Дмитриј СЕДОВ: Препород војно-индустријског комплекса Србије?

Недавно су главне европске новине изашле са тријумфалним поднасловом “Европске владе су одавно маштале о том савезу”. Тамо се извештавало како се примичу крају преговори о уједињењу британске авио-космичке корпорације BAE Systems и европске космичке корпорације EADS (Француско, немачко-шпански конзорцијум – произвођач авио-космичке технике).

У случају повољног исхода преговора, капитализација уједињене компаније износила би 48 милијарди долара. При том, претпоставља се да би акционари BAE Systems добили 40% акција, а инвеститори EADS би добили 60%.

Ликовање у војно-индустријским круговима је потпуно разумљиво. Са једне стране разматра се могућност снижења трошкова производње као и поједностављење структуре власништва EADS које је подвргнуто политичком притиску. Европској корпорацији ће добро доћи војни бизнис BAE који је мање подложан колебањима у потражњи, него што је тржиште цивилне авијације. Такође, такав уговор би појачао географску позицију обе фирме.

Треба рећи да су компаније већ једном заједнички радиле на пројекту ловачког авиона Eurofighter и ракета MBDA.

EADS учествује у авиокосмичким и одбрамбеним гранама и пружа пратеће услуге. У њен састав улази и компанија за производњу авиона Airbus, затим највећи у Европи произвођач хеликоптера Eurocopter, а такође и EADS Astrium – европски лидер у области космичких програма од Ariane до Galileo. EADS који је најкрупнији партнер у конзорцијуму Eurofighter, реализује програм стварања војно-транспортног хеликоптера A400M и он је акционар заједничког предузећа MBDA које је лидер у пројектовању и производњи ракетних комплекса. Особље и сарадници компаније премашују бројку од 130 хиљада људи.

BAE Systems је британска одбрамбена компанија која се бави развојем у области наоружања, информативне безбедности, као и у аеро-космичој области. Корпорација је настала 1999. године услед спајања јединица за одбрамбену електронику и градњу бродова компанија general electric company – Marconi Electronic Systems (MES) и произвођача авиосистема, оружаних и морских система British Aerospace.

То уједињење је представљало крупан корак у интеграцији различитих националних области европског војно-индустријског комплекса, који су раније били конкуренти једни другима. То ће олакшати израду јединствене европске политике у области наоружања.

Преговори између два војно-индустријска гиганта протекли су у условима жестоког скраћивања војних буџета у читавој Европи, изазваног светском економско-финансијском кризом. По признању Александра Никола, експерта Међународног Института за Стратешка Истраживања у Лондону, то спајање ће постати природна реакција на смањење тржишта у одбрамбеној производњи. Војни расходи су од 2010. године у већини земаља Европе смањени од 8 до 30%. Тако је у Британији и Француској то смањење износило 8% и оне траже начин како да компензују губитке у војно-индустријском комплексу. Тим пре што председник Ф. Оланд припрема предлог за измену војног буџета и очекују се нова озбиљна кресања.

Кресање војних буџета изазива забринутост експерата и тера их да говоре о претњи “демилитаризације” Европе, која међутим, не ликвидира европски војно-индустријски комплекс – већ га само тера да тражи наруџбине у иностранству.

Клаудија Мајер, аналитичар Немачког Института за проблеме међународне безбедности, каже да је претња “демилитаризације” веома негативно утицала на одбрамбене амбиције Европе. И европске владе схватају сву сложеност настале ситуације. Питање је једино – како ће оне на њу реаговати. Спајање два гиганта може постати сигнал за то, куда треба усмерити процес. У војној производњи постоји превише дуплирања. Американци већ одавно позивају Европљане да снизе ниво дуплирања, који упоредо са пуштањем непотребне производње доводи до одсуства узајамне размене. Тако је рат у Либији потврдио и најцрња очекивања Вашингтона. САД су морале да обезбеђују Европљанима авиокосмичке обавештајне податке, сипање горива у ваздуху, ракете и бомбе.

Ликовање “еврограндомана” може се схватити: најкрупнији национални монополисти одолевају свом егоизму ради превладавања последица кризе. Као резултат тога, у свету су се појавили још живљи и утицајнији војно-индустријски монструми.

Истовремено, “почетници” у НАТО блоку немају се чему радовати. Њихове војно-индустријске гране у овом процесу интеграција су остале по страни. Војно-индустријски комплекси “еврограндомана” успели су да “заволе једни друге” али не и “своју мању браћу”.

Некада развијене војне гране у Чешкој, Словачкој и Пољској немају непоходних могућности да се укључе у војно-индустријску производњу НАТО и углавном се опиру на традиционална тржишта настала још у доба Варшавског пакта.

Они улажу велике напоре за модернизацију своје производње, но у Бриселу упорно избегавају да виде њихову тежњу да се присаједине процесу интеграција европског војно-индустријског комплекса. Што би рекли, доста нам је да и своје прехранимо.

А услови конкуренције у трећем свету, за такве “са стране стојеће” произвођаче, постали су много жешћи.

Покушаји Словака да протуре на међународно тржиште свој модернизовани тенк “Модерна” Т72М2 остали су без успеха и услед тога некада перспективно велико предузеће, не налази се у баш завидном положају.

Не мање тужно је и искуство Чешке са покушајем продаје њених авиона за обуку (учебно-тренажни авиони – УТА) L-139 компаније “Аероводоходи”.

Крајем седамдесетих година УТА тог произвођача сматрани су за најбоље авионе у својој класи. Они су били у употреби у целом свету (поготово широку употребу су имали у земљама бившег Варшавског пакта) и коришћени су у читавом низу војних конфликата. Авион Aero L-29 «Delfin» (по класификацији НАТО – «Маyа»), грађен је за војно-ваздушне снаге земаља Варшавског пакта. Поруџбине су биле огромне. Производња више од 3 500 хиљаде апарата једног типа, обезбедила је брз процват компаније.

Али, дошла су нова времена. Потражња чешких УТА је опала и чак ни чињеница да данас и “Боинг” учествује у производњи, није побољшала њихов положај. Најкрупнији уговор који је компанији обећавао добре перспективе – продаја Индији 66 авиона – завршио се тако што су тај посао преотели Енглези са својим УТА «Hawk».

И нови кандидати за ступање у НАТО треба да гледају на производњу оружја из ове перспективе.

Чак супротно, уместо проширења производње, они ће морати гасити оне фирме које су радиле у условима Варшавског пакта.

Да ли ће слична ситуација дотаћи и српске маштаре – западњаке, па да виде како ће и њихова растућа војно-индустријска производња у случају ступања у НАТО бити осуђена на борбу за опстанак изван оквира блока, што је прилично неперспективан посао. А то је штета, јер су Срби успели направити за десет година скоро чудо – а у НАТО перспективи, за десет година њихова улога биће да постану топовско месо, а опрему и оружје смрти за то месо даће газде блока.

За десет година после напада НАТО на Југославију – “војна индустрија Србије је постала истински Феникс” – констатују данас многи светски војни часописи и публикације стручњака, испуњене фотографијама новог српског оклопног транспортера “Лазар”, самоходне артиљеријске машине «Нора-Б/52», као и учебно-спортског авиона «Ласта-95». Неке новине напомињу да је 1999. године у време НАТО агресије против Југославије, војна индустрија Србије била бомбардована, неке фабрике попут “Утве” из Панчева почели су бомбардовати још прве ноћи, и само три фабрике из војне области нису доживеле жестоко бомбардовање. Фабрика “Прва петољетка” у Трстенику није пострадала вероватно само због тога што је имала уговоре са западним предузећима. “Прву Искру” из Барича су бомбардовали али не толико жестоко, јер је то могло изазвати еколошку катастрофу на целом Балкану, а погони фабрике војне муниције “Први партизан” из Ужица били су смештени дубоко под земљом, тако да им НАТО бомбе и ракете ништа не би могле наудити. Све остале фабрике су тешко пострадале, посебно заводи “Крушика” у Ваљеву и “Слободе” у Чачку, које су недуго пре тога у Јужној Америци победиле западне компаније на тендерима за испоруку војне опреме. Годину дана након те победе, изнад “Крушика” и “Слободе” појавили су се Ф-16 да би ракетама објаснили смисао доктрине Монроа “Америка за Американце”.

На тај начин после десет мучних година, после огромних напора радника тих фабрика војне индустрије и уз помоћ владе Србије, производња је била у потпуности обновљена, освојени су нови типови наоружања и нова тржишта, извоз је у сталном порасту. Компанија “Југоимпорт СДП” објединила је српску одбрамбену индустрију и од 2007. године је добила дозволу за производњу наоружања и војне опреме, у шта је уложила и своја сопствена знања и средства, тако да данас спроводи реализацију следећих система: самоходна артиљеријска машина «Нора-б/52», модернизована хаубица калибра 105 мм, минобацач калибра 60 мм, топовске гранате 105 мм са појачаним дометом, аутомат БГЈ 40, минобацачки балистички компјутер КИС М07/М07-Г, тренажни спортски авион “Ласта-95”, оклопни транспортер “Лазар”, панцир и тактични десантни панцир, вишецевни бацач ракета са појачаним дометом “Алас”. Тако да можемо право рећи како је “Југоимпорт СДПР” препородио српски војно-индустријски комплекс и наставио са развојем отаџбинских војних пројеката, чак и у то време када су се поједини политичари залагали искључиво за увоз оружја и војне опреме из иностранства. Отуда и похвале компанији “Југоимпорт СДПР” у страној војној штампи, а оклопном транспортеру “Лазар” место на свим сајтовима групе “Џејмс”.

У време када се српска индустрија суочава са светском економском кризом и када политика очувања постојећих уговора а самим тим и очувања радних места, представља практично услов за очување каквог-таквог социјалног мира, војна инустрија Србије бележи огромне успехе. У суштини би она могла постати тај техничко-технолошки замајац који би покренуо привреду напред, као својевремено што је француски програм “Еврика” комплетну француску индустрији подигао на виши ниво и извукао земљу из кризе.

Какав је извозни девизни прилив од српске војне индустрије? Осим уговора са Ираком, вредног 235 милиона долара, разматра се нови уговор за продају оклопних транспортера “Лазар” Ираку. У оквиру првог уговора Ирак је већ купио 20 тренажних авиона “Ласта-95”, саопштивши са великом дозом вероватноће, да се тај број може и увећати. Ирак купује и нове српске минобацаче и муницију, а имајући у виду да је бивша СФРЈ градила и фабрике и ремонтне центре за ирачку артиљерију, они су наше “старе муштерије”. У суштини је артиљерија бренд српске војне индустрије што доказује и извоз самоходке «Нора-Б/52» у Мијанмар, а сад и у још једну афричку земљу. Добити поруџбину из Африке за производњу далекометне самоходке, у конкуренцији са војним индустријама Француске, Израела, Шведске а посебно ЈАР која производи један од најбољих топова на свету, стварно представља успех вредан пажње.

Једно време смо мислили да је једина шанса за српски извоз – здрава храна. Ајвар, ракија и томе слично. На срећу, било је и оних који су веровали у препород војне индустрије.

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)

Један коментар

  1. Kompletan tekst postaje smešan, ali bukvalno ovi iz fonda za stratešku kulturu postaju zabavište i smejurija nažalost imali su ozbiljnije tekstove od ovoga pre svega zbog sledećeg:
    1.Razgovori o spajanju evropskog proizvođača aviona EADS i britanske vojne kompanije BAE propali su, saopštile su te dve kompanije.Kompanije navode da “razgovori zainteresovanih vlada nisu došli do tačke u kojoj bi dve kompanije mogle da ustanove prednosti i ekonomsku logiku tog spajanja”
    2.NORA nije nikakva mašina nego artiljerijski sistem ili Novo oruđe artiljerije samhotka u ovom slučaju NORA B52 K0 i K1 koja ima toliko zamerki, Anastes je o tome sve rekao.
    3 Lazar to je posebna priča kakv crni Irak da kupi ovu skalameriju koju ni TOC nije ispitao, a isitna jeste da smo mi nudli ali nisu bili zainteresovani jer su kupili BTR 90 iz Rusije i BTR -4 iz Ukrajine o minobacačima, balističkoj opremi nećemo da pričamo, kao i trenažno sportski avion ahahahhaha to je bre školski avion namenjen za obuku pilota sklepan na brzinu ima mnogo da se priča ali ovo je smešno da ne mogu bar da pročiste tekst posle korištenja google translate. Inače ovo nije prvi put da neki politički autori ruski pišu o namenskoj industriji Srbije ( OIS) bolje da to prepuste stručnijim ljudima inače magazin nije Džems nego Džejns difens vikli

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *