је учио да је широкогрудо праштање оружје јаких.
Ненасиље није за нас, слабе.
Бескрајно стрпљиви, победили су ме и постидели мудром добротом.
*
Нисам се, пред синовима, хвалио појединостима из свог неуредног, хаотичног школовања.
Понекад сам им пребацивао, за ово или за оно, а кад бих се сетио своје ране младости, помислио бих: „Па они су анђели.“
Оно јесте, рођени су у бољем времену, у повољнијем окружењу.
Слободно говоре, слободно мисле, не дају на се, тврдоглави су, али умеју да се крију, тамо где би се требало крити.
Немају обичај да читају исповедне текстове свог оца.
На његову срећу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *