ДЕКОДИРАЊЕ СРБА

Бистри се полако тај велики мутљаг око Србије и њеног ЕУ пута без алтернативе. Јасно је да не може, нити се икада, сем погубно по Србију, могла водити политика и Косово и ЕУ и да је право или-или, Косово или ЕУ. Или, још тачније, или Србија, или ЕУ. Или – најтачније или Србин, или ЕУ. Са или без уобичајене ограде о битној разлици између Европе и ЕУ. То показује и извештај некадашњег генералног конзула Кнежевине Србије Косте Цукића у Бечу из друге половине 19. века, који у интервјуу у овом броју „Печата“ наводи Мирослав Перишић:
„Европа има опште интересе и свака сила има своје појединачне интересе који се опште поштују, и сва Европа је заузета око тога да се у постојећем поретку ствари ништа не мења. Ко узможе и усхте да се томе прилагоди, тај се прима у друштво. Ко не може и неће, њему зло од Европе предстоји…“
У тај постојећи поредак ствари и „зло које предстоји“ укључила се у међувремену нека ЕУ и, изнад свега, америчка администрација. И широм света се може чути обновљени стари поклич „Нема слободе за непријатеља слободе“. А то шта је слобода и демократија и ко је непријатељ слободе и демократије одлучује у складу са својим пакленим интересима управо та америчка и, као њена пука испостава, бриселска администрација.
Срби на срећу и понос, и поред ужасног притиска и искушења никада нису прихватили овај став. И што је још важније нису били спремни на његово поунутрашњење.
Има ли боље илустрације и доказа овог налаза од свих дешавања око геј параде у Београду? Када скаредну антихришћанску изложбу ( видети илустрације и текстове у овом броју „Печата“) осуди Европски парламент и читав низ држава, онда је то европски, али када то осуди неко у Србији, онда је то крајње неевропско сведочанство о нетолеранцији у нашем друштву. Када папа римски осуди овакву изложбу, онда је то очекивано од неког ко брани хришћанство, али када то уради патријарх српски Иринеј, онда је то неочекивано и недопустиво. Скандалозно је што патријарх СПЦ-а подиже глас да би осудио највулгарније скрнављење Христоса! А на шта би друго требало и могао да реагује ако на ово неће!
Када готово сви муслимани у свету устану на ноге због вређања Мухамеда, онда је то очекивана реакција верника у одбрани своје вере. Уследи и америчко хапшење редитеља неког филма кога можда и нема. Када православци у Србији то и помисле да ураде, на њих се обрушавају свим могућим средствима. А ако којим случајем на то реагују згражавањем и презиром, онда се о њима говори као неким паганским слабоверницима који показују да им није ни до вере, ни до Христоса. Тако један евроунијатски провокатор и геј активиста каже да су слике са београдске изложбе у Србији општеприхваћене. Разлог је у томе што су их сви масовни медији објављивали, а насиља и разбијених глава и галерија није било.
Све што се могло учинило се да се у Београду испровоцира насиље. Држава је, тобоже, капитулирала. Капитулирала је држава која је од групе људи на једној изложби најгорих скаредности учинила најзаштићеније људе на планети! Нема државе која би тако одлучно демонстрирала силу као што је наша у одбрани групе добро плаћених и прононсираних антисрпских провокатора, да би они са речитим сладострашћем уживали у својим привилегијама. Све то је више него очигледно на фотографијама које објављујемо. Никада привилегије и иживљавања једне шачице људи која се лажно представља као угрожена мањина нису брањене толиком државном силом.
И добро је што је тако, јер је, неком вишом иронијом, заштитом привилегованих, одбрањен општи интерес. Боље је да за нашом „пропуштеном шансом“ кука неки Јелко Кацин, него да мајка неког окрвављеног дечака или повређеног полицајца превија убоје и ране свог детета.
Није само полицијска сила од две хиљаде и више људи, са све коњицом, оклопима и псима била сила одвраћања да се могући протести не претворе у насиље и произведу жртве. Охрабрујуће је то што је одвраћајући био и дубоки народни презир и ненаседање на добро организовану акцију провокације, у којој је већина медија безрезервно учествовала. Прозрело се шта је права намера тобожње сексуалне мањине и није се насело на провокацију која се с разлогом може назвати заједничким злочиначким подухватом. Наравно, што је за свако поштовање, није изостао и речит и симболизујући протест оних који су отворено и мирно демонстрирали против изложбе направљене за једно вече иживљавања.
Избистрило се у том мутљагу и талогу који полако са површине пада на дно, где му је увек и било место, да се у сталној пропаганди о евроатлантским интеграцијама не ради само о некаквој политичкој причи већ о хиперорганизованом и обилато плаћеном покушају прекодирања или потпуног декодирања Срба.
Тај покушај није успео и више нема шанси да успе.
Него, 8. октобра 1912. навршава се Стота годишњица када је Војска Црне Горе, као претходница Српске војске кренула у ослобађање Старе Србије.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *