ДЕЈАН САВИЋ В.Д. УПРАВНИК НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА: Политичарима навијачи важнији од позоришта

Разговарала Невенка Стојчевић 

Народно позориште није место за екстреме и експерименте са неком ултрамодерном уметношћу, која неретко вређа нечија осећања

Маестро Дејан Савић, бивши управник и директор Опере Народног позоришта у Београду, поново је вршилац дужности управника најважније националне и позоришне културне установе. Велика част и обавеза догодила му се баш у време свеопште кризе у Србији, како економске, тако и културне, али први човек националног театра каже да му је после искуства са великим иностраним позориштима и наступа са њиховим ансамблима широм света, баш та чињеница истински професионални изазов.
Наравно да ми је познато ово осећање части и задовољства које сам поново доживео, али није фраза када кажем да је ово заиста велика обавеза за мене, јер у целој историји Народног позоришта, дугој 150 година, свега нас шест је имало ту част и привилегију, од којих сам једино ја музички уметник који је „на том страшном месту био и остао“, рекао је Дејан Савић на почетку разговора.

Шта сте, у овом тешком времену, спремни да обећате и испуните досадашњој и публици коју би тек требало да привучете у национални театар?
С обзиром на то да јавно изговорена реч има велику тежину, обећавам да ћу учинити све да постојећој и потенцијалној публици, у складу са стварним могућностима, Народно позориште поново постане кућа у којој ће уживати у квалитетним оперским, драмским и балетским представама. Остварићемо то ангажовањем наших најбољих уметника, од којих су неки у протеклом периоду неправедно били „изопштени“ из матичне куће, али су своје умеће доказали на престижним иностраним сценама, као и уметника из иностранства уколико нам то буџет дозволи. У сваком случају, вратићемо у Народно позориште стваралачку и креативну атмосферу, на радост запослених и љубитеља уметности.

Да бисте превазишли проблеме због којих је дошло до смене, хоћете ли имати подршку Министарства културе и сигуран извор финансијских средстава?
Тешко питање, одговор још тежи, али прихватио сам изазов и одговорност који ме обавезују. За почетак, ослонићу се на постојеће снаге, јер сматрам да ништа у животу, па ни у култури не почиње од мене. Задржаћу и наставити све добро што је урађено, а истовремено ћу са најближим сарадницима и у договору са министром Братиславом Петковићем, у чије уметничке критеријуме и способности не сумњам, да радим на стварању те културне политике која у нашој кући није ни постојала, и на стратегији развоја позоришне уметности која је услов нашег опстанка.

С обзиром на то да су проблеми бројни, јесте ли одредили приоритете у будућем раду Народног позоришта?
Рекао бих да су, пре свега, у кризи биле основне позоришне делатности, а то значи програм, репертоар, уметност. Опера и балет су и даље у озбиљној кризи и поред свих покушаја да се дође до квалитетнијих решења, јер оно што се упропасти за недељу дана потребно је да се исправља у много дужем периоду. То је, нажалост, осетила и наша публика, па сада имамо полупразне сале од којих се јежим, јер у мом претходном управничком мандату имали смо 97 одсто продатих улазница. Са стањем Драме још нисам стигао детаљније да се упознам, али у принципу криза и беспарица су опште место у култури које ја не признајем, јер знам да ни у Швајцарској и Норвешкој никада нема довољно новца за културу. Према томе, криза је изговор за нераднике и медиокритете, а изазов за способне и креативне. Прошло је време мегаломанских продукција, неких прескупих страних редитеља, гламурозних декора и костима.

Уметничке проблеме пратила је и лоша инфраструктурна ситуација. Како намеравате све то да решите?
Све ћемо морати да сведемо у оквире буџета којим располажемо, а то претпоставља ентузијазам уметника за који сам једино сигуран да нам не мањка. Ситуација са инфраструктуром није сјајна, јер кров прокишњава и после урађене реконструкције, због чега су знатно оштећени светлосни системи, па ће нам поново бити потребна нека средства да све то санирамо и доведемо у функционално стање, јер светлосни системи и иначе нису мењани од обнове Народног позоришта. Има, нажалост, и других ствари које озбиљно оптерећују буџет, а један од њих је чињеница да је на само недељу дана пред смену мој претходник Божидар Ђуровић примио на уговор најмање 25 људи. И потреба за овим неуметничким кадровима и њихова стручност су под великим знаком питања, а знатно ће оптеретити ионако ограничена средства којима располажемо.

Како тумачите тај потез бившег управника, када је највећи његов проблем сукоб са синдикатима због сталне претње отказима?
Нема потребе да се тумачи било шта, чињенице говоре саме за себе. Тачно је да је у Народном позоришту запослено више од 700 људи, и да то захтева добру организацију. Мој је принцип да све људе, посебно младе и образоване, запослим. Значи, трудићу се да решење за све нађем у оквиру куће и да могућност дамо онима чије су способности досад биле гурнуте у други план. Превасходно ћу се трудити да њих пронађем. Биће ту, свакако, размештаја, али трудићу се да нико не буде оштећен, још мање да остане без посла. Када смо, у мом првом мандату, имали и по 70 представа месечно, сви су питали како је то могуће. Сада им одговарам – тако што смо давали у просеку 30 представа на Малој сцени, па 30 на Великој сцени, и гостовали по Србији и иностранству. И ето 70 представа, а ту не да нема вишка, него нема довољно људи. А приходи са 18 милиона скочили су на 60 милиона годишње, број гледалаца са 90 на 150 хиљада годишње, скоро дупло, и то све у наредној сезони. Сада ћемо поново све те квалитетне људе у сва три сектора и изванредне техничаре да упослимо и престанемо да причамо о њима као о баласту, јер кад кажу за тих 200 људи да су вишак, то значи да бар троструко више њих остаје без хлеба.

[restrictedarea]

Публика је друга страна медаље, једнако приоритетна! Како ћете њу да вратите у позориште, и још учините бројнијом?
Повратак публике подразумева знатно повећање уметничког нивоа и различитост репертоара. Јасно је као дан да то није нимало лако, да захтева стварање стваралачке, креативне атмосфере, повећану одговорност уметника и свих учесника представа у ланцу. Нашу публику и ону која би то тек требало да постане, никако не смемо да потценимо, јер она неће долазити у позориште само на основу маркетиншких трикова. Та прича је одавно прочитана, и завршена.

Да ли сте у овом кратком времену успели да се сретнете са новим министром културе и колико је он упознат са ситуацијом у Народном позоришту?
Са министром сам у свакодневним контактима скоро три године уназад, и добро ми је познато који су његови и планови надлежног министарства. Здушно их подржавам у остваривању културне политике, а они подржавају наше намере, тако да имам утисак да никад досад Народно позориште није имало значајнију подршку људи који воде културу. За све нас то је од великог значаја, и утицаће на формулисање праваца и стратегије развоја и српске културе и Народног позоришта у оквиру ње, као најважније културне националне институције.

Шта мислите о прозивању министра Петковића од неких интересних кругова да изјавама о патриотизму у култури утемељује популистичку културну политику, којој уметност није иманентна?
Мислим да су то кланови који a priori личност новог министра желе да представе као неадекватну за ту високу функцију. То је еклатантан пример како недобронамерни медији некога могу да представе као сушту супротност од онога што он јесте. Тврдим да је господин Петковић истински интелектуалац, образован и исправан човек који има идеје и стоји иза својих погледа и пројеката, што је данас прилично ретко и представља разлику у односу на претходни период када се све дешавало у оквиру интересних група. Зато је идеја о патриотизму у култури свесно погрешно протумачена.

Зашто, уопште, идеја о патриотизму у култури некоме смета, и да ли то подразумева одсуство свега националног у српском позоришту?
Нека противници те идеје тумаче своје ставове, а ја ћу рећи шта подразумевам под тим појмом. Када ме, на пример, позову да диригујем негде у иностранству, одмах питам да ли им је потребан и оркестар или можда хор. Ако кажу да не, понудим им солисте из Србије, а ако им ни они нису потребни нудим им српске композиторе. Тако ја гледам на патриотизам, и то је нешто о чему би превасходно требало да причамо и у иностранству. И не знам зашто бисмо сада тај појам одмах користили, да покажемо како министар прави некакав национални гето? Са друге стране, Народно позориште није место за екстреме и експерименте са неком ултрамодерном уметношћу, која неретко вређа нечија осећања, већ мора да делује у оквиру образовног програма и система Србије. Тај едукативни елемент је јако важан, а наши подаци говоре да тек три одсто наших грађана иде у оперу, а 14 процената у позориште.

Хоћете ли у Народно позориште довести и средњошколце и студенте који никада досад у њему нису били, зато што образовни систем занемарује њихову општу културу?
За време мог првог мандата у нашем позоришту је гостовао сјајни чешки редитељ Јиржи Менцл. Он је тада рекао следеће – моја мајка је домаћица, ја направим позоришну представу и доведем је да види. Ако она каже да је није разумела, то значи да више неће долазити у позориште. Дакле, мора да је разуме да би заволела позориште и дошла да види и неку другу представу. Сходно томе, Народно позориште мора да има програм за сваку публику, за све узрасте, за све старосне групе, за све нивое образовања. И барокну и романтичну оперу, и националне школе, и домаћа дела у свим секторима, и драмском и балетском. То је јако важно, јер тек после Народног позоришта може да се иде у „Атеље 212“ или Југословенско драмско као неку надградњу, а онда и у било које друго позориште у свету. До тога можемо да дођемо ако повећамо број представа за младе, матине представе и представе за предшколски и школски узраст. И то у веома кратком року, јер практично, ми имамо стално исту публику. А то никако није добро.

У јавности се чује прича како људи на кључна места долазе по партијској линији. Да ли је та пракса пренесена из времена претходне власти?
Као прво, немам ништа против страначког организовања. Истина је да се код нас странке најчешће изједначавају са мафијашким организацијама, што не мора нужно тако да буде, али моје искуство каже да је у целом свету тако. Ако ме питате да ли сам и ја дошао по партијској линији, кажем вам да сам дошао по својим стручним и организационим способностима, јер ако сам поново на истом месту, на којем сам био док садашње највеће странке није ни било, то значи да сам претходно добро радио. Међутим, ја никада не бих питао да ли је неко страначки човек, него зна ли свој посао и има ли стручни и морални ауторитет. Факат је да је сада дошло до значајних промена у друштву и логично је да то доноси и промене људских ресурса.

Да ли је претходна политичка елита долазила на представе Народног позоришта и показивала интерес за уметност и статус културе у српском друштву?
Био бих срећан да су политичари давали неки значај позоришту у протеклом периоду, али тога није било. Напросто зато што њих култура није интересовала, била је у запећку, што може да се види по ставкама у буџету. Њима је много важније шта се догађа са навијачима него у позоришту. Заправо, политичари у позориште долазе када им је то потребно. Кад дођу предизборне кампање, онда их је више. Али, ми заиста желимо да и њих доведемо у позориште. Зато, кад се појаве, одмах дајем карте супругама, јер знам да ће оне више желети да се појаве у позоришту. Рекао бих да се ситуација мало поправља, да има више људи из политичког естаблишмента. Уосталом, долазак у позориште мора да постане ствар престижа, што јесте долазак на, рецимо, новогодишњи концерт или неку балетску премијеру.

А када би се у Народном позоришту играле политичке представе, да ли би више долазили политичари?
Постоји јасна граница између онога што може да се даје у Народном позоришту, и што не може. Али, ако је политика део наше свакодневице, а јесте, она не може да буде избегнута ни у позоришту. Нисам гледао представу „Др Зоран Ђинђић“ у „Атељеу 212“, па не могу да судим о њој. Међутим, оно што је неизоставно у политичким представама, то је да морају да буду уметничке, да имају озбиљну аргументацију.

Има ли шансе да се наш велики и, за српска позоришта „непостојећи“ редитељ Љубиша Ристић, из политичког прогонства врати у Народно позориште?
То је човек и редитељ чија се дипломска, култна представа „Буба у уху“, до данас приказује у Југословенском драмском и на којој су одгајене генерације и генерације глумаца. Изузетно га поштујем као одличног редитеља и сјајног интелектуалца, и много сам пута с њим разговарао на ту тему. То је један од редитеља коме ће врата Народног позоришта сигурно бити убрзо отворена.

Хоће ли из српске културе коначно отићи они који су годинама уназад повлачили све невидљиве конце, па и у Народном позоришту?
Мој главни проблем је тај што успешно одолевам притисцима, разним непристојним понудама, позивима на „комбинације“. И кад год се установи да сам сувише тврд за такве ствари, напуштам место на којем се налазим. Јер, та врста утицаја код мене не пролази. Главни разлог због кога сам одлазио био је тај што нисам спреман на компромисе те врсте, иако сам човек компромиса.

Ви сте као диригент много ангажовани у иностранству. Како ћете Ваше личне ангажмане да ускладите са обавезама на месту управника?
Већ сам размишљао о томе, јер очекују ме обавезе по ангажманима које сам договорио пре много времена. И мислио сам како се мом доласку на место управника радују сви осим чланова оркестра, који већ питају – а ко ће нама сада да диригује? Што се првог питања тиче, јасно је да сам ја први и најодговорнији човек куће, али ћу свакако имати екипу сарадника која ће бити оспособљена да у сваком тренутку, а у контакту са мном, одлучује шта би требало да се ради. А у случају потребе ангажоваћемо и наше и неке значајне диригенте из иностранства. Јер, позориште без те размене није замисливо. Не може наша најпрестижнија национална установа културе да буде затворена у четири зида. Три године откад сам отишао са места директора Опере, она нигде није мрднула ни по Србији, а камоли у иностранство. То је недопустив податак. Пре него што сам отишао организовао сам гостовање опере „Евгеније Оњегин“ у Равени, где је било 246 људи из опере, хора, балета, и солисти. И све то без динара дотације из министарства, што звучи као научна фантастика.

 

[/restrictedarea] микрозайм онлайн